Analiza turskog javnog servisa TRT World: Šetnja Srbije po konopcu između američkih sankcija i istorijskih veza sa Rusijom

Ove sankcije nalažu potpuno oduzimanje ruskog vlasništva od NIS-a, što je ključno za energetsku bezbednost Srbije, piše turski javni servis Junus (Yunus) Mazi za TRT World.

Srbija je, ukazuje, se u proteklih nekoliko nedelja raskinula nekoliko vojnih sporazuma sa Rusijom. Načelnik Vojske Srbije general Milan Mojsilović priznao je izazove sa kojima se njegova zemlja suočava u održavanju i rukovanju ruskom vojnom opremom, uključujući borbene avione MiG-29 i tenkove T-72.

Ovakav razvoj događaja sugeriše da bi Srbija, a potencijalno i ceo Balkan, ponovo mogla da se pojavi kao pozorište sukobljenih američkih i ruskih interesa.

Pored bezbednosne i energetske politike, etnička i verska dinamika su drugi značajni faktori koji bi mogli da oblikuju ovo geopolitičko nadmetanje.

Energetska politika Rusije na Balkanu

Rusija, u energetskoj politici, koristi svoju dvostruku ulogu primarnog snabdevača energijom i značajnog investitora u regionalnom energetskom sektoru. Kao dominantni dobavljač nafte i gasa, Rusija kapitalizuje veliku zavisnost većine balkanskih zemalja od uvoza energije.

Taj uticaj je posebno izražen u Srbiji i Severnoj Makedoniji, gde Rusija zadovoljava skoro 90 odsto potražnje za prirodnim gasom.

U Srbiji je Lukoil stekao 79,5 odsto udela u Beopetrolu, dok je Gasprom obezbedio većinski udeo u državnom NIS-u za oko 400 miliona evra.

Slično, u Bosni i Hercegovini, Zarubežnjeft je nabavio kritična naftna sredstva, uključujući Rafineriju nafte Brod, Rafineriju ulja Modriča i lokalnog trgovca na malo Nestro Petrol.

Iz ovih podataka proizilaze dva ključna zapažanja. Prvo, Rusija je uspostavila skoro monopolsku poziciju u energetskom sektoru, ostavljajući zemlje poput Srbije i Severne Makedonije u velikoj meri zavisnim od njenih snabdevanja.

Drugo, ruske investicije su koncentrisane u oblastima sa značajnim pravoslavnim i srpskim stanovništvom. Na primer, u Bosni i Hercegovini su ruske investicije gotovo isključivo usmerene na manji entitet Republika srpska.

Ovaj obrazac ulaganja pogoršava regionalne nejednakosti, podstičući disparitete u razvoju i prosperitetu između područja naseljenih pravoslavnim Srbima i onih u kojima su pretežno Bošnjaci.

Bezbednosna politika Rusije u Srbiji

Bezbednosna politika Kremlja na Balkanu duboko je ukorenjena u anti-NATO narativu, koji posebno rezonuje kod pravoslavnih Srba zbog njihovih istorijskih i kulturnih veza sa Rusijom.

Uprkos povlačenju svoje vojske iz regiona 2003. Kremlj nastavlja da posmatra zapadni Balkan kao strateški značajnu periferiju Evrope. Na osnovu ove percepcije, Rusija je sledila strategiju usmerenu na delegitimizaciju zapadnog uticaja uz istovremeno čuvanje sopstvenih bezbednosnih interesa.

Ova strategija je evidentna u vojnoj saradnji sa Srbijom, koja je sa Rusijom potpisala sporazum o odbrani 2016. iako je raskinut u prvoj polovini januara.

Tokom godina, ovo partnerstvo je omogućilo godišnje vojne vežbe, parade i nabavku naprednih sistema naoružanja. Naročito, vežbe „Slovensko bratstvo“, koje uključuju trupe iz Srbije, Rusije i Belorusije, predstavljaju primer integracije kulturnih i vojnih veza Moskve.

Iz ovih događaja proizilaze dve ključne tačke. Prvo, ruska bezbednosna politika se u velikoj meri oslanja na anti-NATO narativu kako bi održala svoj uticaj u regionu.

