Kad Tramp sruši sve norme, političari izgovaraju ono što inače šapuću

Potez tadašnjeg predsednika Evropske komisije, otkrio je političku dinamiku koja se obično drži iza zatvorenih vrata, ili čak samo u glavama lidera, piše Politico.

Bilo da je bila gaf ili prikriveni signal, ta scena je pokrenula diskusije o urušavanju demokratije u Mađarskoj.

Kada se sve što političari kažu detaljno analizira, a svaka izjava izvija u političke svrhe, političari su naučili da treba da ćute, da usavršavaju komunikaciju i ostanu diplomate.

Ali pod izuzetnim pritiskom, privatno ili kao šalu, maska puca – otkrivajući više nego što ikada mogu pažljivo sročeni govori.

U sredu je šefica evropske diplomatije Kaja Kalas sažela ono što je mnogima prolazilo kroz glavu kada je privatno dobacila da stanje u svetu čini da je „dobar trenutak“ da se počne piti. Možda to nije mislila kao ozbiljno, ali je dala značajan uvid: predstavnica Evrope na globalnoj sceni smatra da stvari izgledaju prilično mračno.

Neke opaske svedočе o političkim istinama koje izdrže test vremena. Junkerova izjava da evropski lideri „znaju šta treba uraditi, ali ne znamo kako da budemo ponovo izabrani nakon što to uradimo“ postala je poznata kao „Junkerova kletva“, skraćenica za izazove sa kojima se reformističke vlade suočavaju na izborima.

„Savetnici i piar ljudi često pokušavaju da upravljaju svime što političar kaže. Ali lideri su ljudi i ponekad jednostavno kažu ono što misle – ili u šali, ili zato što ih pritisak posla dovede do toga“, rekao je Luis Rinsard, bivši politički savetnik u britanskom parlamentu i suosnivač Milton Advisers.

„Instinktivna reakcija je: ‘O, dragi Bože, šta se upravo desilo’, ali devet od deset puta politički lideri, koji su ljudi, funkcionišu bolje nego sve savršeno izrezbarene PR fraze. Za onaj jedan od deset, samo se mora nadati da niko nije slušao“.

Za one koji žive u svetu tajni, ono zbog čega se smeju može otkriti njihov stav prema stvarima o kojima ne mogu otvoreno da govore.

„Postoji granica koliko političari mogu da se nose sa sobom, i dolazi do curenja ideja, stvari koje su polupromišljene“, kaže Ešli Vajnberg, viši predavač na Univerzitetu Salford i autor knjige Psihologija političara.

Britanska kraljevska porodica je poznata po umerenosti u komunikaciji. Ipak, kralj Čarls je bio neobično iskren kada je 2022. godine, dok je predloženi budžet Liz Tras bacao tržišta u haos, dočekao svoju prvu premijerku na nedeljnoj audijenciji u Bakingemskoj palati: „Opet? O dragi Bože“, nasmejao se. Tras je podnela ostavku 12 dana kasnije.

Prema političkom psihologu Ramziju Abu Ismailu, takve šale mogu biti „način da se poruke prenesu na mekši način, kao da kažeš ‘nisam to baš ozbiljno mislio – osim ako se ne složiš'“.

Diplomate koje su učestvovale u pregovorima visokog rizika rekli su Politico da su često mnogo razigranije nego što ljudi misle, što je protivotrov anksioznosti koja ide uz visoku politiku.

„Ljudi bi se iznenadili koliko se često šale u napetim diplomatskim situacijama, i cela sala se malo opusti i shvati da ima posla sa ljudskim bićima“, rekao je Kris Fircgerald, bivši britanski diplomata stacioniran u Briselu tokom pregovora o Bregzitu.

„Najbolje rečenice su često one koje nisu isplanirane, a još bolje ako pokažu da razumete kulturu sagovornika“.

Belgijski premijer Bart De Vever, često hvaljen kao najsmešniji lider na kontinentu, rekao je nakon Evropskog saveta da voli dobro tempiranu opasku koristeći „crni humor“ da istakne svoju poentu. Bivši litvanski ministar spoljnih poslova Gabrielius Landsbergis, koji je stekao reputaciju po oštrim političkim opaskama, rekao je da apsurdne političke situacije jednostavno zahtevaju smeh.

„Kada vidite šta se dešava u svetu, samo ozbiljno pristupanje više ne deluje dovoljno, osećate da je najbolji način da se suočite sa tim da pokažete apsurdnost“, rekao je.

Ali „to nije uvek savršeno isplanirana strategija“, rekao je jedan diplomata EU koji je prisustvovao stotinama sastanaka sa kolegama u Briselu. „Ovi sastanci su često dugi i dosadni i vidite priliku da nekoga nasmejete. Ponekad uspe i deluje humano, a ponekad se obije o glavu i stvori probleme“.

To je balans koji je kandidat SAD za ambasadora na Islandu promašio prošle nedelje, izazvavši diplomatsku krizu šalom da će njegova nova zemlja postati američka država, u trenutku kada Bela kuća pojačava pritisak da se zauzme Grenland.

Ismail, politički psiholog, pripisuje Trampu to što je toliko pomerio granice političkih normi da se inače ozbiljne figure u Evropi i drugde osećaju slobodnije da govore otvoreno.

„Tramp nije samo promenio norme u političkoj komunikaciji, čovek je srušio granice između onoga što se smatra privatnim razmišljanjem i javnim govorom“, rekao je.

Evropski političari takođe shvataju vrednost manje savršene komunikacije. Jedan zvaničnik EU rekao je da institucije bloka „imaju poznati deficit humora“, što je sve veća mana kada je u pitanju prenošenje evropske poruke „u eri Trampovih efektnih društvenih medija i javnosti koja ceni direktan govor“.

Takav šaljivi pristup zagovara Olof Gil, zamenik glavnog portparola Evropske komisije, koji se svakodnevno na televiziji šali i zadire u rivale i novinare.

„Vrednost podnevnoga brifinga Komisije kao živog političkog teatra je značajna, i u tom teatru humor može biti vrlo koristan alat da ublaži težinu teškog pitanja ili istakne apsurdnost neke političke tačke gledišta“, rekao je.

Što se Orbana tiče, delovalo je da je shvatio prirodu igre kada ga je Junker označio diktatorom. „Mađari pričaju direktno o teškim stvarima“, rekao je. „Ne volimo da okolišamo. Mi smo iskren narod“.

Ovi momenti će se dešavati sve češće u vreme kada se uspostavljeni globalni poredak ruši i lideri često ne mogu ništa drugo nego da se smeju, rekao je Ismail.

„Postoji i neka vrsta psihološke adaptacije na stalne krize u politici kakve imamo poslednjih pet godina,“ rekao je.

„Lideri će osećati umor od kriza i to daje prostora za humor, ironiju, jer to nekako prekida obrazac“.
„Razmislite o tome kao o ventilu, i onda humor jednostavno oslobađa pritisak“.