„Teško je poverovati da bi Beograd ponovo pucao sebi u nogu i doveo u najteži politički položaj u 21. veku – i tako dolazimo do Moskve“: Momčilo Đurđić za Index

Da nije pala krv, u puškaranjima koja su odnela bar četiri života, danas bi možda upali u zamku govoreći tek o loše režiranoj predstavi koja bi po svojoj tragikomičnosti i amaterskoj izvedbi mogla konkurisati Prigožinovom državnom udaru, piše novinar Momčilo Đurđić za Index.

Ipak, nastup srbijanskog predsednika Vučića od nedelje uveče kada je u prvoj rečenici jasno ustvrdio da se radi o naoružanoj srpskoj formaciji koja je je inicirala incident blokirajući kolovoz u okolini manastira Banjska, ukazuje na nešto mnogo ozbiljnije pogotovo ako potražimo direktan odgovor i pokušamo da imenujemo režisera ove predstave.

Vučićevo ekspresno priznanje, sa sve saučešćem porodici poginulog kosovskog policajca, koje je zateklo podjedanko njegove najbliže saradnike, režimske medije i analitičare, može se svesti na očajnički vapaj upućen pre svega Vašingtonu, a sadržan je u dve reči: “Nisam ja!“.

Prema uzdržanoj i izbalansiranoj reakciji sa najvišeg mesta američke spoljne politike stiče se utisak o postojanju spremnosti da se Beograd, za sada, poštedi eksplicitne osude za incident u Banjskoj.

Naime, ono što su kamere zatekle nakon okončanja razmene vatre i „paničnog“ povlačenja srpske paravojske koja se potrudila da ostavi što više dokaza na mestu zločina umesto da ih, po logici stvari, ukloni, ukazuje nam da se ovde može razmišljati i o klasičnoj podmetačini treće strane, nameštaljki koja sadrži političku poruku.

Desetine džipova i par oklopnih borbenih vozila, ogromne količine oružja, municije i vojne opreme – kao da su krenuli na 11. Međunarodni sajam naoružanja i vojne opreme koji traje u Beogradu – ostavljenih „na izvolite“ drugoj strani trebali su da posluže kao dokazi o upletenosti Beograda.

Ako se oglušimo o besomučni lavež sa obe strane, gde Priština optužuje Beograd kao organizatora terorističke akcije, a Beograd obeležava Kurtija kao glavni uzrok „pobune naoružanog naroda“- u očekivanju da penzionisani generali-analitičari po dobro uhodanoj matrici konačno optuže zapadne obaveštajne službe za nedeljni sukob – nameće se pitanje kome konfrontacija na Kosovu danas najviše odgovara.

Beogradu i Vašingtonu svakako ne. Čak i ako se dokaže ili bar poveruje da Beograd nema direktne veze sa tragičnim incidentom u Banjskoj, od svega onoga što je građeno u odnosima sa zapadom od Briselskog sporazuma 2013. naovamo, posle 24. septembra nije ostao ni kamen na kamenu.

Deset teških godina bačenih kroz prozor u nekoliko sati i to u trenutku kada su akcije Prištine na američkoj diplomatskoj berzi na najnižoj tački od 1999. godine dok su akcije Beograda, koliko god nisko, ipak na najvišoj razini, za isti period.

Zaista je teško poverovati da bi Beograd, koji je u poslednjih 35 godina napravio toliko strateških grešaka i promašaja, opet pucao sebi u nogu i doveo se u najtežu političku poziciju u 21.veku.

I tako dolazimo do Moskve.

Čak i ako ostavimo po strani opšte prisutne procene međunarodnih faktora da će Moskva da iskoristi Kosovo i Republiku Srpsku za otvaranje novih kriznih žarišta i tako „raširi igru“ započetu agresijom na Ukrajinu i na balkanske prostore, dešavanja u poslednjih par meseci pa i par dana pred nedeljni incident, mogu nam ukazati zašto se baš sada upalila crvena lampica u Kremlju.

Sinergija loših vesti koje dolaze sa fonta gde ukrajinska kontraofanzive počinje da daje rezultate, sa padom Nagorno-Karabaha koji je pokrenuo ili pojačao snažne anti-ruske sentimente ne samo u Jermeniji nego i u Gruziji, a zbog ruske podrške separatistima u gruzijskoj Južnoj Osetiji i Abhaziji, svakako bi mogla naterati moskovske stratege da počnu bacati kamenje i u dvorište neprijatelja na Zapadu.

Nisu samo Tbilisi i Jerevan najavili možda i konačno istorijsko distanciranje od Moskve i okretanje SAD, koje apsolutno podržavaju i isturaju svog NATO saveznika Tursku u snažnom prodoru na južni Kavkaz.

Tu vrstu najave distanciranja sve jasnije šalje i Beograd, pogotovo unazad par nedelja od kada je otvorena priča o smeni ruskog čoveka No.1 u Srbiji, direktora Bezbednosno informativne agencije Aleksandra Vulina.

Kao alternativu Vulinu dobro obaveštena čaršija je izvikala ambasadora Srbije u Vašingtonu i čoveka od najvećeg poverenja Aleksanda Vučića, Marka Đurića.

O Đuriću sam inače pisao na Indexu povodom proameričkog spota koji je Željko Mitrović, vlasnik Pink imperije, furao tokom leta na svojim kanalima.

U delu spota je i Marko Đurić čiju fotku prati citat o „zalaganju za evroatlanske integracije“ gde se prvi put desilo za Vučićeva vakta da jedan visoki zvaničnik izrazi otvoreno atlansko opredeljenje, dakle za NATO.

I ne demantuje, niti bude demantovan, što Mariji Zaharovoj i Dmitriju Peskovu svakako nije promaklo.

Spekulacije koje su krenule sredinom meseca Vučić je samo trenutno suzbio inadžijskom opaskom da bi možda i smenio Vulina kada to ne bi bio jedan od zahteva opozicije.

Ipak, tokom boravka na redovnoj jesenjoj Skupštini Ujedinjenih naroda, on je džogirajući u Brayant parku upravo sa ambasadorom Đurićem izjavio kako će „Marko uskoro iz Vašintona nazad u Srbiju.“

To se desilo u petak 22. septembra, ni 48 pre nego što će mu Banjska eksplodirati u lice.

Novi, ozbiljan nagoveštaj da mogu ostati bez važnog čoveka preko koga Putin kontroliše duboku državu u Srbiji ali i u „Srpskom svetu“, i to u većoj meri nego i sam Vučić, nije mogao Ruse ostaviti ravnodušnim.

Pomenuta septembarska sinegija loših znakova na nebu iznad Moskve po logici stvari nameće aktiviranje hibridnih operacija gde god su one moguće jer je mesta i prilika sve manje.

Ako Amerikanci zatvore igru na Balkanu i otvore na južnom Kavkazu strateška pozicija Rusije će biti daleko teža nego danas.

Jedino čemu se, daleko od galame i uzajamne razmene optužbi srpskih i kosovskih političara i medija, svi zajedno možemo nadati je da, kao nekada, neće biti problema sa „srpskim svatovima“ u Bosni i Hercegovini, daleko bilo.

Znamo gde nas je sve to odvelo u proleće 1992.

*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su lični stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala