„Bela kuća izmišlja sve apsurdnije priče“: Američki istoričar o velikim lažima Trampa

Što više sada gutamo te laži, to će nam kasnije biti teže da dovodimo u pitanje buduće neistine, jer bi to značilo da dovodimo u pitanje sopstvenu predstavu o sebi kao o inteligentnim bićima.

To je magija „velike laži“, kako je Hitler objasnio u Majn Kampfu: izgovori takvu monstruoznu laž da ljudi jednostavno ne mogu poverovati da nije istinita.

Hitlerova najveća laž bila je tvrdnja da međunarodna jevrejska zavera stoji iza nemačkih nedaća – žrtveni jarac koji se može okriviti za svaki problem i koji oslobađa druge svake odgovornosti. Godine 1939, Hitler i njegovi propagandisti širili su i očigledne laži o Poljskoj – da ona zapravo ne postoji kao država, kao i da je upravo ona bila agresor koji je izazvao Drugi svetski rat.

Trampove „velike laži“ gotovo je nemoguće prebrojati. Možda je najprilagodljivija ona da je njegov politički fokus usmeren na suzbijanje ilegalne trgovine fentanilom.

Početkom svog drugog mandata, Tramp je tvrdio da je Kanada prva „napala“ Sjedinjene Države time što je dozvolila da fentanil slobodno prelazi granicu. I zar, uostalom, ne bi trebalo da postane 51. američka savezna država?

Ova žalba poslužila je kao izgovor za uvođenje carina na kanadski izvoz. Ali kada Tramp stavlja Kanadu i Meksiko u isti koš i tvrdi da fentanil „navire“ preko granica obe zemlje, on laže.

Godine 2024. samo oko 0,2 odsto fentanila koji su zaplenile američke granične vlasti poticalo je iz Kanade, koja se čak ni ne pominje u Nacionalnoj proceni pretnji od droga američke Uprave za suzbijanje narkotika (DEA) za 2024. godinu.

Ali tokom poslednjih nekoliko meseci, Trampova administracija izgradila je još mračniju geopolitičku fantaziju: vojni napadi na male brodove u međunarodnim vodama neophodni su, navodno, da bi se odvraćali krijumčari droge.

Ti napadi, koje mnogi stručnjaci smatraju očigledno nezakonitim, dešavaju se uz obalu Venecuele i do sada su odneli najmanje 70 života. Iako je široko priznato da ti napadi neće zaustaviti dotok fentanila u SAD, Tramp je izjavio da će njegova vlada nastaviti „da ubija ljude koji donose drogu u našu zemlju“.

Vanredno pogubljenje navodnih krijumčara narkotika ima manje veze sa trgovinom drogom, a mnogo više sa demonstracijom moći – pa možda čak i sa promenom režima.

Iako su snimci bombardovanja postali materijal za društvene mreže, ne postoji nikakav dokaz da su mete zaista bili krijumčari droge. (Zapravo, potpredsednik Džej Di Vens se u septembru našalio na račun ubistva nevinih ribara, rekavši da on „ne bi pecao u tom delu sveta trenutno“).

Štaviše, prema izveštajima, Trampova administracija je odobrila tajne operacije CIA-e u Venecueli i rasporedila svoj najnapredniji nosač aviona u Karipskom moru. Ova demonstracija vojne sile osmišljena je kao politički spektakl.

Opasnost, međutim, leži u tome što bi sve to moglo da preraste u beskonačan i neizbežno neizvodljiv sukob.

Tragedija je u tome što je kriza izazvana opioidima već četvrt veka sastavni deo američkog iskustva. Sjedinjene Države imaju najvišu stopu smrti od opioida na svetu, uglavnom zbog profita usmerenog „zdravstvenog“ sistema koji ljude navodi na upotrebu lekova protiv bolova, ali ne pruža podsticaje za intenzivnu i dugotrajnu negu potrebnu za lečenje zavisnosti.

Kriza je započela kao šema za ostvarivanje profita koju je osmislila kompanija Purdue Pharma, američka farmaceutska firma koja je razvila i agresivno reklamirala popularni opioidni lek protiv bolova OxyContin.

Dok je OxyContin bio odgovoran za početni porast smrtnih slučajeva od predoziranja, mnogi korisnici su, kada više nisu mogli da dobiju recept za najprodavaniji proizvod Purdue Pharme, prešli na heroin, a zatim na fentanil – koji je oko 50 puta jači od heroina.

Amerikanci koji žive u središtima krize zavisnosti uglavnom glasaju za Republikansku stranku. Bez njihove podrške, Tramp nikada ne bi bio izabran.

Tramp i Vens prepoznaju značaj epidemije opioida, ali u smislu da izvor tolikog očaja vide kao politički resurs koji se može usmeriti protiv bilo kog izabranog neprijatelja – bilo da je reč o savezniku poput kanadskog premijera Marka Karnija ili protivniku poput venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura.

U svojim memoarima iz 2016. godine „Hillbilly Elegy“, Vens opisuje kako je njegova majka, medicinska sestra koja je lako dolazila do lekova na recept, postala zavisna od farmaceutskih proizvoda.

Međutim, u svom političkom narativu o imigraciji i bezbednosti, Vens je tu priču izokrenuo, optužujući druge zemlje – „otrovi koji prelaze našu granicu“ – za njene patnje. Iz toga sledi da Amerikanci, prema tom viđenju, moraju posmatrati sopstvene zavisnosti kao napad spolja.

Važno je razumeti psihologiju koju Tramp i Vens koriste. Zavisnici imaju tendenciju da za svoje stanje krive druge.

Uspon krajnje desnice u američkoj politici uzdigao je ovaj način razmišljanja na nacionalni nivo. Uverenje da neko drugi mora biti odgovoran za probleme zemlje postalo je temelj spoljne politike, pri čemu Trampova administracija izmišlja sve apsurdnije priče – na primer, da svaki napad na venecuelanski brod „spašava 25.000 američkih života“.

Laži funkcionišu zato što prebacuju krivicu. Okrivljavanje drugih zemalja za krizu opioida privlačan je oblik moralnog prebacivanja odgovornosti za Amerikance. Ali fikcija takvih razmera zahteva da se oko nje izgradi čitava alternativna stvarnost.

Tramp i njegova administracija obučavaju medije i američku javnost da povezuju napade na brodove sa zaustavljanjem dotoka fentanila i drugih droga – što je klasičan primer neistina koje imperijalisti iznose pre nego što započnu unapred izgubljene ratove po sopstvenom izboru.

Ratovi počinju rečima, što znači da se reči moraju shvatiti ozbiljno pre nego što sukob izbije. Samo tako što ćemo prozvati one koji izgovaraju velike laži i govoriti male istine, možemo imati nadu da ćemo obuzdati Trampovo sve agresivnije predsedništvo.

Autor je američki istoričar, vodi Katedru za savremenu evropsku istoriju na Munk školi za globalna pitanja i javnu politiku Univerziteta u Torontu i stalni je saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji