Kriza u Francuskoj koja je „pojela“ pet premijera za kratko vreme: Je li vreme za šestu republiku?

Kao da je želeo da dokaže svoju tezu, de Gol je bio prvi od samo osam predsednika u poslednjih 67 godina – a novi sistem mu je dao ovlašćenja slična onima koji imaju monarsi, piše Politico.

Međutim, počinju da se vide pukotine. Sada, dok Emmanuel Makron, suočen sa krizom, nadgleda ostavku premijera nakon samo 26 dana na funkciji, Francuska deluje daleko od stabilnosti. De Golova tvorevina je na ispitu do krajnjih granica.

Posmatrajući haos francuske politike u poslednjih nekoliko meseci, lako je okriviti predsednika Makrona. Uostalom, on je doneo odluku da raspusti Nacionalnu skupštinu i raspisuje parlamentarne izbore prošle godine, što je pokrenulo krizu koja je do sada „pojela“ pet premijera, a možda će biti i šesti pre kraja godine.

Ali kriviti samo Makrona znači prevideti veći problem – da je Peta Republika Francuske urođeno nesposobna da prihvati kompromis i deljenje vlasti.

Kreirana kao antidot na hiper-frakturu Četvrte Republike, koja je u 12 godina promenila 21 vladu, de Golov sistem je optimizovan da proizvede samo jedan ishod: hiper-moćnog predsednika koji uživa apsolutnu većinu u parlamentu.

Svaki institucionalni deo je podešen ka ovom cilju, uključujući dvokružne predsedničke izbore koji primoravaju birače da se okupe oko najprihvatljivijeg kandidata, kao i činjenicu da se parlamentarni izbori održavaju odmah nakon predsedničkih.

Peta Republika savršeno funkcioniše dok predsednikova partija drži jasnu većinu u parlamentu. Vlada tada postaje neka vrsta konsultativnog tela koje sprovodi parlamentarni dnevni red.

Nema kompromisa

Ali u bilo kojoj drugoj konfiguraciji, nastaje haos. Ako je parlament raspušten i opoziciona partija preuzme vlast, dolazi do kohabitacije – što je sinonim za paralizu.

U slučaju pat pozicije u parlamentu – kao što je Francuska imala nakon izbora u junu 2024. – situacija je još gora. Stranke nemaju institucionalni interes ni kulturološku sklonost ka kompromisu. Svaki spoljašnji znak saradnje posmatra se sa sumnjom. Moć je toliko skoncentrisana kod predsednika da bi čak i kad bi stranke sarađivale, uticaj bio minimalan.

Umesto toga, lideri partija hladnokrvno kalkulišu da im je najbolji interes da ostanu izvan vlasti i čine sve da ubrzaju sledeće predsedničke izbore – čak i ako to znači rušenje premijera jedan za drugim.

I upravo se to i dešava.

„U stvarnosti, svi razmišljaju samo o predsedničkim izborima“, kaže Žil Gresani, direktor francuskog časopisa Le Grand Continent i predsednik think-tanka Groupe d’études géopolitiques.

„U Francuskoj gotovo svi politički i ekonomski akteri srednjeg i višeg nivoa razmišljaju o tome kako da postanu predsednik republike“.

Rezultati ovog sistema i njegovi očigledni nedostaci videli su se poslednjih 17 meseci.

Jedan za drugim, pet premijera je pokušavalo, sa različitim uspehom i iskrenošću, da postigne budžetski sporazum sa najvećim strankama u parlamentu. I jedan za drugim, svaki je zaključio da je to beznadežan posao i što pre odustajao – u slučaju aktuelnog premijera Sebastijena Lekornua, za manje od mesec dana.

Lekornu, koji je prošlog ponedeljka podneo ostavku, da bi ga u petak ponovo imenovali, priznao je da predsedničke ambicije moćnih političara ometaju političku stabilnost zemlje.

Zbog toga je rekao da će njegovi budući ministri morati „da se obavežu da se odvoje od predsedničkih ambicija za 2027.“

Nemački model

Ovaj haos, koji je dobio sopstvenu zamah i ne pokazuje znakove usporavanja, navodi neke francuske političare da sa čežnjom gledaju ka parlamentarnim sistemima gde su koalicioni sporazumi deo političke kulture.

Stojeći pored nemačkog kancelara Fridriha Merca u avgustu, i sam Makron je pozvao svoje zakonodavce da budu malo više poput nemačkih kolega, koji su upravo sklopili jedan od svojih čvrstih koalicijskih ugovora između desnog centra i levog centra.

„S one strane Rajne izgleda da konzervativna i socijalistička partija uspevaju da sarađuju“, rekao je francuski predsednik. „To se dešava nedaleko od nas, i funkcioniše, tako da mislim da je moguće.“

Čak i Italija, koja je često bila politički haotična, sada deluje stabilnije od Francuske. To je uglavnom zbog iskustva italijanskih stranaka u sklapanju koalicionih sporazuma kao što je onaj pod premijerkom Đordžijom Meloni, koji traje skoro tri godine, kaže Mark Lazar, profesor na Sciences Po univerzitetu u Parizu.

„Ova tradicija kompromisa mogla bi biti italijanska lekcija za francuske partije koje je nemaju“, kaže on.

Nažalost po Makrona, nema mnogo naznaka da su lideri francuskih stranaka blizu kompromisnog prosvetljenja.

Naprotiv, čim je Lekornu prošle nedelje najavio ostavku, liderka krajnje desnice Marin Le Pen zapretila je da će srušiti sledećeg premijera — ko god on bio.

Šesta republika?

U zemlji opsednutoj politikom, posmatrači nisu imuni na probleme Pete Republike. Analitičari godinama žale zbog činjenice da sistem pretvara parlament u beznačajnu pratnju, podstičući opozicione stranke da razmišljaju u stilu „sve uništiti i krenuti iznova“.

Ukazuju na to da bi u vreme kada su političke pobune sve uspešnije u izazivanju establišmenta, možda im trebalo dati makar neki uticaj kroz, na primer, proporcionalnu zastupljenost u vlasti.

Žan-Lik Melanšon, levicarski buntovnik i česti predsednički kandidat, bazirao je svoju kampanju 2022. delom na ideji da Francuska mora preći na „Šestu Republiku“. Lideri establišmenta brzo su odbacili tu ideju, tvrdeći da bi ona prvenstveno služila njegovim interesima.

Ali kako Francuska gleda u ponor, možda je vreme da se počne razmišljati izvan okvira. Možda je de Golova tvorevina prevaziđena.