„Istorija je pokazala, ali Tramp ne čita istoriju – njegovo neznanje ubija“: O posledicama loše politike od Kine do Ukrajine

Da je Adolf Hitler, zapanjujuće neupućen o SAD, shvatio pravi obim američke industrijske moći, da li bi ipak sudbonosno objavio rat Vašingtonu 1941. godine?

Kada je Sovjetski Savez 1979. izvršio invaziju na Avganistan, očigledno nije imao predstavu u šta se upušta. Ponižavajući poraz značajno je doprineo njegovom kasnijem raspadu, ukazuje Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator u analizi za Gardijan.

Sadam Husein je 1991. napao Kuvajt, uveren da ima zeleno svetlo iz Bele kuće. U svim tim slučajevima, glupost je proizvela katastrofalne pogrešne procene koje su se pokazale fatalnim.

Zategnuti odnosi Kine sa zapadnim demokratijama pate od sličnih opasnih slepih tačaka. Skorašnja objava „objašnjavajućih“ članaka u državnim medijima, navodno namenjenih da pruže utehu o budućnosti Tajvana pod kineskom vlašću, oslikava ovaj nedostatak međusobnog razumevanja – gotovo do komičnog efekta.

Kada (ne ako) Kina preuzme kontrolu, „patriote“ koje je ona proverila upravljaće Tajvanom u režimu koji odobri Peking, modelovanom po uzoru na Hong Kong, navodilo se u člancima.

Molim? Iz perspektive Tajpeja i Zapada, Hong Kong predstavlja upozoravajuću priču o košmarnoj represiji, brutalnim bezbednosnim zakonima, cenzuri i prekršenim kineskim obećanjima koja datiraju još od primopredaje 1997. godine iz ruku Britanije.

Zapanjujuće je da i najindoktriniraniji komunistički aparatčik može da pomisli da bi građani Tajvana, koji duboko cene svoju demokratiju i faktičku suverenu nezavisnost, dobrovoljno krenuli tim putem.

Da bi se obezbedili mir i prosperitet, separatisti bi bili slomljeni, veselo su objavili državni mediji. Jasno je – Peking jednostavno ne razume.

Uporna opsada Tajvana, koji tradicionalno podržavaju SAD, od strane Kine prevazišla je grubi vojni pritisak (iako se i on povećava).

Njeni pokušaji da sprovede ekonomsku i diplomatsku izolaciju ostrva i da obori njegovu prozapadnu, izabranu vladu – dopunjeni su špijunažom, sajber-sabotažom, masovnim nadzorom i idiotskim lažima, teorijama zavere i dezinformacijama.

Najavljujući prošle nedelje povećanje budžeta za odbranu za 40 milijardi dolara, tajvanski predsednik Laj Čing-Te upozorio je da se pretnja aneksijom „intenzivira“. Podsećajući na Ukrajinu, koja se suočava sa sličnim pritiscima od Rusije i koja je takođe nesigurna u pogledu američke podrške, Laj je rekao da je najzabrinjavajući scenario taj da zastrašeni Tajvanci jednostavno odustanu.

„Prva preferencija kineskog lidera Si Đinpinga jeste pobeda bez razornog, nepredvidivog rata“, napisao je analitičar Hal Brands.

„Njegova metoda obuhvata postepeno eskalirajuću prinudu. To je klasična ‘anakonda strategija’, osmišljena da se sve više steže dok Tajvan ne popusti. Izolacija i demoralisanje će na kraju dovesti do kapitulacije, glasi logika“.

Si bi ipak upotrebio vojnu silu ako prinuda ne uspe, predvideo je Brands. Ali glavni cilj Kine bio je „stvaranje osećaja na Tajvanu da je kineska moć nadmoćna, negovanje uverenja u SAD da bi intervencija bila previše skupa i time ubeđivanje ljudi na Tajvanu da je, jednog dana, njihova najbolja opcija da odustanu bez borbe“.

Politička glupost, ukorenjena u istorijskom neprijateljstvu, takođe podstiče najžešću krizu u kinesko-japanskim odnosima u poslednjoj deceniji.

