„Sada kada ne predstavljaju ništa, SAD se lako mogu kupiti“: Profesor sa Prinstona o Trampovom „nožu u leđa“ Ukrajincima

Ali sudeći po najnovijem mirovnom planu Trampove administracije – koji ima sve odlike dokumenta koji je sastavio Kremlj – kockice u ovoj političkoj igri su u potpunosti nameštene u korist agresora.

Početni i manjkavi plan Trampove administracije od 28 tačaka usledio je nakon četiri odvojena događaja koji su svaki dostigli prekretnicu.

Prvi su bili izveštaji o korupciji u centru ukrajinskog političkog establišmenta. Optužbe, koje su proizašle iz ukrajinskih agencija za borbu protiv korupcije, korišćene su u širem pokušaju diskreditovanja rukovodstva ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog i promocije promene režima.

Drugo, Rusija je eskalirala svoje divlje pretnje nuklearnim napadima na Zapad, uključujući testiranje oružja koje bi navodno moglo da usmeri radioaktivne cunamije protiv Ujedinjenog Kraljevstva i drugih severnoevropskih zemalja sa niskim obalama.

Kremlj tvrdi da krstareća raketa Burevestnik sa nuklearnim pogonom ne može biti zaustavljena nijednim sistemom protivvazdušne odbrane. Svrha takve retorike je da odvrati Evropljane od povećanja vojne podrške Ukrajini.

Treće, anti-establišment populističke stranke u Evropi i glasovi širom američkog političkog spektra, stavili su okončanje rata blizu vrha svojih prioriteta. Štaviše, vode kampanju u vreme kada francuska, nemačka i britanska vlada deluju krhko, nesposobno i lišeno ideja o tome kako da ponovo pokrenu svoje posrnule ekonomije, sustignu tehnološku trku i reintegrišu svoja polarizovana, podeljena društva.

Stručnjaci već proglašavaju novu politiku i predviđaju svet u kojem će krajnje desničarsko Nacionalno okupljanje Marine le Pen, Alternativa za Nemačku i Reformska stranka Ujedinjenog Kraljevstva Najdžela Faraža doći na vlast u, redom, Francuskoj, Nemačkoj i Britaniji.

Konačno, Trampova administracija širi dezinformacije o Evropi i njenoj politici. Na primer, Tramp je više puta tvrdio da Evropska unija podriva sankcije kupovinom ruske nafte.

U stvari, ove kupovine su sada ograničene na dve zemlje – Mađarsku i Slovačku – povezane sa južnim krakom gasovoda Družba. Češka Republika, koja je ranije zavisila od ruskih zaliha, završila je prelazak na neruske ugljovodonike koji se isporučuju preko Transalpskog gasovoda početkom ove godine.

Glavni krivac je Mađarska, čija je prokremljovska vlada eksplicitno tražila od Trampa dozvolu da nastavi da kupuje rusku energiju, što je on rado i dao.

U srži najnovijeg američkog mirovnog predloga je obmanjujući narativ, koji su promovisali neki spoljnopolitički analitičari (uključujući i pokojnog Džordža Kenana), koji opisuje NATO kao pretnju Rusiji, a zapadne bezbednosne garancije za ruske susede kao kršenje ruskog suvereniteta.

Posvećenost NATO da se proširi na istok 1990-ih navodno je obezbedila dinamit koji je uništio međunarodni poredak u 21. veku, gurajući Rusiju u odbrambeni rat 2014. godine, koji je potom proširila 2022. godine.

Naravno, ovaj narativ zgodno ignoriše činjenicu da je ruski otpor NATO-u počeo ne 1990-ih ili početkom 2000-ih, već u određenom trenutku kada je izgledalo kao da se Zapad raspada – posledice finansijske krize 2007-2008. Tek tada je argument NATO-a postao klin koji je razdvojio zapadni savez.

Oni koji veruju da je širenje NATO izazvalo rusku agresiju u Ukrajini poverovali su u argument Kremlja o navodnoj pretnji NATO, ignorišući stvarnu pretnju njegovoj moći: uspešne prodemokratske ili antiautoritarne pokrete. Kremlj se oslanja na vrednosti 19. veka kao što su pravoslavlje, autokratija i nacionalnost.

Posmatrano na ovaj način, njegov suverenitet i pravo na samoopredeljenje postaju pravo na suzbijanje samoopredeljenja negde drugde.

S obzirom na ovu dinamiku, da li bi sukob mogao biti zamrznut? Efikasan prekid vatre pružio bi priliku za obnovu života, obnavljanje vitalne infrastrukture i ekonomsku obnovu i razvoj.

Ali ako ovaj ishod proizilazi iz ruske težnje ka političkom rešenju, implikacije za Ukrajinu, Evropu i svet biće strašne. Čak je i revidirani Trampov plan koji ostavlja bez odgovora pitanje čvrstih bezbednosnih garancija sličnih NATO-ovim (umesto nejasnih obećanja o konsultacijama u slučaju novih ruskih napada) izuzetno opasan.

Iz ukrajinske perspektive, Trampov plan se svodio na klasičan „nož u leđa“. Iako ukrajinske snage nisu poražene na bojnom polju, Ukrajina bi bila poražena u ratu. Ukrajinci bi neizbežno počeli da se pitaju ko je odgovoran, a to bi uništilo svaku nadu u održavanje konsenzualnog političkog sistema, ostavljajući zemlju zrelom za povratak u autokratiju.

Prvobitni Trampov plan bi takođe diskreditovao i oslabio Evropu, njene institucije i njen pogled na svet. Evropska unija bi bila predstavljena kao papirni tigar – politički igrač sa velikim rečima i velikim idejama, ali ni voljom ni moći da ih sprovede u praksi.

Suočeni sa takvom presudom, evropski političari bi bili skloniji da se predaju onima na krajnjoj desnici (i levici) koji guraju nostalgičniju verziju nacionalnog suvereniteta.

Ali u mnogim slučajevima, posebno u dve zemlje koje su pokretale evropski projekat kroz veći deo posleratnog perioda, Nemačkoj i Francuskoj, ovo bi bio opasan pomak. U najboljem slučaju, ove vlade bi oživljavale tvrdnju nacističkog kolaboracioniste maršala Filipa Petena da je on štit Francuske od opasnih vremena; u najgorem slučaju, pomak ka koncepciji suvereniteta kakav je postojao pre EU mogao bi da uključi povratak nemačkim tvrdnjama o superiornosti nad susedima.

Što se tiče ostatka sveta, izvanredno američko prihvatanje ruskog pogleda na istoriju signalizira definitivan pad američke moći ili uticaja u svetu. Poruka je jednostavna i nedvosmislena – sada kada ne predstavlja ništa, Amerika se lako može kupiti.

Autor je profesor istorije i međunarodnih poslova na Univerzitetu Prinston. Njegova najnovija knjiga nosi naziv „Sedam krahova: Ekonomske krize koje su oblikovale globalizaciju“ (Jejl Universiti Pres, 2023).

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org