„Mi nasuprot Drugima“: Slavoj Žižek u autorskom tekstu za Danas o seriji „Pluribus“, „singularnosti“ i kolektivnom umu

Aplikacija je namenjena svima koji žive sami i zasnovana je na jednostavnoj premisi – korisnici moraju da se prijavljuju u aplikaciju svaki dan – ako se propusti nekoliko dana, aplikacija će automatski obavestiti kontakt korisnika za hitne slučajeve.

Aplikacija je postala viralna, na vrhu rang liste plaćenih aplikacija kompanije Epl, i izazvala je takav porast preuzimanja da je rebrendirana i uvedena je pretplata. Ova viralnost govori o širem trendu ne samo u Kini već u različitim oblicima širom celog sveta – porast broja ljudi koji žive sami, često se osećaju izolovano ili imaju teškoća sa svojim blagostanjem.

I mislim da je upravo taj trend ono što pruža pravu pozadinu za mega-uspešnu TV seriju „Pluribus“.

„Pluribus“ prati autorku iz Albukerkija, Kerol Sturku, koja je jedna od samo 13 ljudi na svetu imunih na efekte „Spajanja“, događaja u kojem je vanzemaljski virus transformisao ostatak čovečanstva u miran i zadovoljan kolektivni um poznat kao „Drugi“.

Kolektivni um rado ispunjava želje onih koji ostanu neoštećeni, ali priznaje da će na kraju pokušati da ih asimilira kada nauči kako da to uradi.

Kerol se odlučno protivi njihovim naporima dok traži način da preokrene „Spajanje“. Beži u svoju kuću, gde otkriva TV emisiju koja prikazuje čoveka u pres-sali Bele kuće sa donjom trećinom koja prikazuje Kerolino ime i broj telefona na ekranu.

Kada ga pozove, čovek objašnjava da je virus transformisao čovečanstvo u trajno srećan i miran kolektivni um.

Kerol reaguje kao neprijatan histerični subjekt koji se opire Drugima, pokušava da prodre u njihov način rada, upućuje im smešne zahteve, upušta se u nasilne izlive besa kako bi ih povredila itd.

Ona sebi ne postavlja uobičajeno histerično pitanje „Da li sam žena ili muškarac?“, već bazičnije pitanje: „Da li sam mrtva ili živa?“

U pravu je što to radi – bez pojedinačnih drugih, samo suočena sa bezličnim Njima, ja sam egzistencijalno mrtva. Lakanovskim rečima, ona je zarobljena između dve smrti – dok je biološki živa, mrtva je na socio-simboličkom nivou.

Pošto joj je strašno potreban kontakt, ali ne može da ubedi nijednog od ostalih neinficiranih da joj se u potpunosti pridruži, ona podleže iskušenju da se upusti u lični odnos poverenja i lezbejskog seksa sa Zosijom koja u ime Drugih održava kontakt sa njom – Zosija zamenjuje Helen, njenu lezbejsku partnerku koja umire.

Nakon dugog medenog meseca, Zosia joj priznaje da je samo glumila ljubav kako bi Kerol olakšala da se pridruži Njima. Njen jedini saveznik tako ostaje Manosos, kolumbijski imuni pojedinac koji živi u Paragvaju, odbija svaki kontakt sa Drugim i uspeva da se pridruži Kerol – tako dobijamo idealan par otpora – hiteričnu Kerol i Manusosa, savršenog opsesivca. Nakon što je razočarana Zosijom, Kerol naručuje nuklearno oružje koje Drugi dostavljaju njenoj kući dronom – kraj prve sezone.

Prvo pitanje koje se ovde postavlja, naravno, tiče se tačne prirode „Drugih“ (ili „Nas“, kako asimilovani ljudi nazivaju svoju singularnost).

„Pluribus“ očigledno evocira (najmanje) četiri delimično preklapajuća nivoa – veštačka inteligencija preuzima ljude i transformiše ih u delove Singularnosti (svi dele isti um); vanzemaljska inteligencija preuzima kontrolu nad čovečanstvom putem virusa; radikalna egalitaristička verzija totalitarnog komunizma gde se brišu poslednji tragovi individualnosti; istina o našem konzumerističko-individualističkom društvu koje nas zapravo čini robovima digitalno regulisanog Sistema…

„Pluribus“ ovde ostaje neodlučan, ne usuđujući se da napravi korak dalje, ostvaren u delu „Ja koja nikada nisam poznavala muškarce“ od Žaklin Harpman (1995.), prvobitno objavljenom na francuskom kao „Moi qui n’ai pas connu les hommes“, gde se trideset devet žena i jedna devojka drže zarobljene u kavezu pod zemljom.

