Ruski sistem počeo da jede sam sebe: Analiza prognane ruske politikološkinje

Ovoj talas pratila je i masovna konfiskacija imovine, što je izazvalo strah kod onih sa visokim kontaktima koji su nekada verovali da su zaštićeni, piše Tatjana Stanovaja, prognana ruska politikološkinja, osnivač i direktorka političko-analitičkog projekta R.Politik u tekstu za Centar Karnegi za Rusiju i Evroaziju, koji prenosi Moskovski tajms (The Moscow Times).

Drugim rečima, sistem se preoblikuje usred ratne vatre. Hapšenja i konfiskacije ne pokazuju znake usporavanja. Naprotiv: dok je predsednik Vladimir Putin zaokupljen ratištem, režim zahteva resurse da nastavi vođenje rata i simbolične prikaze pravde.

U nekim krugovima uobičajeno je ovaj porast hapšenja pripisivati ličnim ambicijama pojedinih službenika bezbednosti. Do određene mere, to je tačno: uostalom, posao službenika bezbednosti je da ljude šalje iza rešetaka, a njihov uspeh meri se brojem hapšenja i obimom zaplenjene imovine. Ipak, promene u sistemu formalnih (i neformalnih) ograničenja za bezbednosni aparat su podjednako važne.

Čak i najautoritarni režimi koji nemaju nezavisne medije, političku opoziciju i nezavisno sudstvo imaju poluformalne mehanizme za ograničavanje represije.

Dugo vremena, glavno ograničenje bezbednosnih agencija bila je svest elite o represiji iz sovjetske ere i uverenje da davanje previše moći bezbednosnim snagama može dovesti do opasne neravnoteže u sistemu.

Čak i u poslednjim godinama predratnog putinizma, bliski saveznici ruskog lidera dobro su razumeli da osnaživanje bezbednosnih snaga može da im se obije o glavu.

Kao rezultat toga, dugi niz godina ruske bezbednosne agencije pratile su ogroman broj ljudi i pravile debele dosijee, ali su hapšenja sprovodila vrlo selektivno.

Hapšenja koja su se dešavala obično su proistekla iz velikih federalnih ili regionalnih konflikata ili su bila deo slučajeva izdaje.

Njihova relativna retkost značila je da se većina zvaničnika osećala sigurno. U kriznim situacijama, postojanje tzv. „telefonske pravde“ omogućavalo je onima koji su bili meta da računaju na intervenciju svojih šefova, političkih pokrovitelja ili poslovnih partnera.

Sada, međutim, odsustvo političkih ograničenja postalo je norma. I pored svoje nove ranjivosti, ruske birokrate, takođe, moraju da se nose sa posledicama rata.

Iako korupcija nije prestajala (možda se čak i povećala usled ratnih troškova), konflikti i dalje postoje, a država je očajna da mobilizuje svoje resurse kako bi preživela ovaj period geopolitičkih tenzija.

Sve to znači da tradicionalni oblici političke zaštite više nisu pouzdani, a bliskost s uticajnom ličnošću više nije garancija da će neko moći da izbegne hapšenje.

Naprotiv, često je sada lakše velikim igračima ruske elite da se distanciraju od toksične veze s nekim nižim u hijerarhiji koji je nekada uživao njihovo pokroviteljstvo, nego da se suprotstave bezbednosnim agencijama.

Nije iznenađujuće što je sve to praćeno masovnom nacionalizacijom privatne imovine. Proces uglavnom pokreću službenici bezbednosti koji pokušavaju da impresioniraju svoje šefove.

Ogroman broj imovine je ugrožen. Posebno su u fokusu tužioca imovine onih koji žive u inostranstvu, ili onih koji su kritični prema režimu ili ratu u Ukrajini.

Ponekad se traže loše vođene firme. Naravno, kada tužioci počnu da ispituju određenu imovinu, uvek mogu da nađu razlog za eksproprijaciju.

Čak i relativno visoki regionalni zvaničnici našli su se na meti – imovina im je zapelenjena kao što je bio slučaj s bivšim zamenikom guvernera Sverdlovske oblasti, Olegom Čemezovim.

Takve zaplene se često legalizuju optužbama za korupciju, i niko u Moskvi neće rizikovati da se kompromituje braneći regionalnog birokratu umešanog u optužbe za korupciju. Kao rezultat, gonjenje regionalnih zvaničnika postalo je gotovo svakodnevna pojava.

Iako se smatra ozbiljnim prestupom proneveriti dok traju borbe, mnogi su uključeni u proneveru. Istovremeno, čak i manji sukob ili nepromišljena izjava može dovesti do toga da službenici bezbednosti pokrenu krivični postupak.

Prošlogodišnje hapšenje rukovodstva Ministarstva odbrane, uključujući zamenike ministara, pokazalo je da niko nije siguran.

Vredno je istaći i slučajeve u kojima su zvaničnici uhapšeni zbog svoje raskošnosti. Sve, od isticanja luksuznog načina života do odbijanja da „dele“ ili na neki drugi način ignorišu ratne realnosti, može izazvati agresivan odgovor službi bezbednosti.

Aleksandar Zapecoćki, bivši rektor Univerziteta za humanističke i društvene nauke u Sankt Peterburgu, koji je nedavno smenjen, a potom pritvoren, bio je poznat po svom raskošnom životnom stilu i navodnim vezama sa sumnjivim poslovima.

Bivši ministar odbrane Timur Ivanov, koji je takođe trenutno iza rešetaka, bio je poznat po luksuznom načinu života. Nema sumnje da je takva raskošnost pomogla službama bezbednosti da pripreme ubedljiv dosije koji je stigao do predsednikovog stola.

Ovaj novi način rada ima sopstvenu dinamiku. Osoba koja bude postavljena na visoku funkciju unutar službi bezbednosti težiće da zapleni bar toliko imovine i zatvori bar onoliko ljudi koliko je to učinio prethodnik, ako ne i više.

Nedavna Putinova odluka da Glavnog tužioca Igora Krasnova postavi za predsednika Vrhovnog suda Rusije nije signalizirala nikakvu promenu.

Čak i ako Tužilaštvo sada možda nije toliko proaktivno kao što je bilo pod Krasnovom, ovlašćenje da se pokrene krivični postupak takođe imaju i Istražni komitet i Federalna služba bezbednosti (FSB). I neće biti popuštanja u njihovim naporima.

Izgleda da će ruski sistem nastaviti da se mobilizuje kako bi osigurao sopstveni opstanak u periodu krize. Uostalom, potrebe rata u Ukrajini opravdavaju gotovo svaki višak.