Foto: EPA / LUKAS COCH Ako je i postojala bilo kakva sumnja u povratak politike velikih sila, ona je raspršena napadom američkog predsednika Donalda Trampa na Venecuelu, pretnjama aneksijom Grenlanda i odbijanjem da produži Sporazum Novi START koji ograničava nuklearne arsenale Sjedinjenih Država i Rusije.
Takva geopolitička previranja pokreće „volja za moći“, kako je ukazao Adam Tuz – uključujući „moć nad resursima, kupovnu moć, sposobnost da se odupre uticaju drugih“.
Odjeci ovog trenda osećaju se u arhitekturi globalne saradnje, izgrađenoj oko institucija iz Breton Vudsa, u okviru kojih su zajednička pravila i formalne upravljačke strukture oblikovale ponašanje država.
Unutar „poretka zasnovanog na pravilim“, u čijem je središtu Ujedinjene nacije, saradnja se operacionalizovala kroz redovne kontakte, što je dovodilo do postepenih pomaka. Ovaj sistem je često zahtevao da države prave ustupke i da se prilagođavaju, ali su one uglavnom bile spremne na to u zamenu za dugoročnu stabilnost i predvidljivost.
Međutim, ovaj institucionalni pristup saradnji se poslednjih godina urušio, jer su se institucije pokazale nesposobnim da efikasno odgovore na promenljive potrebe država.
Od zastarele strukture UN i njeniog Saveta bezbednosti, preko zastoja u primeni Rio konvencija, do opstajanja dugotrajnih sukoba, dokazi o ograničenjima sistema UN postepeno su se gomilali, nagrizajući poverenje.
Kako je blokada postajala ukorenjena, poredak zasnovan na pravilima sve više je delovao kruto, nepravedno i neefikasno. To zahteva temeljno preispitivanje načina na koji države međusobno sarađuju kako bi obezbedile globalna javna dobra.
Globalni jug je to odavno prepoznao, a glasovi zemalja u razvoju, poput premijerke Barbadosa Mie Motli, često su ukazivali na to da moćne države postupaju kao da su izuzete od pravila koja nameću drugima.
Sada to priznaju čak i lideri G7. U svom zapaženom obraćanju na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, kanadski premijer Mark Karni priznao je da je poredak zasnovan na pravilima oduvek počivao na „prijatnoj fikciji“.
Koristi su, priznao je, bile dovoljno velike da su zemlje poput njegove uglavnom izbegavale da „prozivaju razlike između retorike i stvarnosti“.
Te razlike sada je nemoguće ignorisati. Institucionalna saradnja a posebno sistem UN opterećena je opadajućim poverenjem i efikasnošću, kao i dubokim podelama oko toga kakve bi trebalo da budu uloge i odgovornosti aktera, koje vrednosti treba da budu temelj saradnje i kako bi zajedničke inicijative trebalo sprovoditi.
Izazovi povezani sa institucionalnim pristupom nagnali su neke da se okrenu drugom obliku saradnje: bilateralnom angažmanu, obično vođenom uskim interesima.
Ovaj pristup zasnovan na interesima stvara složenu mrežu veza među državama, a kada ga vodi promišljena diplomatija, može podstaći međuzavisnost, čime se doprinosi održavanju stabilne ravnoteže moći.
Klasičan primer takvog angažmana je Ostpolitik Zapadne Nemačke, koja je u 1960-im i 1970-im težila poboljšanju odnosa sa Istočnom Nemačkom i zemljama Istočnog bloka kroz promociju dijaloga i ekonomske saradnje. Koncipirao ju je Egon Bahr, a sproveo Vili Brant, prvo kao ministar spoljnih poslova, a zatim kao kancelar.
Ostpolitik je otvorila put za formalne sporazume koji su uspostavili diplomatske odnose, razjasnili granice i olakšali trgovinu.
Slična logika vodila je tadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD Henrija Kisindžera prilikom otvaranja prema Kini 1971. što je postavilo temelje za decenije ekonomske međuzavisnosti. Isto se može reći i za angažman Nemačke sa Kinom i Rusijom u 2000-im.
Iako su zavisnosti koje su time nastale – od kineske trgovine i ruskog gasa – kasnije počele da liče više na ranjivosti, nepouzdanost SAD kao sigurnosnog partnera pokazuje da rizici mogu nastati čak i kod bliskih saveznika koji su tradicionalno delovali u skladu sa zajedničkim vrednostima.
Međutim, održavanje angažmana zasnovanog na interesima zahteva značajne državne kapacitete i diplomatsku snagu.
Štaviše, on ne mora nužno odražavati neku sveobuhvatnu logiku, a može dovesti do nesigurnosti i neizvesnosti, naročito ako preraste u politike „obespravi svog suseda“ koje ignorišu političke, etičke, kulturne ili istorijske osetljivosti. Ovaj pristup takođe čini manje države ranjivim na nepovoljne sporazume sa većim partnerima, pri čemu moćnija strana diktira uslove saradnje.
Postoji i treći put. U okviru „minilateralnog“ pristupa, zemlje sa sličnim stavovima formiraju koalicije zasnovane na pojedinačnim pitanjima, često izvan sistema UN.
Često izgrađene oko zajedničkih ideja, ciljeva i svetonazora, minilateralne grupe daju prednost pragmatizmu, agilnosti i efikasnosti nad širokim konsenzusom i formalnom legitimnošću. Na taj način države mogu zaobići zastoje u saradnji širokog spektra, a da pritom ne stave sebe na milost i nemilost velikih sila.
Ipak, minilateralizam može biti mač sa dve oštrice. Dok grupe poput BRICS mogu delovati kao inicijatori koji stvaraju zamah oko ključnih pitanja i izazivaju status kvo, druge minilateralne grupe mogu učvrstiti postojeće stanje ograničavanjem članstva radi očuvanja uticaja (kao što je slučaj sa G7).
Šire gledano, one mogu dovesti do fragmentacije koja otežava napredak, iako forumi poput G20 mogu pomoći u prevazilaženju ove prepreke olakšavajući angažman između različitih grupa.
U vreme kada se institucionalni pristup međunarodnom poretku urušava, minilateralni pristup nosi velike potencijale, uprkos svojim nedostacima.
Iako će pojava sve većeg broja minilateralnih grupa u kratkom roku dovesti do fragmentacije i ubrzati „pražnjenje“ sistema Ujedinjenih Nacija, on takođe može pružiti način za osmišljavanje novih ideja i sprovođenje intervencija koje konkretno poboljšavaju svakodnevni život ljudi.
Bez intervencija koje donose opipljive koristi, međunarodna saradnja će ostati teško prihvatljiva u uslovima povratka politike velikih sila.
Jačanje zajedničkih normi je takođe ključno, ali samo po sebi neće nas spasiti od poremećaja koje danas izazivaju velike sile. Novi kooperativni okviri koji ostvaruju kritične, ali često sukobljene ciljeve – poput energetske pravde i energetske bezbednosti, otpornosti na klimatske promene i ekonomske diverzifikacije, dostojanstva čoveka i prosperiteta – mogli bi biti naš najbolji izbor.
Salim Fakir je osnivač i izvršni direktor Afričke fondacije za klimu. Prabhat Upadhjaja je savetnik za međunarodnu saradnju i multilateralne poslove pri Afričkoj fondaciji za klimu.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