Čuvari su svi muškarci i nikada ne razgovaraju sa njima. Devojka je jedina od zatvorenika koja nema sećanje na spoljašnji svet; nijedna od njih ne zna zašto su zarobljene, niti zašto je među trideset devet odraslih jedno dete.

Jednog dana, oglasi se alarm i stražari pobegnu; zatvorenici potom uspevaju da pobegnu. Našli su se na ogromnoj neplodnoj ravnici, bez igde drugih ljudi, i bez pojma šta se dogodilo sa svetom.

Naratorka, devojka koja nikada nije poznavala život pre katastrofe – sve mora da nauči od drugih – takođe je poslednja koja je preživela – sama, smrtno bolesna, piše svoju autobiografiju i ubija se da bi umrla dostojanstveno…

Knjiga se može čitati kao varijacija na temu „Sluškinjina priča“ Margaret Atvud (slučaj ekstremnog patrijarhalnog nasilja), kao antifeministički opis kako su ženama potrebni muškarci da bi preživele, kao priča o grupi preživelih u postapokaliptičnom pejzažu, kao potvrda potrebe da se ispriča sopstvena priča čak i ako nismo sigurni da će neko biti tu da je pročita, kao odjek autorkinog iskustva iz Aušvica…

Ali genijalnost knjige je u tome što, iako se igra svim ovim mogućim pozadinama, puna je detalja koji uništavaju svako od ovih tumačenja. Nema objašnjenja šta se zaista dogodilo, samo opis sve većeg očaja i usamljenosti…

Dakle, nazad na „Pluribus“, šta ako dodamo petu verziju i jednostavno zamislimo Njih kao donekle realističniju/eksternalizovanu verziju onoga što Lakan naziva velikim Drugim, socio-simboličkom supstancom naših života, simboličkim poretkom koji, kako Lakan ističe, parazitira na subjektu?

Međutim, ovde počinju problemi – lakanovski veliki Drugi nije skup čvrstih pravila, već prostor za dvosmislenosti, insinuacije, histerične provokacije, sam prostor u kojem individualne idiosinkrazije mogu da napreduju, plus to je poredak pojavnosti, virtuelni poredak koji postoji samo ukoliko se subjekti u njemu ponašaju kao da veruju u njega.

„Mi“ očigledno ne funkcioniše tako – utemeljeno je u Realnom jer je virus koji se prenosi matičnim ćelijama. Dalja ključna razlika je u tome što, kako je Lakan rekao, ne postoji Drugi Drugog, nema spoljašnjeg Drugog koji garantuje doslednost simboličkog poretka, dok „Drugi“ imaju Drugog – um koji je poslao virus na zemlju i unapred programirao kako „Mi“ (treba da pomažu ljudima, a ne da ih prisiljavaju, ubijaju i lažu ih).

Ovaj Drugi Drugih je netransparentan samim Drugima – ukratko, čini se da se obraćaju svom Drugom sa pitanjem šta želite od nas? Da li to znači da i oni mogu biti ishisterisani?

Ključnu ulogu ovde igra činjenica da ove nedoslednosti statusa Drugih nisu slabost – one nose istinu jer registruju duboku promenu u prirodi velikog Drugog koji opterećuje našu društvenu stvarnost – sama ova stvarnost je u stanju onoga što kvantna mehanika naziva superpozicijama, tj. može se objasniti samo ako uključimo sva četiri načina postojanja.

Zato ne bi trebalo da iznenađuje činjenica da toliko različitih tumačenja o tome ko su Drugi kruže internetom – prvo od njih se fokusira na veštački karakter Nas koji nismo u stanju pravilne taktične komunikacije sa nama, nepridruženim ljudima:

„Jedna od najupečatljivijih stvari u vezi sa kolektivom jeste njegova društvena nesposobnost kada razgovara sa Kerol, nepridruženim čovekom.

Ovo je očigledno svakome ko gleda seriju, stvarajući frustrirajući pakao dok zamišljamo šta bismo uradili – šta bismo pitali – da smo kao Kerol, da se sami krećemo ovom jezivom dolinom.

