„Ja sam Alen“: Život deteta začetog iz ratnog silovanja

„U kojoj je meni rečeno da sam četničko kopile, da sam nađen pored kontejnera“, priča Alen u podkastu Glasom mladih. Nije znao ni šta znače te reči, ali kaže da ga rečnik i ton glasa dovodi do zaključka da se radi o nečemu lošem.

„Plačući sam išao kući i bacio sam se ocu na ruke i ispričao mu šta sam čuo i šta mi je taj dečak rekao, onda su mi oni tada ispričali čitavu istinu koju nisam razumeo dugo godina posle.“

Njegova biološka majka silovana je 1993. godine u Foči, tokom rata u Bosni i Hercegovini. Foča je mesto u kojem su se desili neki od najgorih seksualnih zločina zbog kojih je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju seksualno ropstvo proglasio zločinom protiv čovečnosti.

„Foča je tlo na kojem samo može da se vrišti“, rekla je nedavno u razgovoru za RSE Midheta Kaloper Oruli, predstavnica Udruženja žrtava rata „Foča 92–95“.

„Voleli bismo da se nikada i nigde u svetu ne ponovi da na takvom malom tlu budu silovane devojčice, devojke i žene od 77 godina.“

No, Alenova priča počinje i traje u Goraždu, gradiću tridesetak kilometara dalje. Tu se rodio, tu ga je usvojio domar bolnice Muharem Muhić i njegova supruga Advija. U istoj bolnici gde je rođen Alen je upoznao i svoju suprugu. I danas tu radi.

Prisećajući se dana kada je saznao istinu o svom poreklu Alen kaže da se od tog momenta nikada nije ni osećao da je usvojen.

„Mama je rekla koliko god ljudi govorili da mi nisu oni roditelji, oni mene vole“, priča Alen i dodaje da su za njega Advija i Muharem njegovi biološki roditelji.

Biološki roditelji

Odrastanje uz roditelje i sestre okružen ljubavlju i iskrenošću jedna su strana života Alena Muhića. Sa druge je i borba u traženju smisla, pomirenje sa svojim poreklom i nastojanje da se ne živi u tišini. A ćutanje najviše boli, kaže Alen.

„Mi smo morali da ćutimo, nismo bili priznavani nikada. Ali, ja sam opet pričao, pa sam se izborio nekako za sebe i kada sam otac tri sina u srećnom braku, zdravstveni sam radnik, radim u urgentnom centru, u bolnici u kojoj sam se rodio, gde sam ostavljen, u kojoj sam usvojen, gde radi moj otac posvojitelj Muharem Muhić.“

Iako iz poštovanja prema roditeljima nije previše zadirao u prošlost, ipak je hteo a upozna biološke roditelje. U dvadeset i prvoj godini je saznao da mu otac živi u Foči, otišao mu je na vrata, a on je sve negirao.

„Iako postoji DNK koji se radio 2006. godine, gde je potvrđeno da je on moj biološki otac, on to i dan danas negira.“

No, Alen kaže da se sa tim pomirio i da je godinama živeo sa saznanjem da mu je biološki otac silovao majku, ali da je oslobođen ratne optužbe zbog nedostatka dokaza.

„On je za mene i dalje ratni zločinac i ja sam sa tom pričom završio. Posvetio sam se porodici, posvetio sam se svom privatnom životu, ali posvetio sam se najviše tome da pomognem ljudima kojima je potrebna pomoć.“

Majku, koja živi van BiH, upoznao je 2016. godine nakon promocije filma „Stupica nevidljivog djeteta“ koji govori o njegovom životu. Susret, koji je do tada bio njegova najveća životna želja, opisuje kao stres i šok.

„Ja sam na njenom licu, pored svega što mi je ispričala, kroz suze i kroz taj bes, kroz tu traumu, ti na njenom licu vidiš da je to jednostavno žena koja je dugo i puno patila. Da je to žena koja se u jednom momentu smeje, u drugom momentu plače, u jednom momentu bi da me zagrli i u drugom momentu ne želi očima da me vidi.“

Danas nije u kontaktu sa biološkom majkom. Ona je udata i ima svoju porodicu, a Alen kaže da je sve nakon susreta počelo da utiče na njega i njegovu porodicu i da ga čini nervoznim.

„Očekivao sam da će to biti mnogo više od upoznavanja, međutim nije to. Opet sam došao u situaciju nade, da se nadam za nešto.“

Ipak, dodaje da njegova biološka majka nije zaslužila da bude osuđivana ili da njena deca nju osuđuju što ga je ostavila u ratu. Stavljao se, pojašnjava, stotinu puta u njenu poziciju i sam ne zna da li bi „smeo usvojiti tuđe dete, a kamoli svoje dete koje me podseća na traumu.“

„Nekad mislim da je bolje što me je ostavila jer sam opet odgajan u porodici koja mi je ponudila ljubav i topao dom.“

„Ja sam Alen“

O njegovom životu snimljena su dva filma, a sve ono što je nosio sa sobom, istinu o vlastitom začeću, životnu borbu i traženje smisla, pretočio je u knjigu „Ja sam Alen“. Danas svoju priču deli kako bi druga deca koja dele njegovu sudbinu znala da nisu sama. Da nisu nevidljiva. Knjigu je, kaže, odlučio da napiše kao vodič kako pomoći sam sebi, ali i kao svojevrsni priručnik za psihologe.

„Da pomogne psiholozima, da znaju na koju stranu se krećemo, o čemu ne želimo ili ne smemo da razgovaramo, šta to nas potiskuje, zbog čega se bojimo osuda zajednice i samim tim želim da svako dete zna da nije samo i želim da svako dete zna na koji način treba da pomogne samom sebi jer nama ne može pomoći niko osim sami sebi.“

U Bosni i Hercegovini nema podataka o broju dece koja su rođena nakon ratnog silovanja.

Zahvaljujući naporima Alena Muhića, Ajne Jusić i druge dece rođene nakon ratnog silovanja, Bosna i Hercegovina danas ima zakonske okvire koji ih priznaju kao civilne žrtve rata u Federaciji BiH i Brčko distriktu.

„Nažalost, nismo još uvek u Republici Srpskoj, zato što oni još uvek negiraju da postoje ta deca.“

Alen dodaje da prema podacima njihovog udruženja „Zaboravljena djeca rata“ postoji oko 20.000 dece rođene činom ratnog silovanja. Neki od njih žive u BiH, međutim, i u drugim zemljama poput Crne Gore, SAD, skandinavskim zemljama, pa i Srbiji.

„I neka deca od njih ne znaju da su nastala iz ovakvog čina ratnog silovanja i da su im majke prošle seksualno nasilje u toku rata u Bosni i Hercegovini.“

Jedan glas može pomoći sto ljudi, međutim ćtanje ne može pomoći nikome, kaže Alen i dodaje da o ovome treba govoriti kako bi se dala podrška žrtvama, ali i kako bi se borili protiv stigmatizacije i osude.

„Hiljade žena je silovano u toku, eto sa sve tri strane, dakle, i to je strašno. Strašno što se o tome ćuti i što je ova kategorija civilnih žrtava rata već odavno zaboravljena. Pogotovo deca.“

Procenjuje se da je tokom rata u Bosni i Hercegovini od 20.000 do 50.000 žena preživelo silovanje.

Rat, koji je trajao od 1992. do 1995. godine, razlog je zbog kojeg je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju seksualno nasilje priznao kao zločin protiv čovečnosti.