„Biće čudo ako SAD izbegnu silaznu spiralu političkog nasilja, imaju još 400 dana“: Istoričar Timoti Garton Eš za Gardijan

Ako na jesenjim izborima za Kongres naredne godine bude izabran Kongres koji počne da ograničava Donalda Trampa, onda će postojati još dodatnih 700 dana da se pripremi mirna primopredaja izvršne vlasti, koja je jedini način da se osigura budućnost ove republike.

Operacija Spasimo američku demokratiju, faze 1 i 2.

Da li je to histerična preteranost? Voleo bih da jeste. Ali tokom sedam nedelja ovog leta u SAD svakodnevno sam bio potresen brzinom i brutalnošću Trampovog napada na ono što su do tada bile utvrđene norme američke demokratije, kao i očajnom slabosti otpora tom napadu.

Postoji sve veći međunarodni konsenzus da, kad jednom liberalna demokratija bude erodirana, veoma ju je teško obnoviti. Uništavanje je mnogo lakše od gradnje.

Zato sve demokrate, bez obzira na partiju ili ideologiju, moraju da se nadaju da će Demokratska stranka povratiti kontrolu nad Predstavničkim domom na izborima sredinom mandata 3. novembra 2026.

Ne zbog politika Demokrata, koje su često nejasne, niti zbog njihovog trenutnog vođstva koje je u haosu, već jednostavno zato što američkoj demokratiji treba Kongres – glavni balans predsedničke vlasti predviđen u američkom Ustavu – da ponovo počne da radi svoj posao.

To se neće desiti dok Republikanci, pod dominacijom i zastrašivanjem Trampa, kontrolišu oba doma.

Mnogo se polemisalo o poređenjima sa drugim autoritarnim preuzimanjima vlasti, od Evrope tridesetih godina prošlog veka do Viktora Orbana u Mađarskoj, ali mene najviše pogađaju karakteristike koje su specifične za američki slučaj.

Da nabrojim samo četiri: prekomerna izvršna moć, hronično manipulisanjem izbornih granica (gerrymandering), endemsko nasilje i način na koji potencijalni autoritarac može da iskoristi intenzivnu kapitalističku konkurenciju koja prožima svaki segment američkog života.

Opasnost od preterane izvršne vlasti postojala je od samog početka. Heroj revolucionarnog rata Patrik Henri („daj mi slobodu ili mi daj smrt“) glasao je protiv Ustava na konvenciji u Virdžiniji 1788. upravo zato što je smatrao da bi on mogao dati kriminalnom predsedniku priliku „da načini jedan hrabar potez ka američkom prestolu“.

Tokom 20. veka, predsednici obe partije su proširivali „izvršnu moć“ koja je toliko nejasno definisana u članu 2 tog Ustava.

Novije vreme doneo je i konzervativno dominantno Vrhovno sudsko veće koje je pružilo podršku teoriji jedinstvenog izvršnog organa koju su razvili desničarski pravni teoretičari, a koja daje najšire tumačenje predsedničke moći.

Sada je Trampova administracija – dobro pripremljena, za razliku od 2017. – iskoristila svaki pedalj i pukotinu postojeće izvršne moći, ali i jednostavno prekršila zakon i prkosila sudovima da je zaustave.

Tom Ginsburg, vodeći američki stručnjak za komparativno ustavno pravo, tvrdi da je najveći nedostatak nereformisanog američkog ustava to što državnim zakonodavnim telima daje moć da crtaju izborne granice.

Termin „gerrymandering“ je nastao još 1812. U novije vreme, partijsko precrtavanje izbornih okruga postalo je ekstremnije kako je američka politika sve više polarizovana.

A onda je 2019. Vrhovni sud odlučio da ne može da ispravi čak ni najočitije partijsko gerrymandering (osim onog po rasnoj osnovi).

Tako sada, na direktan Trampov zahtev, Teksas planira da promeni granice izbornih okruga kako bi eksplicitno dobio pet mesta više za republikance na izborima sredinom mandata, dok Kalifornija najavljuje kontra-gerrymandering da bi osvojila pet mesta više za demokrate.

Više nema ni najmanje pretvaranja o nepristrasnosti u najosnovnijem postupku demokratije.

Nijedno evropsko društvo ne može da se uporedi sa SAD po sveprisutnosti nasilja. Retko je koji dan ovog leta prošao a da večernje vesti nisu izveštavale o bar jednom nasilnom zločinu, uključujući još jedno stravično ubistvo u školi. SAD imaju više oružja nego stanovnika.

Francuska voli svoj pseudo-revolucionarni politički teatar, ali SAD su imale napad rulje 6. januara 2021. na Kapitol. Sada je desničarski aktivista Čarli Kirk ubijen. Pre nego što je identitet napadača bio poznat, Ilon Mask je rekao da je „levica krivac“, dok je Tramp krivio govor mržnje „radikalne levice“.

Biće čudo ako SAD izbegnu silaznu spiralu političkog nasilja, kakva je viđena poslednji put 1960-ih. To bi opet moglo poslužiti kao izgovor za Trampa da pozove na primenu Zakona o pobuni iz 1807. godine, uvede još vojske na američke ulice i dodatno iskoristi navodno vanredno stanje.

U međuvremenu, univerziteti, poslovni lideri, advokatske firme, medijske platforme i tehnološki giganti potpuno su zakazali u kolektivnom delovanju.

Ili su ćutali i povlačili se, poput Univerziteta Kolumbija i advokatske firme Paul, Weiss, ili su se dodvoravali predsedniku, kao Mark Zakerberg.

Zašto? Zato što svi slede logiku žestoke tržišne konkurencije i plaše se ciljnih odmazdi. Nikada nisam mogao da zamislim da ću videti da se strah tako brzo i toliko raširi u SAD.

Uz to treba dodati pokušaje da se diskvalifikuju ili zastraše birači, kao i Trampovu pretnju zabrane glasanja putem pošte, pa se ozbiljno dovodi u pitanje koliko će izbori sredinom mandata sledećeg novembra zaista biti slobodni i fer.

Zadatak demokrata svih stranaka je da osiguraju da to, koliko je moguće, i budu. Zadatak Demokrata (veliko D) je da ih ipak osvoje uprkos tim preprekama.

Ključ će verovatno i dalje biti pitanja koja se tiču svakodnevnog života. Tu, u ekonomiji, leži paradoksalna nada.

Već počinjemo da vidimo kako Trampove tarife utiču na rast cena. Broj radnih mesta slabi. Trampov „veliki i lep zakon“ dodatno će povećati već zapanjujući državni dug od 37 triliona dolara (27 triliona funti).

Već u fiskalnoj 2024. godini, servisiranje tog duga košta više nego ceo budžet za odbranu od 850 milijardi dolara.

Ali dok ne nastupi stvarna dužnička kriza, takvi makroekonomski rizici ostaju daleki i apstraktni za većinu birača, slično kao što su predviđanja smanjenog rasta BDP-a imala mali uticaj tokom referenduma o Bregzitu.

Dakle, veliko pitanje je da li će negativne ekonomske posledice Trampa biti dovoljno primetne običnim biračima pre izbora sredinom mandata.

Jedan oštar politički posmatrač mi je sugerisao da bi Tramp, obogaćen prihodima od novih tarifa, mogao da izvede opipljiv novčani poklon biračima, možda predstavljen kao kompenzacija za „privremene teškoće“ prelaza na Maga ekonomiju. To bi bio klasičan populistički potez.

Najvažnija stvar za demokrate u narednih 400 dana jeste da te ekonomske troškove neminovno približe biračima.

Demokrate neće pobediti samo pričajući o odbrani demokratije, koliko god to bilo važno, a kamoli uključivanjem u kulturne ratove. Moraju slediti savet bivšeg savetnika Klintonove, Džejmsa Karvila, i bez prestanka se fokusirati na pitanja koja muče obične ljude – teme sa „kuhinjskog stola“.

Time će pokazati i da im je zaista stalo do običnih radničkih i srednjoklasnih Amerikanaca čiju su podršku izgubili poslednjih 30 godina.

A onda je tu i faza dva – predsednički izbori 2028. godine. Ali za sada su izazovi te faze dovoljni sami po sebi. Uprkos svim ozbiljnim pretnjama demokratiji u SAD, još uvek važi prvo pravilo demokratske politike: samo pobedi na sledećim izborima.