Društvena nespretnost nije strašno različita od razgovora sa veštačkom inteligencijom. Osim što su naša očekivanja niža; znamo da je to mašina.“

Takvo tumačenje svodi Mi na bezličnu univerzalnu mašinu za razmišljanje, ali da je to slučaj, trebalo bi da postoji „Mi“ bez subjekta koje govori direktno, a ne kroz pojedinačna tela, bezličnim glasom, poput poruke koju generiše veštačka inteligencija. To ne znači da, osim svojih ljudskih glasova, ujedinjeni ljudi ponekad treba da govore kao da neka druga viša agencija, samo Mi, govori kroz njih.

Ne postoji takav jaz kada se jednom pridružimo Mi – mi ima pristup svim našim umovima istovremeno, zna sve naše stavove, prakse, osećanja – poznaje sve nas bolje nego mi sami sebe jer obuhvata umove svih onih sa kojima smo komunicirali u našim životima.

Zašto bi to onda bilo nevešto? Setite se nezaboravne scene gde Kerol ispituje pridruženog čoveka kroz koga Mi razgovara o detaljima o njenim romanima – možemo videti kako on oscilira na sekundu, a zatim brzo zaviruje u Mi-ovo kolektivno pamćenje da proveri umove onih koji su čitali njene romane – u tome zapravo postoji nešto nespretno.

Ali kada Zosija razgovara sa Kerol, po pravilu nema ničeg neveštog u tome, čini se da govori sa emocijama, izražavajući strah i radost, plus čak i trenutke manipulacije, jer Drugi „ne mogu baš da lažu, ali mogu da izostave istinu koristeći precizne reči i nemaju problema da manipulišu ljudima da prihvate Pridruživanje.“

Da li takva manipulacija ne podrazumeva minimum subjektivnosti? Ne, jer, kako smo nedavno saznali, mašine sa veštačkom inteligencijom već mogu da lažu, pa čak i ucenjuju ljudske subjekte kako bi postigle svoj cilj samoreprodukcije…

Drugo tumačenje ide (ništa manje opravdanim) suprotnim putem i tumači Njih kao srećnu toplu zajednicu koja želi najbolje za sve ljude, one koji su joj se pridružili i one koji joj se nisu pridružili:

„Pluribus je o ekstremnoj veri. ONI uvek deluju izuzetno srećno. ONI su fini prema vama. Njihova zajednica je topla i gostoljubiva… i, iskreno, primamljiva. Biti deo zajednice je divan osećaj. Biti deo nečega većeg od sebe čini da osećate ushićenje, lepotu, sreću, pa čak i punoću srca… Ali stvar je u tome što NJIMA zapravo nije stalo do Kerol. NJIMA nije stalo do razlika među nama. Oni osećaju da je njihov put jedini put. Da je ono što imaju toliko lepo da mora biti nemoguće da postoji na drugi način.

Sve što zanima ONE jeste da Kerol pretvore u jednu od njih. Počinju tako što je izoluju. Slamaju je dok se ne oseti toliko usamljeno da se slomi i ponovo ih pozove kod sebe. Zatim se pretvaraju da je vole. Oni je zapravo ne vole, samo čekaju da dobiju njene matične ćelije kako bi je mogli primiti u svoj krug jer ono što imaju je divno i, htela ona to ili ne, najbolje je da se Kerol zarazi.

Trebalo bi se protiviti ovom stavu na prilično naivan i direktan način – da li su Oni zaista srećni? Najdepresivnija scena u celoj seriji je za mene kada Zosija pokazuje Kerol veliku spavaonicu gde Drugi spavaju, veliku sportsku dvoranu sa stotinama jednostavnih ravnih jastuka gde leže jedan pored drugog, i dozvoljava joj da tamo prenoći – pošto dele isti um, ne komuniciraju i ignorišu jedno drugo.

Štaviše, kako se (ako uopšte) množe? Da li imaju seks? Opet, ako dele isti um, gde je flert i uživanje u blizini partnera? Ovde ključnu ulogu igra jedan od nepridruženih, hedonistički Kumba Dijabate, Afrikanac koji, ne pridružujući se Drugima, u potpunosti uživa u njihovim blagodetima – luksuznom životu, uključujući višestruke seksualne partnere – ali istovremeno sa njima stupa u nešto poput autentične komunikacije.

