„Vučić je beskrajno očajan. To najbolje dokazuju zamke koje postavlja studentima“: Novinar Đurđić za hrvatski Index

Ipak, ideja i ponuda savetodavnog referenduma za preispitivanje poverenja u Aleksandra Vučića je vrhunac političke perverzije, slika beskrajnog očaja jedne vlasti koja gasi požar dolivajući ulje na vatru, piše novinar Momčilo Đurđić za hrvatski Index.

Svi njihovi navodni ustupci: ispunjavanje zahteva, ponuda stanova za mlade, uvođenje besplatnog prevoza u prestonici, zaključno s navedenim referendumom, imaju duboko koruptivni karakter jer koriste mehanizme uzurpacije i podmazivanja protiv kojih su studenti i slobodni građani upravo ustali.

„Izvolite sto potpisa poslanika vladajuće stranke kojima se podržava inicijativa koja će, PRETPOSTAVLJAM, doći od opozicije”, kaže nam zapenušala predsednica parlamenta Ana Brnabić, nudeći tako, prvi put u političkoj istoriji Srbije, službenu podršku vlasti nepostojećoj inicijativi opozicije.

Kao iz pripovetke

Ovakvu velikodušnost vlasti prema opoziciji do sada smo mogli naći samo u satiričnim pripovetkama kao što je Mrtvo more velikog srpskog pisca Radoja Domanovića. Ima tamo jedna scena gde panduri na leđima donose pijane i pospane opozicionare na miting opozicije koji je, naravno, organizovala vlast. A ko drugi?

Rutina koja podrazumeva da se problemi u demokratskim društvima rešavaju na izborima i referendumima u percepciji studenata očigledno „ne pije vodu“. Na ovu samopodrazumevajuću konstataciju oni odgovaraju pitanjem: „A šta ako nema demokratije? Šta ako je jedan čovek uzurpirao sve demokratske institucije?“

Umesto da na izborima i referendumima vrtimo jedan te isti narativ gde će uzurpator zameniti uzurpatora, što je politički okvir u kojem se kreće i opozicija, studenti insistiraju da se sistem vrati na „fabrička podešavanja“. Njih ne zanima Vučić, zato mu se i ne obraćaju.

Sistem ne može prihvatiti postojanje mladih koji misle svojom glavom, i to – džabe

Oni žele promeniti sistem koji proizvodi i umnožava uzurpaciju i korupciju. Ne žele živeti u neostaljinističkom medijskom i političkom okruženju koje ne može prihvatiti postojanje mladih, obrazovanih ljudi koji misle svojom glavom. Besplatno, za džabe.

Depersonalizacija, koja izluđuje vlast jer studenti ne isturaju lidere, ima i svoju drugu, podjednako važnu stranu medalje. Naime, za njih, za razliku od opozicije koja vidi samo Aleksandra Vučića, to mesto ispunjava institucija predsednika države. Ni više ni manje od toga.

Vučić naprosto ne fascinira studente, to je bitno

Za razliku od ostalih na obe strane, studentariju ne fascinira to što Vučić stalno, pa i sada u vezi s referendumom, sebe istura i žrtvuje kao gromobran vlasti preuzimajući sve obaveze i odgovornosti.

Oni dobro znaju da je tome prethodila uzurpacija ustavnih prava i nadležnosti što je i dovelo do teškog poremećaja demokratskog ustrojstva. Takvim pristupom oni su presekli dotok sive energije kojom se hrani harizma vođe.

Za razliku od opozicije, nisu upali u zamku ličnog i emotivnog odnosa prema omraženom protivniku, čime se podjednako napaja harizma vođe kao i iz ljubavi i obožavanja njegovih domazeta i podanika. Baš kao kod baterije koja ima dva pola, ali istu svrhu.

Uspostavljanje nadideološkog koncepta

Bez obzira na sudbinu pokreta mladih, definitivno je uspostavljen jedan nadideološki koncept minimalnog konsenzusa oko insistiranja na poštovanju institucija, vladavine prava i demokratske podele vlasti. Nesumnjivo je, a to pokazuju i istraživanja, da je ciljna grupa kojoj pripada srpska omladina ideološki heterogenija više nego ikad u posljednjih 35 godina višestranačja.

Upravo to što su, za sada, uspeli ostaviti razlike po strani i u prvi plan staviti principe i načela, „ono što drži sela i gradove”, ukazuje na iznenađujuće visok nivo socijalne inteligencije, mentalne discipline i upornosti generacije koju optužujemo da „samo zuri u ekrane”.

Vlast pristaje na sve, samo da se ne govori o studentima

Ponuda referenduma nije imala jedino za svrhu navodno razrešiti društvenu krizu već i vratiti opoziciju u fokus, makar je pljuvali i omalovažavali. Samo da se ne priča o studentima.

Jer nema te vlasti u svetu, kao što je ova u Srbiji, kojoj je najveći kapital i zalog za budućnost – vlastita opozicija. Otuda i panika među njihovim stratezima da bi neki novi, autentični studentsko-građanski savez mogao pomesti opoziciju, ukloniti prepreku, očistiti teren i izbiti na granice Vučićeve vlasti.

Opozicija je potrošena i zatečena

Opozicija je tradicionalno zbunjena, potrošena i zatečena u političkom međuprostoru, razapeta između malo nade da će preživeti na infuzijama studentske energije i sve izvesnijih strahovanja da će upravo ona biti prva koju će odneti studentski talas.

Veliko je pitanje kakva je sudbina i društvena uloga studentskog pokreta u budućnosti. Činjenica je da su studenti u društvenim dramama od 1992., preko 1996/7 do 2000. igrali važnu, pa i presudnu ulogu u političkim promenama. Takođe je činjenica da nikada tu svoju ulogu, pogotovo kada je Otpor iz 2000. u pitanju, nisu politički kapitalizovali.

Ima onih koji ih zbog toga optužuju jer su se, navodno, izmaknuli s liste DOS-a posle 5. oktobra i tako ostavili Đinđića bez podrške u vlasti, na čistini i na milost i nemilost nacionalistima i konzervativcima koji su ga okruživali i na kraju sahranili.

Na ekvidistanci i od vlasti, ali i od opozicije, studentski pokret ima priliku u političkom životu Srbije zauzeti stolicu „trećeg za preferans“.

Hoće li aktivno zakoračiti u izbornu arenu u narednih par godina ili će zadržati pasivnu ulogu posmatrača i moralnog korektiva države i društva, moraće relativno brzo odlučiti.

U svakom slučaju, roštiljanje vlasti na tihoj vatri se nastavlja. Tako ti je to kada „padneš na skaru”.