"Kako do uzajamnog priznanja Srbije i Kosova": Američki profesor analizira pregovarački proces 1foto (BETAPHOTO/European Council/Olivier Matthys)

I Kosovo i Srbija moraju unapred da se slože da je svrha pregovaračkog procesa, „davanje i uzimanje“, međusobno priznanje, piše Alon Ben-Meir, penzionisani profesor međunarodnih odnosa u Centru za globalne poslove na Univerzitetu u Njujorku u analizi za Emerging Europe.

Ambasador SAD na Kosovu, Džefri Hovenijer, nedavno je izjavio da „završetak ovog procesa (dijaloga između Kosova i Srbije) mora biti priznanje između dve zemlje, jer ništa manje od ovoga ne ispunjava viziju koju imamo za potpunu, slobodnu, prosperitetnu i mirnu Evropu“.

Problem je u tome što obe strane moraju da naprave ustupke kako bi umanjile svoje razlike i postigle međusobno priznanje. Međutim, moraju se unapred složiti da svrha pregovaračkog procesa „davanje i uzimanje“ mora dovesti do međusobnog priznavanja.

Neuspeh dosadašnjih pregovora prvenstveno se pripisuje dvama aspektima: prvo, EU, kao posrednik, nije insistirala na potrebi recipročnih mera, posebno sa strane Srbije, da bi se unapredio pregovarački proces.

Drugo, kako je predsednik Aleksandar Vučić više puta ponavljao, Srbija neće priznati Kosovo, bez obzira na okolnosti koje se menjaju.
Šta bi bilo potrebno da se Vučić ubedi da promeni stav, s obzirom da on dobro zna da je suverenitet Kosova neopoziv?

Vučić takođe zna da će buduće članstvo Srbije u EU biti nemoguće ako Srbija i Kosovo ne priznaju jedna drugu. Odbijanje priznavanja Kosova u sukobu je sa njegovim interesom za ulazak u EU.

Vučić je odlučio da ostane pri svom principu zbog nekih agregirajućih okolnosti, uključujući primedbu ruskog predsednika Vladimira Putina, sa kojim Vučić želi da održi čvrste veze, u iščekivanju da obezbedi velike ustupke od Kosova. Njegov je osećaj da on ima prednost jer je Kosovu više potrebno priznanje Srbije nego obrnuto, i na kraju, nedostatak hitnosti za ulazak u EU.

Francusko-nemački plan „Dijalog Beograda i Prištine: Sporazum o putu normalizacije između Kosova i Srbije“, predstavljen 27. februara 2023. godine, sadrži sve elemente koji bi, ukoliko bi se sproveli, doveli do međusobnog priznavanja.

Iako su se Vučić i kosovski premijer Aljbin Kurti dogovorili da usvoje plan, odbili su da ga potpišu. Nemci i Francuzi su izjavili da su se obe strane obavezale na izvršenje plana i da je njihova verbalna obaveza verovatno dovoljna. Sada znamo da nijedna strana nije napravila nikakav značajan korak u primeni bilo koje odredbe plana.

Od tada, ne samo da nije bilo napretka u dijalogu između dve zemlje, već su se odnosi dodatno pogoršali. EU se na neki način mnogo više oslanjala na Kurtija nego na Vučića, posebno na suštinsko pitanje Zajednice srpskih opština, da bi izašla iz ćorsokaka.

Zategnuti odnosi

Član 7. francusko-nemačkog plana poziva: „Obe strane da se obavežu da će uspostaviti posebne aranžmane i garancije, u skladu sa relevantnim instrumentima Saveta Evrope i oslanjajući se na postojeća evropska iskustva, da obezbede odgovarajući nivo samoupravljanja za srpsku zajednicu na Kosovu i mogućnost pružanja usluga u određenim oblastima, uključujući mogućnost finansijske podrške Srbije i direktan kanal komunikacije srpske zajednice sa Vladom Kosova“.

Iako je Kosovo pre više od jedne decenije dogovorilo Zajednicu srpskih opština – međuopštinsku asocijaciju većinski etničkih Srba na Kosovu, a Kurti se na to verbalno obavezao, on je kasnije odbio, strahujući da je takav potez u suprotnosti sa Ustavom Kosova i na kraju bi ustupio teritoriju Srbiji.

Kurtijev prigovor na plan o pridruživanju dodatno je zaoštrio odnose sa Briselom i Vašingtonom zbog načina na koji je rešavao mnoga pitanja od zabrinutosti srpske zajednice na Kosovu, uključujući registarske tablice, pooštravanje vlasti nad oblastima sa srpskom većinom, uvođenje evra kao zamena za srpski dinar, njegovo raspoređivanje teško naoružane specijalne policije na sever, postavljanje albanskih gradonačelnika u pretežno srpske zajednice koji su pobedili na izborima sa manje od 3,5 odsto izlaznosti i druge mere koje su često delovale proizvoljno i krajnje kontraproduktivne.

Kao rezultat toga, EU je uvela sankcije, uključujući zabranu nekih sastanaka na visokom nivou između EU i kosovskih zvaničnika, pauziranje projekata EU i ograničavanje tokova finansiranja za Kosovo.

Vreme je da počnemo iznova

Sada kada su izbori za EU ​​završeni i kada će uskoro biti imenovan novi posrednik za ponovno pokretanje dijaloga između Prištine i Beograda, verujem da bi on ili ona trebalo da počne iznova.

Prvo, treba ukinuti sankcije Kosovu i uspostaviti novu pregovaračku strategiju zasnovanu na recipročnom pregovaračkom procesu između dve zemlje i pružiti podsticaj strani koja pokaže istinsku volju da sarađuje.

Član 2 nemačko-francuskog plana treba ponovo uvesti kao osnovu za novi dijalog i dati ton za pregovore kako je artikulisano u planu, koji kaže: „Obe strane će se rukovoditi ciljevima i principima utvrđenim u Povelji UN, posebno one o suverenoj jednakosti svih država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje, zaštiti ljudskih prava i nediskriminaciji“.

Pregovori bi trebalo da počnu sa Zajednicom srpskih opština, što je najkritičnije pitanje. Rešenje ovog konkretnog problema moglo bi da otvori put daljem napretku na mnogim drugim frontovima i postepeno tokom vremena unapredi pregovarački proces ka međusobnom priznavanju.

Srbija mora da uzvrati tako što neće ometati članstvo Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji po svom izboru kako proces pridruživanja napreduje.

Štaviše, Srbija mora da pristane da primeni član 1, koji poziva obe strane da „razvijaju normalne, dobrosusedske odnose među sobom na osnovu jednakih prava“.

Srbija može da pokaže ono što je, u svakom slučaju, neophodno da bi se smanjile tenzije sa Kosovom i pomogla u stvaranju povoljne atmosfere za nastavak saradnje.

Drugi primer je da Kosovo, „formalizuje status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i pruži jak nivo zaštite srpskim mestima verskog i kulturnog nasleđa, u skladu sa postojećim evropskim modelima“, kako se zahteva u članu 7, Srbija treba da uzvrati prema članu 1 priznanjem kosovskih „dokumenata i nacionalnih simbola, uključujući pasoše, diplome, registarske tablice i carinske pečate“.

Učvršćivanje takve saradnje artikulisano je u članu 9 plana, koji poziva „obe strane da uzmu u obzir posvećenost EU i drugih donatora da uspostave poseban investicioni i finansijski paket podrške za zajedničke projekte u oblasti ekonomskog razvoja, povezanost, zelene tranzicije i druge ključne oblasti“.

„Zajednički projekti“ su posebno važni jer stvaraju svakodnevne susrete koji dodatno poboljšavaju njihove međususedske odnose.

Lekcija koju Kurti treba da ima na umu

Pošto francusko-nemački plan zahteva od obe strane da preduzmu jednake mere za unapređenje međusobnog priznavanja i procesa integracije u EU, posrednici EU će morati da stvore podsticaje za stranu koja pokaže volju, spremnost i sposobnost da deluje po planu koji poziva obe strane da preduzmu mere u mnogim oblastima.

Na kraju krajeva, pošto Kosovo želi da se integriše u EU što je pre moguće, Kurti ili njegov naslednik bi bili dužni da u potpunosti sarađuju sa EU i SAD. Kurti u prošlosti nije pokazao toliki nivo saradnje i na kraju je otuđio EU do tačke u kojoj je na kraju bio sankcionisan.

Ovo je lekcija koju Kurti treba da ima na umu, posebno u ovom trenutku kada se imenuje novi posrednik EU koji će olakšati uzajamno priznavanje između Srbije i Kosova.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari