Bez obzira da li će Tramp napasti Grenland ili ne, ovo je jasno – zapadni poredak je prošlost

Zadatak sada za liberalne demokratije uopšte, a posebno za Evropu, je dvostruk – da vide ovaj svet kakav jeste i da smisle šta ćemo, dođavola, da uradimo povodom toga, piše Timoti Garton Eš, istoričar, politički pisac i kolumnista Gardijana.

Globalna anketa javnog mnjenja objavljena danas je korisna polazna tačka. Sprovedena je prošlog novembra u 21 zemlji za Evropski savet za spoljne odnose u partnerstvu sa našim istraživačkim projektom „Evropa u svetu koji se menja“ na Univerzitetu u Oksfordu (molim vas, pročitajte ceo izveštaj, koji sam napisao sa Ivanom Krastevim i Markom Leonardom).

Ovo je četvrta u nizu anketa koje radimo svake godine od Putinove potpune invazije na Ukrajinu 2022. godine, tako da možemo videti kako su se stvari razvijale od veoma loših tada do kritičnih sada.

Još 2022. godine zatekli smo transatlantski zapad ujedinjen u besu zbog potpune invazije na Ukrajinu, ali odvojen od drugih velikih i srednjih sila, poput Kine, Indije i Turske, koje su bile sasvim srećne da nastave da posluju kao i obično sa Rusijom.

Ruska ekonomija je preživljavala neviđene zapadne sankcije jer su te druge države sada imale dovoljno bogatstva i moći da budu protivteža čak i ujedinjenom zapadu. Dakle, ovo je već bio postzapadni svet, ali i dalje sa zapadnim delovanjem u njemu.

Tramp 2.0 je sve to promenio. Sada imamo postzapadni svet, ali bez koherentnog geopolitičkog zapada koji deluje u njemu. U meri u kojoj bi bilo kakvu stratešku koherentnost trebalo pripisati nepredvidljivom narcizmu Trampa, njegov pristup je bliži Putinovom nego pristupu bilo kog američkog predsednika od 1945. godine. Kako njegova desna ruka Stiven Miler otvoreno objašnjava, oni veruju da svetom „vlada snaga… sila… moć“.

Evropljani su to razumeli. Zapanjujuće je da manje od jednog od pet kontinentalnih Evropljana (uzimajći u obzir prosek deset zemalja EU koje smo anketirali) i samo jedan od četiri Britanca sada vide SAD kao saveznika. U Ukrajini je ta brojka pala na 18 odsto. Mi Evropljani i dalje vidimo SAD kao „neophodnog partnera“, ali ne kao saveznika.

Ostatak sveta se takođe budi zbog ovoga. Dok je u našoj prvoj anketi 60 odsto kineskih ispitanika videlo američki i evropski pristup kao isti ili sličan (tj. postoji jedan Zapad), sada to kaže samo 43 odsto dok jasna većina misli da su različiti. Od sada, Zapad je istorija.

Pa šta bi trebalo da uradimo povodom toga? Najgore što možemo da uradimo jeste da nastavimo da „blejimo“ o izgubljenom „međunarodnom sistemu zasnovanom na pravilima“, selektivno pozivajući se na međunarodno pravo (Ukrajina, ali ne i Gaza) dok nastavljamo sa ulizičkim umiljavanjem Trampu. Istovremeno, očigledno ne želimo da se ponašamo kao on ili Putin.

Ono što nam je potrebno je novi internacionalizam – brži, fleksibilniji, oštriji. Odbacite upotrebu sile, ali prihvatite upotrebu moći. Ne fiksirajte se na postojeće strukture i saveze, već tražite širi spektar partnera, pragmatično, od pitanja do pitanja. Manje brinite o pravilima, više o rezultatima; manje procesa, više napretka. Ovo je izazov posebno za institucionalnu EU, krajnju sporu, na pravilima zasnovanu, procesima opterećenu ispostavu liberalnog međunarodnog poretka u stilu 1990-ih.

Pa ipak, već počinjemo da to radimo za Ukrajinu, sa novom kombinacijom koalicije voljnih i same EU koja se kreće brzinom koja je za Brisel vrtoglava. Kao što sam tvrdio prošlog meseca, trebalo bi hitno da se pripremimo da održimo nezavisnu Ukrajinu čak i bez podrške SAD.

Šta je sa Grenlandom? Prvo, u svemu što radimo trebalo bi da nas vode izabrane vlade Grenlanda i Danske. To je na kraju krajeva ono što razlikuje liberalne demokrate od autoritarnih imperijalista.

U sredu su Danska i neki od njenih evropskih saveznika u NATO-u objavili slanje dodatnih trupa na Grenland. Ministri spoljnih poslova Grenlanda i Danske sastali su se potom u Vašingtonu sa potpredsednikom Džej Di Vensom i državnim sekretarom Markom Rubiom i složili se da osnuju radnu grupu na visokom nivou.

Sasvim je jasno da fundamentalno neslaganje nije rešeno. Svi znaci ukazuju na to da će Tramp postati ekstremniji i nepredvidljiviji kako vreme bude prolazilo, a njegove domaće teškoće se povećavale.

Evo nekoliko predloga. Da bi se istakla evropska posvećenost, nemački kancelar Fridrih Merc, francuski predsednik Emanuel Makron i britanski premijer Kir Starmer trebalo bi da posete Grenland, zajedno sa danskom premijerkom Mete Frederiksen. Trebalo bi da im se pridruži i kanadski premijer Mark Karni, budući da je Kanada saveznik NATO-a, koji je pravi zapadni sused Grenlanda i direktno je pogođen nesigurnošću na Arktiku.

Ako mogu vozom do Kijeva, mogu avionom do Nuka. Čudno, ova poseta može biti jednako važna kao i suština bezbednosne posvećenosti jer je drugi jezik predsednika Trampa televizija. Shvatiće poruku sa slika. U doglednoj budućnosti na Grenlandu trebalo bi da bude stacioniran veliki broj jasno vidljivih, živopisno uniformisanih evropskih i kanadskih oficira za vezu.

U utorak je premijer Grenlanda Jens-Frederik Nilsen rekao da ako moraju da biraju, „biramo Dansku… biramo EU“. Stoga bi EU trebalo brzo da pronađe način da poveća svoju trenutno malu finansijsku podršku Grenlandu – i to ne samo, kako je očigledno planirano, u novom budžetskom periodu koji počinje 2028. godine. Ovo će biti dobra prilika da predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Antonio Košta uđu u avion za Nuk.

Dok su tamo, trebalo bi da započnu stratešku diskusiju o mogućem budućem bliskom odnosu između nezavisnog Grenlanda i EU. Sasvim je jasno da će EU sutrašnjice imati niz prilagođenih odnosa sa ključnim susedima, uključujući Veliku Britaniju, Ukrajinu, Tursku i Kanadu. Zašto ne i sa Grenlandom?

U međuvremenu, Evropa – najveći pojedinačni ekonomski partner SAD – trebalo bi privatno da preispita ceo niz ekonomskih odgovora (uključujući, na primer, prodaju američkih državnih obveznica) koje bi mogla da preduzme u još uvek malo verovatnom slučaju da Tramp naredi vojno preuzimanje Grenlanda u stilu Putina.

Nacrt ovih planova za nepredviđene situacije mogao bi se diskretno preneti Beloj kući preko američkog ministra finansija Skota Besenta ili predsedničkog zeta Džareda Kušnera.

Nesumnjivo postoje i drugi mogući potezi, ali opšta snaga je jasna – Evropa (i Kanada, i druge liberalne demokratije) koja projektuje tihu snagu, moć i odlučnost.

Jedan od najdepresivnijih nalaza u našoj anketi je da Evropljani prednjače u svetu po pesimizmu. Skoro polovina njih ne misli da EU može ravnopravno da se nosi sa globalnim silama poput SAD i Kine. Ako počnemo da praktikujemo ovaj novi, brži, tvrđi internacionalizam, možda će više Evropljana ponovo verovati u Evropu.