Tiha deportacija: Ruski obračun sa krimskim Tatarima podseća na sovjetske progone

18. maj je u Ukrajini poznat kao Dan sećanja na žrtve genocida nad krimskim Tatarima, piše Radio Slobodna Evropa (RSE).

Oni su članovi turkofone, pretežno muslimanske etničke grupe koja je autohtona na Krimu.

Pre 81. godinu, tokom tri dana od 18. do 20. maja 1944. godine, sovjetske bezbednosne snage su okupile najmanje 200.000 krimskih Tatara i poslale ih u izgnanstvo u sovjetski Uzbekistan i druga udaljena mesta u Sovjetskom Savezu. Desetine hiljada su umrle tokom deportacije i pod teškim uslovima prvih godina izgnanstva.

Tatarska manjina se ponovo našla na meti od kada su ruske snage preuzele kontrolu nad Krimskim poluostrvom 2014. godine, prema rečima aktivistkinje za ljudska prava Mumine Salieve.

„Već postoji na desetine krivičnih slučajeva, stotine administrativnih kazni; više od 100 dece je lišeno svojih očeva“, rekla je Salieva u nagrađivanom dokumentarcu RSE Ukrajinskog servisa iz 2024. godine, Tiha deportacija.

„Sve ovo pokazuje da ne svedočimo izolovanim slučajevima diskriminacije. To nije ništa drugo nego represija celog krimsko- tatarskog naroda“, rekla je.

Salievin muž, Seyran, bio je među nekoliko krimskih Tatara osuđenih za terorizam 2020. godine nakon što je dokumentovao kršenja ljudskih prava nakon ruske nezakonite okupacije Krima.

„U suštini, uhapšen je zbog svog novinarstva, izveštavanja o suđenjima koja su se odvijala na Krimu i učešća u javnim kampanjama za zaštitu političkih zatvorenika“, rekla je.

Salievin muž je istraživao izveštaje o hapšenjima, nestancima i ubistvima tatarskih aktivista. U maju 2016. godine, represija se intenzivirala, sa racijama u Bakhchysarayu, rodnom gradu para.

„Zajednica Bakhchysaray je doživela svoje prve šokove kada je došlo do velikog vala pretresa u kućama jednog biznismena, građevinara, poznatog kuhara i zubara“, rekla je Salieva.

Dok njen muž služi kaznu od 15 godina, Salieva nastavlja njegov rad dokumentovanja kršenja ljudskih prava i podrške ljudima čiji su voljeni uhapšeni.

Ona takođe odgaja četvoro dece. Njena najmlađa kćerka, Safiya, ima sedam godina i bila je beba kada je njen otac uhapšen. Devojčica ga je poznavala samo sa fotografija dok ga nije srela tokom emotivne posete zatvoru.

„Prišla mu je i zagrlila njegove noge. Pogledala ga je i rekla: ‘Dakle, ti si moj tata.’ On ju je podigao, počeo da je grli i steže“, prisetila se Salieva. „Igrala se sa njegovom bradom. On je plakao. Poljubila ga je i obrisala mu suze.“

Nakon što su generacije krimskih Tatara odrasle daleko od svoje domovine, konačno im je dozvoljeno da se vrate na poluostrvo 1989. godine, tokom poslednjih dana Sovjetskog Saveza. Nova borba za priznanje i prihvatanje počela je dve godine kasnije u novoosnovanoj nezavisnoj Ukrajini, dok su krimski Tatari radili sa vladom na osnivanju škola, džamija i novina.

Ali sve je to naglo prekinuto 2014. godine, i mnogi Tatari su odlučili da napuste Krim umesto da se suoče sa progonima od strane vlasti pod kontrolom Rusije.

Nova dijaspora krimskih Tatara

Rinat Paralamov je među novom dijasporom krimskih Tatara rasutom širom Evrope. Pobegao je u Nemačku 2022. godine nakon što je rekao da ga je ruska Federalna služba bezbednosti (FSB) mučila.

Paralamov je uhapšen 2017. godine i bio je pod pritiskom da postane doušnik. Rekao je da je pretrpio batine i elektrošokove.

„Vezali su mi ruke iza leđa trakom. Položili su me licem prema dole na pod, spustili mi pantalone i povezali dva žice“, prisetio se.

„Okretali su dugme, i dobijao sam elektrošokove. Jedan čovjek mi je pritiskao glavu, drugi telo. Bilo je nemoguće pomeriti se. Mislio sam: ‘To je to. Gotov sam.'“

Mučenje je prestalo tek kada je Paralamov pristao da radi kao doušnik. Ali brzo je odlučio da napusti Krim umesto da sarađuje sa ruskim vlastima.

Ernest Suleymanov je još jedan krimski Tatarin koji je odlučio da pobegne. On poseduje restoran u glavnom gradu Poljske, Varšavi, koji se nalazi preko puta ruske ambasade.

„Ovo je naš način borbe, da oni to znaju i vide svaki dan. To je kao šamar u lice“, rekao je Suleymanov. „Krim nije njihov. Krim je zemlja krimskih Tatara, i Krim je Ukrajina.“

Suleymanov kaže da sebe vidi kao ambasadora koji promoviše kulturu krimskih Tatara širom sveta. Ali nije siguran da li bi ikada želeo da se vrati u svoju domovinu.

„Pitam se da li bih mogao da živim sa tim ljudima koji su izdali Ukrajinu, koji su doprineli okupaciji“, razmišljao je. „Da li bih mogao da živim u takvom okruženju? Da li bih mogao da živim pored njih? Da li imam pravo da ih proteram?“