Ruski mamurluk u Ukrajini: Tektonski potresi kao posledica nasleđa iz doba SSSR-a

Ona je, piše u analizi za CEPA Katerina Odarčenko, predsednica PolitA instituta za demokratiju i razvoj, označila najnoviji preokret u borbi protiv korupcije koja predstavlja ključnu političku i institucionalnu bitku otkako se Ukrajina oslobodila moskovske kontrole.

Još od haotičnih devedesetih, kada je korupcija bila mehanizam preživljavanja političkih i poslovnih elita, pa do današnje duge i neujednačene tranzicije ka evropskim standardima upravljanja, zemlja se suočava sa istim ukorenjenim obrascima nekažnjivosti.

Prema svim međunarodnim indeksima, Ukrajina je danas znatno manje korumpirana od svojih nekadašnjih kolonijalnih gospodara u Kremlju, ali endemska kultura mita i provizija koja je obeležila Sovjetski Savez i post-sovjetski period ostavila je dugotrajne posledice.

Na primer, prema indeksu Transparency International, Ukrajina je 105. „najčistija“ zemlja od 180 analiziranih, dok se Rusija nalazi na 154. mestu. Godine 2014, kada je Rusija započela svoj rat protiv Ukrajine, Rusija je bila neznatno „čistija“, zauzimajući 136. mesto, dok je Ukrajina bila na 142. mestu.

Ali „čistija“ ne znači i čista. Pretresi koje su Nacionalni antikorupcijski biro Ukrajine (NABU) i Specijalno antikorupcijsko tužilaštvo (SAPO) sproveli u domovima Jermaka, ministra pravde Germana Haluščenka i biznismena i dugogodišnjeg predsednikovog saradnika Timura Mindiča ponovo su postavili pitanje korupcije u središte javne debate.

Oni su takođe otvorili neprijatna pitanja o političkim zaštitnim mrežama i o tome da li antikorupcijske institucije zaista mogu da deluju slobodno.

Iako je nekoliko osoba privedeno ili im je zvanično saopšteno da se protiv njih vode postupci, među njima nisu bili Jermak, Haluščenko niti Mindič. To, naravno, može značiti da nisu prekršili zakon, ali je istovremeno učvrstilo široko rasprostranjeno uverenje da antikorupcijska borba u Ukrajini ostaje selektivna, politički ograničena i često počinje tek kada skandal postane nemoguće ignorisati.

Ukrajina je usvojila svoj prvi zakon „o borbi protiv korupcije“ 1995. ubrzo nakon pridruživanja Savetu Evrope, ali su ti rani okviri u velikoj meri bili simbolični.

Prava borba počela je tek nakon Revolucije dostojanstva 2014. kada je Ukrajina potpisala Sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji (uprkos žestokom ruskom protivljenju koje je na kraju dovelo do prve invazije) i obavezala se na pravne i institucionalne reforme koje EU zahteva.

Jedan od najvažnijih uslova koje su postavili i EU i SAD bilo je osnivanje nezavisnih antikorupcijskih tela zaštićenih od političkog mešanja.

Čak i kada slučajevi stignu do sudova, nekažnjivost ostaje česta pojava. Samo mali procenat osuđenih za korupciju zaista služi zatvorske kazne. Prema OpenDataBot-u, 98 odsto od 6.877 počinilaca osuđenih od početka ruske invazije 2022. dobilo je samo novčane kazne. U 2024. godini, samo je 27 njih završilo u zatvoru.

Ovakva percepcija nekažnjivosti ukorenjena je u dubokim strukturnim karakteristikama ukrajinskog sistema upravljanja, od kojih se neke nisu promenile još od ranog postsovjetskog perioda.

Jedan od ključnih problema je nepostojanje transparentnog i regulisanog lobiranja. Pošto formalni mehanizmi za lobiranje ne postoje, uticaj na politiku često se ostvaruje neformalno – preko ličnih mreža, posrednika ili političkog pokroviteljstva.

Umesto struktura za otvoreno zagovaranje, tipičnih za sisteme EU i SAD, ukrajinski model se često oslanja na netransparentne kanale kao što su „pouzdani posrednici“, neformalni savetnici ili poslovne grupe ukorenjene u ministarstvima. A takvi mehanizmi cvetaju upravo zato što su nevidljivi.

Istraživački novinari su više puta otkrili slučajeve u kojima su predlozi zakona pisani od strane poslovnih udruženja sa direktnim materijalnim interesima – na primer, u oblasti tržišta duvana ili građevinarstva.

