Samo radikalni levičar ima šansu: Slavoj Žižek u autorskom tekstu za Danas o pobedi Mamdanija

Međutim, kao što i sam Mamdani dobro zna, njegova pobeda ga izlaže višestrukim aktima ekonomske i finansijske sabotaže – u vitalnom je interesu sila „duboke države“, republikanskih i demokratskih, da se njegov mandat završi fijaskom.

Podsetimo se da je sam Tramp apelovao na Njujorčane da glasaju za demokratu Kuoma – sa Mamdanijem na vlasti, trampovski populisti i mejnstrim demokrate pune antitrampovske retorike odjednom govore istim jezikom.

Establišment će učiniti sve što može, uključujući vanredno stanje sa intervencijom Nacionalne garde, da bi ga predstavio kao neuspeh. Za levicu je, dakle, ne samo vreme za delovanje, već i vreme za razmišljanje.

SAD se sada transformišu iz dvostranačke u četvorostranačku državu – zapravo, postoje četiri stranke koje popunjavaju politički prostor, establišmentski republikanci, establišmentske demokrate, alt-desni populisti i demokratski socijalisti.

Već postoje ponude za koalicije preko stranačkih linija – Džo Bajden je nagovestio da će možda nominovati za svog potpredsednika umerenog republikanca dok je Stiv Benon nekoliko puta pomenuo da je njegov ideal koalicija između Trampa i Bernija Sandersa.

Velika razlika je u tome što, dok je Trampov populizam lako uspostavio svoju hegemoniju nad republikanskim establišmentom (jasan dokaz, ako je ikada bio potreban, da je, uprkos svim Benonovim tiradama protiv „sistema“, Trampovo pominjanje običnih radnika laž), podela unutar Demokratske stranke postaje sve jača i jača – nije ni čudo jer je borba između demokratskog establišmenta i Sandersovog krila jedina prava politička borba koja se vodi u SAD.

Kao što je Ema Broks napisala: „Najveća pretnja Zohranu Mamdaniju nije Donald Tramp, već demokratska stara garda.“

Da bismo upotrebili malo teorijskog žargona, bavimo se sa dva antagonizma („kontradikcije“), onim između Trampa i liberalnog establišmenta (to je ono što je bio razlog za Trampov impičment tokom njegovog prvog mandata), i onim između Sandersovog krila Demokratske stranke i svih ostalih.

Potez da se izvrši impičment Trampa je očajnički pokušaj da se povrati moralno vođstvo i kredibilitet SAD – komična vežba licemerja jer je Tramp izneo na videlo mnoge stvarne nedostatke demokrata.

Zato nas sva moralna vatra demokratskog establišmenta ne bi trebalo da zavara – Trampova otvorena nepristojnost je samo iznela na videlo ono što je sve vreme već bilo tu. Sandersov tabor to jasno vidi – nema povratka, politički život SAD mora biti radikalno preoblikovan.

Mamdani je pobedio jer je za levicu uradio ono što je Tramp uradio za desnicu – nije brinuo o gubitku centra, već je jasno izneo svoj radikalni stav.

Četiri aktera u američkoj politici nisu na istom nivou – imamo dve stranke koje umiru zarobljene u svojoj inerciji, bez ikakve ozbiljne vizije (stari mejnstrim republikanci, demokrate), plus dva aktuelna politička pokreta u nastajanju – Trampovi populisti, demokratski socijalisti.

Jedini PRAVI izbori bili bi Tramp protiv demokratskih socijalista – pa da li bi demokratski socijalisti trebalo da se odvoje od Demokratske stranke?

Moja formula je ovde principijelni pragmatizam – trebalo bi da se fokusiramo na centralne ciljeve koji se tiču našeg opstanka, i sve je dozvoljeno ako se krećemo ka tim ciljevima – demokratija kada demokratija funkcioniše, autoritarna državna kontrola kada je neophodna, narodna mobilizacija kada je potrebna, čak i nivo terora kada stvari postanu zaista očajne. Evo jednog jednostavnog nedavnog primera.

Pre nekoliko meseci, naši mediji su izveštavali o dve inicijative za pokretanje nove političke stranke. Prvo, Ilon Mask je rekao da pokreće novu političku stranku, nedeljama nakon dramatičnog sukoba sa američkim predsednikom Donaldom Trampom: „Milijarder je na svojoj društvenoj mreži X objavio da je osnovao Američku stranku, predstavljajući je kao izazov dvopartijskom sistemu republikanaca i demokrata.

Međutim, nije jasno da li je stranka formalno registrovana kod američkih izbornih vlasti. Mask, koji je rođen van SAD i stoga nije podoban da se kandiduje za predsednika SAD, ne kaže ko će je voditi.“ Ovaj pokušaj je odmah propao jer je Mask pokušao da nadmaši Trampa, dajući prednost tehno-feudalizmu u odnosu na populizam.

U Velikoj Britaniji, Zara Sultana i Džeremi Korbin su najavili stvaranje nove levičarske stranke, a njihov projekat je izgledao obećavajuće – prema nekim anketama, oko polovine birača laburista je spremno da prenese svoj glas novoj stranci – ali neizvesnost ostaje.

Kao što i dolikuje levičarskoj stranci, njih dvoje su se odmah našli u javnom sukobu. U Velikoj Britaniji bi pravi izbori u ovom trenutku bili oni između Faražove Reformske stranke i nove levičarske stranke, marginalizujući inertne laburiste i ekscentrične, umiruće konzervativce.

Međutim, može se sa sigurnošću predvideti da bi u takvom direktnom sukobu Faraž pobedio na isti način kao što je pre deset godina Boris Džonson pobedio Korbina iako je Korbin ponovo prisvojio Laburističku stranku i efikasno naterao ceo establišment da drhti.

Dakle, ne postoji principijelan odgovor na ovu dilemu – ponekad treba pokušati preuzeti veliku vodeću stranku; ponekad je neophodan raskol.

Mislim da je za sada Mamdani ispravno postupio što je ostao unutar Demokratske stranke, mobilišući njenu bazu naroda protiv demokratskog establišmenta – ako bi ušao u takmičenje protiv sve tri druge snage (starih republikanaca, trampovca i demokratskog establišmenta), sigurno bi izgubio.

Sada bi trebalo da deluje oprezno kako bi jasno preuzeo njujoršku granu Demokratske stranke, plus da uspostavi gustu mrežu veza ne samo sa demokratskim socijalistima širom SAD, već i, sledeći savet Bernija Sandersa, da suptilno privuče razočarane siromašne radnike i poljoprivrednike koji obično glasaju za Trampa.

Budućnost Mamdanija su razočarani trampovci, a ne dosadni inertni centar. Samo radikalni levičar ima šansu da pridobije radničku klasu trampovaca koji su potpuno opravdano nepoverljivi prema dubokom državnom establišmentu.