Šta bi pakt „sličan Članu 5“ značio za Ukrajinu?

Vitkof je 17. avgusta za CNN rekao da je tokom samita na Aljasci dogovoreno da Vašington i njegovi saveznici mogu ponuditi „revolucionarne“ garancije Ukrajini u obliku „zaštite slične Članu 5“, iako nije izneo detalje, piše RSE.

Vitkof je rekao da, nakon sastanka predsednika Donalda Trampa sa Vladimirom Putinom, Rusija neće imati primedbi na ovo kao deo potencijalnog mirovnog okvira.

Takozvani sporazum o Članu 5 izgleda da pozajmljuje ovaj koncept kolektivne odbrane za primenu van sistema ugovora NATO-a. To ne bi učinilo Ukrajinu članicom NATO-a, nešto što je Tramp posebno isključio.

I ne bi automatski zahtevalo integrisane strukture saveza; umesto toga, to bi bio pakt skrojen po meri koji bi kreirale zemlje spremne da ga potpišu.

Šta bi „kao Član 5“ moglo da znači

Bilo koji paralelni sistem za Ukrajinu zavisio bi u potpunosti od teksta koji su strane dogovorile.

Ono što je važno nije ime, već sitna slova: ko se na šta obavezuje i koliko brzo i snažno su spremni da deluju ako Ukrajina ponovo bude napadnuta.

Fraza potiče iz Člana 5. osnivačkog ugovora NATO-a, ključne klauzule koja tretira oružani napad na jednu članicu kao napad na sve.

Suprotno uvreženom mišljenju, to ne obavezuje članice NATO-a da u potpunosti vojno intervenišu u podršci drugoj članici ako je napadnuta.

Ono što kaže jeste da će svaka članica NATO-a „pomoći napadnutoj strani ili stranama tako što će odmah, pojedinačno i u saradnji sa drugim stranama, preduzeti mere koje smatra neophodnim, uključujući upotrebu oružane sile“.

Od osnivanja NATO-a 1949. godine, Član 5 je primenjen samo jednom: nakon napada 11. septembra. Taj korak je pokrenuo operacije i mere podrške koje je podržao savez, dok su postojale razlike u obimu i vremenu doprinosa saveza.

Upravo te specifičnosti podstiču skepticizam.

Ukrajinci su oprezni prema nejasnim obećanjima datim nakon Budimpeštanskog memoranduma iz 1994. godine, kojim su ponuđene bezbednosne „garancije“ u zamenu za odustajanje Ukrajine od nuklearnog oružja koje je nasledila nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Te garancije nisu uspele da odvrate rusku agresiju.

I nisu samo Ukrajinci skeptični. Poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski je primetio da problem Kijeva nije nedostatak garancija, već njihovo nepoštovanje.

„Od 1994. godine, Ukrajina je već imala garancije nezavisnosti i nepovredivosti svojih granica, uključujući i od Rusije. 22. aprila 2004. godine, Vladimir Putin je svečano ratifikovao Ugovor o rusko-ukrajinskoj granici. Dovoljno je da se poštuju i rat je završen“, napisao je na X mreži.

For the record. Since 1994 Ukraine already has guarantees of independence and inviolability of borders, also from Russia.
In addition, on 22 April 2004 Vladimir Putin solemnly ratified the Treaty on the Russian-Ukrainian Border.
Suffice to respect them and the war is over.

— Radosław Sikorski (@sikorskiradek) August 17, 2025

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, u međuvremenu, pozdravila je predlog i rekla da je Evropska unija (EU) „spremna da učini svoj deo“.

„Kao što sam često govorila, Ukrajina mora postati gvozdeni dikobraz, nesvarljiv za potencijalne osvajače“, rekla je ona.

Geopolitički, predlog predstavlja paradoks. Ako garancije zaista odražavaju odvraćajući efekat NATO-a, zašto bi ih Kremlj prihvatio? Jedan mogući odgovor je da Moskva može smatrati garancije van NATO-a manje automatskim ili obavezujućim od članstva u alijansi, ili kao pregovaračkije po obimu i geografiji.

Kada je na CNN-u eksplicitno upitan da li bi Rusija dozvolila da se ostvare „garancije iz Člana 5 NATO-a“, Vitkof je odgovorio: „Ono što sam rekao jeste da smo postigli sporazum da Sjedinjene Države i druge evropske zemlje mogu efikasno da ponude formulaciju sličnu Članu 5 za bezbednosne garancije.“

S druge strane, ako se garancije ublaže kako bi se dobio ruski pristanak, rizikuju da nikoga ne odvrate – a najmanje Moskvu.