Bez pravnog okvira koji reguliše ko može da lobira, kako i pod kojim uslovima, takav skriveni uticaj ostaje van svake odgovornosti.

Sve ovo se prepliće sa upornim problemom patronata i nepotizma – modelom upravljanja koji se pojavio 1990-ih i nikada nije u potpunosti demontiran.

Politička imenovanja često daju prednost ličnoj lojalnosti u odnosu na profesionalnu kompetenciju, naročito u regionalnim administracijama i državnim preduzećima.

Operacija „Midas“, velika istraga koju su vodili NABU i SAPO i koja je dovela do smene Haluščenka, otkrila je grupu politički povezanih posrednika u Energoatomu, državnom nuklearnom operatoru, koji su neformalno kontrolisali imenovanja i odluke o javnim nabavkama i vršili pritisak na izvođače da plaćaju provizije.

Obrasci politički motivisanih imenovanja, netransparentnog donošenja odluka i izvlačenja rente dodatno su učvršćeni neujednačenim kvalitetom javne uprave u trenutku kada reforme državne službe u Ukrajini, iako ambiciozne, i dalje ostaju nedovršene.

Mnogim ministarstvima nedostaje osoblja, potplaćena su i preopterećena funkcijama nasleđenim iz sovjetskog administrativnog modela. Dok su ministarstva usklađena sa standardima EU – poput finansija, digitalne transformacije, ekonomije i pravde – ostvarila značajan napredak, druga nemaju analitičke kapacitete, interne kontrole i sistem kadrova potreban za održavanje profesionalnih standarda.

Ukrajini nedostaje snažna kultura transparentnih donacija političkim partijama, pa se kampanje često oslanjaju na lično bogatstvo kandidata ili resurse velikih poslovnih grupa, čime se učvršćuju mreže političke lojalnosti i zvaničnici postaju odgovorni sponzorima, a ne biračima.

Prema istraživanju Sociopolis-a iz 2025. godine, 78,2 odsto odraslih građana Ukrajine veruje da se korupcija povećala od početka ruske invazije punog obima, dok samo 4,5 odsto veruje da se smanjila.

Zabrinutost javnosti odražava hitnost problema. U većini nacionalnih anketa sprovedenih od 2023. korupcija se dosledno rangira kao jedna od dve najveće pretnje sa kojima se zemlja suočava – često odmah iza rata sa Rusijom.

Prema studiji koju je predstavila Nacionalna agencija za prevenciju korupcije (NACP), korupcija se smatra drugim najozbiljnijim problemom za Ukrajinu: 71,6 odsto ispitanika identifikuje je kao ključni nacionalni problem, nadmašen samo ruskom agresijom sa 89,7 odsto.

Ovo naglašava ključnu tačku: korupcija se smatra centralnim problemom čak i dok zemlja vodi borbu za opstanak. Ukrajinci ne vide korupciju kao sporedno pitanje koje treba rešavati tek nakon pobede. Oni je doživljavaju kao pretnju nacionalnoj bezbednosti koja direktno utiče na ratne napore.

Ukrajinsko društvo često zahteva „brza kažnjavanja“ i javno sramoćenje, što podstiče političke kampanje zasnovane na antikorupcijskim sloganima, ali retko dovodi do institucionalnih promena. Takvi ciklusi populističke mobilizacije mogu nenamerno reprodukovati isti sistem, jer se novi politički akteri brzo vraćaju modelu upravljanja zasnovanom na pokroviteljstvu.

Trenutne istrage, iako stvaraju negativne globalne naslove za Ukrajinu u ključnom periodu rata, mogle bi pokazati da antikorupcijske institucije mogu da deluju nezavisno. Ili bi mogle postati još jedna epizoda u poznatom ciklusu medijskog šoka, nekoliko hapšenja, selektivne odgovornosti i postupnog nestanka političke pažnje.

Ukrajina je izgradila institucije potrebne za transparentnost i odgovornost i sprovela reforme koje su pre deset godina bile nezamislive. Ali same institucije ne mogu dobiti ovu borbu. Strukturne slabosti i dalje ograničavaju efikasnost formalnih reformi i bez trajne političke volje, sudske reforme i nepovratnih garancija nezavisnosti antikorupcijskih tela, napredak će ostati krhak.

Sadašnji test nije da li Kijev može da pokrene istrage, već da li može da ih privede kraju, ne da li može da otkrije korupciju, već da li može da obezbedi posledice za odgovorne.

Merilo uspeha biće broj moćnih pojedinaca koji završe u zatvoru, zaključuje Odarčenko.