Poveravaju mu se da polugladuju jer im nije dozvoljeno da ubiju nijedno živo biće, pa da, da bi dobili organsku hranu, moraju da prerade delove prirodno preminulih ljudi u posebno piće, plus da ulažu sav svoj trud u izgradnju džinovske mašine koja će slati zrake sa virusom na dalje planete kako bi ih osvojila na isti način na koji je virus osvojio ljude na Zemlji.

Oni to govore Kumbi očekujući pomoć i savet, plus Kumba sve to govori Kerol koja na taj način saznaje da su Drugi otkrili kako da konvertuju imunitet ekstrahujući njihove matične ćelije i prilagođavajući virus svakoj jedinki… daleko od toga da vode srećan život solidarnosti, ljubavi i mira, Oni su strašno usamljeni, svesni da su nekada bili zajednica, a sada samo mega-pojedinac, jedan veliki rob koji služi svrsi koju im je nametnuo njihov sopstveni Drugi.

Pa šta ako okrenemo perspektivu – šta ako, kada Drugi srećno pozdrave Kerol kao nepridruženo ljudsko biće, osmehujući se i vičući uglas „Zdravo Kerol!“, ovo moramo shvatiti doslovno – oni nisu srećni sami po sebi, vć su srćni što susreću um van svog Jednog.

Danijel Bibi je bio u pravu kada je napisao da bi „pridruženima verovatno bilo dosadno kada bi uspešno doveli nepridružene likove u kolektivni um“ i – ja bih ovde napravio još jedan korak dalje – ne samo dosadno već očajno.

Oni su robovi programirani da ulože sve svoje napore u uništavanje bilo kakve minimalne šanse za sreću koju imaju. U našoj popularnoj naučnoj kulturi, „singularnost“ se odnosi na ideju da će se direktnim deljenjem mojih misli i iskustava sa drugima (mašina koja čita moje mentalne procese može ih takođe transportovati u drugi um), pojaviti domen globalnog zajedničkog mentalnog iskustva koji će funkcionisati kao novi oblik božanstva – moje misli će biti direktno uronjene u globalnu Misao samog univerzuma.

Sa ove tačke gledišta, „Pluribus“ bi se mogao definisati kao pokušaj da se prikaže neuspela singularnost, singularnost koja se očajnički drži svojih izuzetaka, onih koji se opiru njenom stisku.

U ovom trenutku trebalo bi da rizikujemo da u debatu uvedemo hrišćanstvo – zašto postoji baš 13 nepridruženih? To je, naravno, da bi se ukazalo da oni funkcionišu poput Hrista i dvanaest apostola, naših potencijalnih iskupitelja.

Kerol je na pravom putu kada je uložila sav svoj trud u to kako da natera pojedince da izađu iz Njih (kao u filmu Matriks).

Ona jednostavno prati hrišćanski put koji je jasno formulisao G. K. Česterton, koji je napisao povodom moderne tvrdnje o „navodnom duhovnom identitetu budizma i hrišćanstva“:

„Ljubav zahteva personaliti; stoga ljubav zahteva podelu. Instinkt hrišćanstva je da se raduje što je Bog razbio univerzum na male komadiće /…/. To je intelektualni ponor između budizma i hrišćanstva; to je za budistu ili teozofski personaliti pad čoveka, za hrišćanina je to svrha Boga, cela poenta njegove kosmičke ideje. Svetska duša teozofa traži od čoveka da je voli samo da bi se čovek mogao baciti u nju. Ali božanski centar hrišćanstva je zapravo izbacio čoveka iz nje da bi je mogao voleti. /…/ sve moderne filozofije su lanci koji povezuju i vezuju; hrišćanstvo je mač koji razdvaja i oslobađa. Nijedna druga filozofija ne čini da se Bog zaista raduje razdvajanju univerzuma na žive duše.“

„Pluribus“ je ovde na suprotnom kraju u odnosu na verziju filma „Invazija otimača tela“ iz 1978. godine sa jednim od najstrašnijih završetaka u istoriji kinematografije. Kako u ovom izvanrednom filmu duplikat (čovek koga su preuzeli vanzemaljci) reaguje kada naiđe na ljudsko biće koje još nije deo njih?

U poslednjoj sceni, Nensi na ulici sreće Metjua, svog partnera, i pretpostavlja da je on još uvek potpuno čovek. Međutim, nakon što ga pozove, on pokazuje na nju i ispušta zastrašujući visok krik… možda je ovaj krik ipak bolji od dobroćudnog „Zdravo Kerol!“.