Ona je eksplodirala kada je nova, desničarska japanska premijerka, Sanae Takaiči, odgovorila na nasumično pitanje u parlamentu. Odbrana Tajvana i obližnjih trgovačkih ruta od kineske invazije, uključujući i vojnim sredstvima, predstavlja, kako je rekla, egzistencijalno pitanje koje „ugrožava japanski opstanak“.

Takaiči, štićenica jastreba i bivšeg premijera Šinza Abea, samo je izgovorila ono što ona i mnogi Japanci odavno veruju – ali pošto je to rekla glasno i zvanično, postalo je državna pozicija.

Razjarena Kina je brzo uvela sankcije i bojkote – obe strane su rasporedile vojne snage ka spornim ostrvima. Kineski generalni konzul u Osaki čak je na mreži X zahtevao da Takaiči bude „odrubljena“. Objava je kasnije obrisana.

To je bilo izuzetno glupo. Histerična kineska reakcija na nešto što je u biti bilo iznošenje očiglednog potpuno je preuveličana i pokazuje nervozu oko mogućih ishoda kineske politike prema Tajvanu.

Takaičina, provokativna imitacija „gvozdene dame“ dobila je podršku javnosti, pokazuju ankete, iako je nastala gotovo slučajno. Ali neznanje nije blaženstvo. Rizik od stvarnog sukoba je prevelik.

Ovaj sukob kao i Lajeva upozorenja istakli su pitanje Tajvana u trenutku kada je Si pokušavao da ga neutrališe kao bilateralni problem između SAD i Kine.

Si je ove godine uspešno odbio trgovinsko maltretiranje Donalda Trampa. Posebno su njegovi oštri, odmazdni izvozni limiti na retke minerale paralisali Vašington. Oni su označili trenutak u kojem se globalna geopolitička moć pomerila.

Pošto mu nedostaje strategija, Tramp je sada prešao sa vođenja trgovinskog rata na ushićenu zahvalnost zbog poziva da poseti Peking narednog aprila, koji je dobio tokom svoje telefonske konverzacije sa Sijem prošle nedelje.

Tramp potom nije ponudio nikakva javna uveravanja Tajvanu i, u odvojenom pozivu, pozvao je svog japanskog saveznika, Takaiči, da se primiri. Njegovo ulagivanje Siju pojačalo je strahove u Tajpeju i Tokiju da je, kao što Ukrajina zna, hronično nepouzdan.

Sa svoje strane, Si je iskoristio poziv da snažno nagovesti da, ako Tramp zaista želi veliki, prelepi trgovinski sporazum kojim bi se hvalio kod kuće, SAD moraju zvanično prihvatiti da je kinesko suvereno pravo na Tajvan „integralni deo posleratnog međunarodnog poretka“.

Rastu sumnje da bi Tramp na kraju mogao podrediti odbranu Tajvana detantu sa Kinom. Trenutno se koleba. Obećani paketi oružja se odlažu ili ne stižu. Tajvan je tražio sporazum o slobodnoj trgovini. Umesto toga, pogođen je tarifama od 32 odsto, koje su kasnije smanjene. Sada, kao i ranije, nesnalaženje u ovoj dinamici je isključivo Trampovo. Si nastavlja da ga potpuno nadmudruje.

Tajvan i Japan nisu jedini koji brinu da Tramp ne razume šta je u pitanju. „Jednostrana opsesija administracije trgovinom navela ju je da gurne pod tepih oštrije tačke diplomatskih sporova“, napisao je Džonatan Czin, stručnjak za Kinu, ukazujući na nekontrolisane kineske zloupotrebe ljudskih prava, antizapadno sajber-ratovanje, oružane sukobe sa Filipinima i celokupni ekspanzionizam u Južnom kineskom moru.

Kao u Čehoslovačkoj 1938, tako i u Ukrajini, a sada, potencijalno, i u Tajvanu. „Istorija je pokazala da kompromis sa agresijom donosi samo rat i porobljavanje“, upozorio je Laj. Ali Tramp ne čita istoriju. Njegovo neznanje ubija.