Dok su Crna Gora, Severna Makedonija i Albanija članice NATO, Rusija aktivno radi na sprečavanju sličnih dešavanja u Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Drugo, Rusija prepliće kulturne i verske teme – kao što je narativ „Slovensko bratstvo“ – sa svojom bezbednosnom politikom kako bi ocrtala granicu protiv zapadnog uticaja.

Ovaj dvostruki pristup naglašava napore Moskve da ojača svoje geopolitičko prisustvo, istovremeno podstičući usklađivanje sa svojim pravoslavnim hrišćanskim saveznicima.

Balansiranje Srbije

Posle američkih sankcija NIS-u i raskida vojnog sporazuma sa Rusijom, Srbija nastoji da zadrži svoju delikatnu politiku balansiranja između velikih sila.

Iz perspektive Srbije, Rusija ostaje nezamenljiv partner, čineći potpuni prekid veza neizvodljivim. Najvažnije je da je Rusija najjači saveznik Srbije u protivljenju nezavisnosti Kosova, kamenu temeljcu srpske spoljne politike.

Srbija je pokazala svoju lojalnost Rusiji uzdržavanjem od uvođenja sankcija tokom aneksije Krima 2014. i primenom samo delimičnih sankcija nakon početka invazije punog obima u Ukrajini 2022. godine.

Ovaj odnos odražava dinamiku „mlađi brat – stariji brat“, gde se Srbija u velikoj meri oslanja na rusku podršku, posebno u snabdevanju energijom. Ova zavisnost čini razvoje oko NIS-a posebno značajnim.

Istovremeno, Srbija je i kandidat za članstvo u EU i povremeno se usklađuje sa zapadnom politikom. Međutim, entuzijazam Srbije za evropske integracije je splasnuo poslednjih godina.

S jedne strane, Beograd sebe doživljava kao zapostavljenog od strane EU a sa druge strane, privlačnost Unije je smanjena zbog niza kriza tokom protekle decenije, uključujući izbegličku krizu, krizu evrozone i Bregzit.

Srbija kao posrednik?

Inauguracija Donalda Trampa za predsednika SAD označava početak nove ere.

Tramp je izrazio spremnost da se sastane sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom kako bi razgovarali o potencijalnom rešenju ukrajinskog sukoba.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić video je ovo kao priliku da Srbiju pozicionira kao domaćina ovakvog sastanka, navodeći jedinstvenu pogodnost zemlje zbog popularnosti oba lidera.

Prema Vučićevim rečima, Tramp u Srbiji uživa veću podršku nego u bilo kojoj drugoj zemlji van SAD, dok je Putin i dalje veoma poštovan među Srbima.

Pored toga, Vučić je istakao neutralnost Srbije, napominjući da ona nije deo vojnih saveza poput NATO-a, dodatno pojačavajući njenu podobnost kao mesto za podsticanje dijaloga između Trampa i Putina.

U kontekstu nedavnih dešavanja, Srbija nastoji da se pozicionira kao posrednik između rivalskih supersila, sa ciljem da poveća svoj međunarodni prestiž.

Uspostavljanjem diplomatskog kanala između SAD i Rusije, Srbija bi mogla da ojača svoj uticaj na globalnoj sceni. Takva uloga bi takođe mogla da podstakne SAD da se uzdrže od uvođenja daljih sankcija, prepoznajući Srbiju kao vrednog partnera za unapređenje sopstvenih strateških interesa.

Istovremeno, Srbija bi zadržala lojalnost Rusiji, ostajući verna dinamici svog „starijeg brata“. Međutim, ovaj narativ samo govori deo priče.

Pravo veta Rusije u Savetu bezbednosti UN u vezi sa nezavisnošću Kosova i velika energetska zavisnost Srbije od Moskve čine to da je za Srbiju pragmatično neodrživo da ugrozi svoje odnose sa Rusijom.

Iz realpolitičke perspektive, distanciranje od Moskve bi potkopalo nacionalne interese Srbije.

Akt ravnoteže Srbije odražava ne samo njene strateške ambicije već i ograničenja koja nameće njeno oslanjanje na konkurentske supersile.