Rat i mir Donalda Trampa: CNN o paradoksu mirovnih sporazuma predsednika SAD

Vrhovni komandant je juče postao državnik, pošto je predsedavao potpisivanju sporazuma za koji je rekao da će okončati „jedan od najdužih sukoba bilo gde u svetu“ između Ruande i Demokratske Republike Kongo.

„Veliki dan za Afriku, veliki dan za svet“, izjavio je.

Ali događaj je bio pun ironije, piše u kolumni za CNN Stiven Kolinson. Za početak, žestoke borbe i dalje besne između pobunjenika M23 koje podržava Ruanda i kongoanskih vojnika.

Pored toga, koliko potpisivanja mirovnih sporazuma imaju pripremnu fazu „zagrevanja“  koja uključuje pesmu „Živi i pusti druge da umru“ (“Live and Let Die“), kojom su gosti počaćeni pre nego što se Tramp pojavio?

A ceremonija je održana u bivšem sedištu Američkog instituta za mir, koji je radio na rešavanju globalnih sukoba od svog osnivanja od strane Kongresa 1984. godine – sve dok ga nije zatvorio i uništio sam Tramp.

„Marko, uradio si fantastičan posao pripremajući je – to je spektakularna zgrada“, rekao je Tramp državnom sekretaru Marku Rubiju. Priprema u ovom kontekstu značila je ispisivanje imena Donalda  Trampa na prednjoj fasadi zgrade, otpuštanje osoblja, okončanje programa i smanjenje budžeta.

Ali, Američki institut za intelektualnu svojinu (USIP) nije, ili nije bio, federalna agencija i posedovao je i upravljao sopstvenim sedištem. Sudija je presudio da je preuzimanje Instituta od strane administracije, uključujući njegovu zgradu i imovinu, nezakonito. Žalba je u toku.

Ceremonija održana u četvrtak je oličenje kontradikcija Trampove spoljne politike „Amerika na prvom mestu“ koja istovremeno ugrožava ustavne vrednosti, podržava autokrate, odbacuje saveznike i ruši globalne institucije i sisteme koji su decenijama održavali mir – dok koristi američku moć da traži nove mirovne sporazume.

Takođe je pokazala administraciju čiji je glavni prioritet, čini se, poliranje nasleđa samog predsednika, dok on teži Nobelovoj nagradi za mir koju je, kako kaže, trebalo da osvoji mnogo puta.

I čak dok je Tramp govorio o miru u Vašingtonu, američke snage su intenzivirale napade administracije na navodne brodove za trgovinu drogom u kampanji za koju kritičari kažu da je nezakonita. Vojska je izvršila udare na brod u istočnom Pacifiku, ubivši četiri osobe, saopštila je Južna komanda SAD.

Pentagon se suočava sa dvostranačkim kritikama zbog napada na drugi brod u septembru, koji je uključivao naknadni napad u kojem su navodno poginuli preživeli članovi posade. Demokrate tvrde da bi ovo mogao biti ratni zločin.

Okončanje užasnog rata

Sporazum između Ruande i DR Konga ima za cilj da okonča rat koji je proširio pokolj u Centralnoj Africi, u koji je uključeno više od 100 naoružanih grupa u sukobu koji je nastao nakon genocida u Ruandi 1994. godine. Ruanda optužuje DR Kongo da štiti genocidne milicije, dok Kongo tvrdi da vlada u Kigaliju sponzoriše pobunjeničke grupe na svom tlu, delimično da bi kontrolisala prava na kritične minerale retkih zemalja.

Ovaj rat je jedan od osam sukoba za koje Tramp tvrdi da ih je već rešio tokom svog predsedničkog mandata. Pored DR Konga i Ruande, on navodi sukobe između Egipta i Etiopije, Indije i Pakistana, Tajlanda i Kambodže, Izraela i Irana, Srbije i Kosova, Izraela i Hamasa i Jermenije i Azerbejdžana.

U nekim od ovih sukoba, na primer, u Gazi, Tramp je odigrao ključnu ulogu i zaslužuje istinsku pobedu u spoljnoj politici. Ali na drugim mestima – nije besneo rat – na primer između Egipta i Etiopije gde je problem bio neslaganje oko projekta brane. Neke zaraćene strane, na primer Indija, sugerisale su da je predsednik preuveličao svoju ulogu u gušenju borbi.

Trampovi istinski pokušaji da okonča ratove

Trampove hiperbolične tvrdnje da je jedini predsednik koji je ikada pobedio u ratu donele su mu široko rasprostranjeni podsmeh – uz njegovo kukanje o navodnoj nepravdi u ime Nobelovog komiteta.

To je šteta. Jer je u nekim slučajevima predsednik dao značajan doprinos, pametno koristio američku moć i nesumnjivo spasao živote. Njegova upotreba trgovinskih pretnji pomogla je u zaustavljanju vrućeg graničnog spora između Tajlanda i Kambodže — čak i ako njegove tvrdnje da je isključivo posredovao u miru ignorišu značajan napor ključnih regionalnih sila.

Ali Tramp zaista izgleda mrzi rat. Često izražava zbunjenost zbog uzaludnosti civilnog pokolja. Apsolutno je u pravu što to čini i ima talenat da takve realnosti svede na jednostavan jezik na način koji mnogim svetskim liderima ne polazi za rukom. Kada šef NATO-a Mark Rute kaže da je Tramp „jedina osoba na celom svetu“ koja može da okonča rat u Ukrajini, verovatno je u pravu.

Ali to ne znači da su predsednikovi višestruki mirovni napori svi uspešni.

Više puta je izgledalo kao da pokušava da nametne mir koji favorizuje agresora — Rusiju — a ne napadnutu stranu — Ukrajinu. U drugim slučajevima, činilo se da predsednik ne zna ključna istorijska i činjenična pitanja i jednostavno želi dogovor, bilo koji dogovor, koji može da proglasi još jednom pobedom.

Ipak, ponekad sagledavanje šire slike može da funkcioniše. Njegova spremnost da preseče istorijske mržnje pomogla je u sklapanju prekida vatre između Izraela i Hamasa. Njegovi izaslanici Stiv Vitkof i njegov zet Džared Kušner možda su izgledali naivno u svom pristupu „mir kroz biznis“ pred nemilosrdnim ruskim liderom Vladimirom Putinom. Ali oni su obavili vredan posao u Gazi gde se prekid vatre održava.

Predsednik Ruande Pol Kagame je juče pohvalio Trampovu tehniku mirotvorstva kao „nepristrasnu“ i „nikada ne zauzima stranu“. Nastavio je: „On nas usmerava ka budućnosti, a ne ka prošlosti, naglašavajući da je dividenda mira prosperitet i investicije… Pristup predsednika Trampa je pragmatičan. Proces nije postao cilj sam po sebi.“

Kagame ima nacionalni interes da se umiljava Trampu. Ali njegov opis zvuči verno predsednikovim javnim komentarima.

Ali Kagame je bio oprezniji od Trampa, rekavši da je jučerašnji sporazum ponudio šansu da se „okonča ovaj sukob jednom za svagda. „Ako ovaj sporazum posustane i stvari ne budu išle kako bi trebalo, odgovornost neće biti na predsedniku Trampu već na nama samima.“

Predsednik DR Konga Feliks Čisekedi slično se postavio sa uslovom, nazivajući sporazum „novim putem, zahtevnim putem“ ka mestu gde bi mir mogao biti više od težnje.

Tramp je bio u oduševljenom raspoloženju, hvaleći svoje goste i druge regionalne lidere u prostoriji, očigledno ne uočavajući ironiju s obzirom na njegovo navodno ocrnjivanje „g*jih“ zemalja na kontinentu tokom prvog mandata ili njegove nove zabrane viza koje uključuju nekoliko drugih afričkih zemalja.

I, kao što često čini, činilo se da je izbrbljao svoje prave motive, ističući kako sporazum daje SAD pristup retkim zemnim mineralima u centru nove geološke velike igre između SAD i Kine. Kongo je vodeći dobavljač kobalta, koji je neophodan u litijum-gvozdenim baterijama koje se koriste za pametne telefone, i koltana, koji je važan za proizvodnju laptopova i borbenih aviona.

„Proveli su mnogo vremena ubijajući jedni druge, a sada će provesti mnogo vremena grleći se, držeći se za ruke i ekonomski iskorišćavajući Sjedinjene Države, kao što to čini svaka druga zemlja“, našalio se Tramp.

Ako sporazum potraje i spase živote, Tramp će imati pravo na još jedan krug pobede.

Ali njegovi pokušaji da promoviše puč u Venecueli, njegova drakonska upotreba vojske u sprovođenju zakona u američkim gradovima i njegov napad na demokratiju nakon izbora 2020. godine mogu da unište njegove nade za tu nedostižnu Nobelovu nagradu.

Ali možda postoji alternativa.

Tramp je ugledao šefa FIFA Đanija Infantina na jučerašnjoj mirovnoj ceremoniji, rekavši na svoj jedinstveni način: „On je zadužen za jedan veoma mali sport koji se zove fudbal.“

Infantino, Trampov super prijatelj, čini se da ovih dana provodi više vremena u Ovalnom kabinetu nego na marginama velikih utakmica. Čak se pojavio i na predsednikovom bliskoistočnom mirovnom samitu u Egiptu. Takođe će danas predsedavati žrebom za Svetsko prvenstvo sledećeg leta u SAD, Kanadi i Meksiku u Centru za scenske umetnosti Džon F. Kenedi u Vašingtonu.

I samo slučajno, Infantino će dodeliti prvu FIFA nagradu za mir.

Ko bi mogao biti dostojan tako uzvišene časti koja se uručuje u ime pet milijardi fudbalskih navijača?

Može li neko da pogodi?