EPA/MADS CLAUS RASMUSSEN DENMARK OUTProšlo je 56 godina otkako je Nil Armstrong, na vrhuncu Hladnog rata, kročio na Mesec i osvojio svetsku maštu. Ali svemir više nije samo pitanje istraživanja i inovacija. Postao je prva linija fronta za bezbednost, posebno za Evropu.
Samo nekoliko dana nakon ruske invazije na Ukrajinu, u ruskom sajber-napadu je oborena satelitska mreža koja je obezbeđivala važnu povezanost sa Evropom. A sada, i Rusija i Kina razvijaju oružje za ometanje, preopterećenje i uništavanje evropskih satelita.
Ipak, predugo su evropske ambicije u svemiru bile nedovoljne za ono što naša bezbednost zahteva. Sa strane posmatramo kako nas američke kompanije poput SpaceX-a Ilona Maska istiskuju iz niske Zemljine orbite.
Potrošnja Evropske unije za svemir po glavi stanovnika je oko pet puta manja od potrošnje Sjedinjenih Država i upola manja od potrošnje Japana. Budžet za svemir kineske vlade je otprilike tri puta veći od budžeta Evropske svemirske agencije, a naša ulaganja u svemir u privatnom sektoru su približno jedna četvrtina ulaganja SAD.
Suočen sa ovim očiglednim razlikama, vidim tri hitna prioriteta za Evropu. Prvi je razbijanje tabua o ulaganjima u odbranu u svemir.
Kao i dronovi i veštačka inteligencija, svemirska tehnologija ima i vojnu i civilnu primenu. Takođe je kapitalno intenzivna. U SAD, projekti i oprema vezani za odbranu čine otprilike 60 odsto potrošnje vezane za svemir.
Ako Evropa želi da razvije svoje svemirske kapacitete, mora da iskoristi svoje budžete za odbranu i bezbednost kako budu rasli kao odgovor na rusku invaziju na Ukrajinu.
Uključivanje Svemirskog štita od strane Evropske komisije u njen plan „Spremnost Evropske odbrane 2030“ je korak u pravom smeru, ali moramo ići dalje.
U tom cilju, potrebna nam je politika na evropskom nivou kako bismo podstakli rast naše svemirske industrije. Iako je SpaceX sada neophodan za američku odbrambenu i obaveštajnu zajednicu, Evropa nema uporedivog šampiona.
Međutim, ono što imamo su perspektivni svemirski startapovi kojima je potrebno novo finansiranje i pravo političko okruženje za podsticanje rasta u sektoru.
Drugi prioritet je osigurati da možemo delovati nezavisno u svemiru, baš kao što moramo na kopnu, u vazduhu i na moru. Evropa se prečesto oslanja na strane aktere, pre svega na SAD, za ključne kapacitete poput lansirnih sistema, posmatranja Zemlje i obaveštajnih, nadzornih i izviđačkih sistema (ISR).
Moramo sami obezbediti ove kapacitete, bilo preko evropskih kompanija ili onih koji su spremni da investiraju u evropske lance vrednosti. Neuspeh u tome bio bi velika greška.
Videli smo kako su SAD prekinule satelitske snimke Ukrajini i ne možemo dozvoliti da se to dogodi negde drugde u Evropi. Obaveštajni podaci u realnom vremenu i kapaciteti za globalni nadzor postali su neophodni za moderno planiranje odbrane.
Kao jedan primer onoga što se može učiniti, predložio sam zajedničku nordijsku satelitsku konstelaciju za nadzor i bezbednu komunikaciju. Udruživanjem investicija u odbranu i stručnosti privatnog sektora širom nordijskih zemalja mogli bismo da raspodelimo troškove, ojačamo našu kolektivnu odbranu i podignemo našu svemirsku industriju.
Treći prioritet je da branimo naša tržišta i budemo vodeći u zaštiti niske Zemljine orbite i suvereniteta koji ona pruža. U 2018. godini, u svemiru je bilo otprilike 2.000 aktivnih satelita. Ali taj broj je od tada porastao na preko 10.000 i do kraja decenije bi moglo biti 100.000 ili više aktivnih satelita.
Takvo brzo prenaseljavanje – prvenstveno vođeno mega-konstelacijama satelita nekolicine američkih kompanija – predstavlja zanemarenu pretnju nacionalnoj bezbednosti, suverenitetu i našoj sposobnosti da obezbedimo bezbedan pristup svemiru.
Kada se ovi sateliti u niskoj orbiti raspadnu, njihovi ostaci cirkulišu osam puta većom brzinom od metka, povećavajući rizik od Keslerovog sindroma – spiralnih sudara koji stvaraju ostatke i na kraju čine nisku Zemljinu orbitu nepristupačnom.
Podjednako zabrinjava i sve veći broj satelita koji polažu pravo na ograničen radio-spektar, nevidljivi signalni autoput koji povezuje satelite sa Zemljom.
Ako se ne reši, nedostatak spektra i ometanje signala od mega-konstelacija ugroziće sposobnost Evrope da održi kritične bezbednosne, posmatračke i komunikacione usluge koje pristup svemiru omogućava.
Pošto napredak ka novim multilateralnim sporazumima u Ujedinjenim nacijama postaje gotovo nemoguć usred rivalstva velikih sila i pošto su pravila iz doba Hladnog rata koja regulišu korišćenje svemira sada žalosno zastarela, Evropa mora da deluje.
Moramo zaštititi naša tržišta od onih koji neodgovorno koriste svemir i – nadovezujući se na Zakon EU o svemiru – moramo sarađivati sa zemljama istomišljenicima kako bismo se zalagali za nova nacionalna pravila koja će osigurati da svemir ostane dostupan budućim generacijama.
Ruska invazija na Ukrajinu podsetila je Evropu da ne smemo uzimati našu bezbednost zdravo za gotovo.
Nikada više ne bi trebalo da se oslanjamo na one koji ne dele naše vrednosti – bili oni nepredvidljive ruske autokrate ili nepredvidljivi američki milijarderi. Moramo odlučno delovati kako bismo se suočili sa kritičnim izazovima sa kojima se suočava naš pristup svemiru.
Džon F. Kenedi je jednom rekao o američkom sletanju na Mesec da mi radimo ove stvari „ne zato što su lake, već zato što su teške“. Evropa sada mora da ih uradi jer su hitne i neophodne.
Autor je bivši generalni sekretar NATO-a (2009–2014.) i bivši premijer Danske (2001–2008.), osnivač je i predsednik organizacije Rasmusen Global i predsednik Globalnog svemirskog saveta. Bio je član Savetodavne grupe na visokom nivou Evropske svemirske agencije.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
