Šta Tramp ne razume kod Putina?

Ukrajinci su izveli zapanjujući napad dronovima na strateške bombardere na udaljenim ruskim vojnim bazama.

Putinove iscrpljene trupe muče se da ostvare značajniji napredak u Ukrajini, a linija fronta se gotovo nije pomerila dve godine, piše Politico u analizi.

Njegova ekonomija daje pomešane signale — inflacija usporava rast, a drugi pokazatelji ukazuju na ozbiljne probleme.

S obzirom na sve izazove, zašto Putin ipak ne odustaje od osvajanja Ukrajine?

To pitanje, piše Nahal Tusi, dopisnica Politico koja prati ratove i genocide, postavljala sam u raznim oblicima bivšim američkim zvaničnicima poslednjih dana. I konačno sam shvatila: to je pogrešno pitanje, i pogrešan način razmišljanja o ovom ratu.

Putin nikada neće napustiti ambiciju da osvoji Ukrajinu – i ubeđivanje da to učini ne bi trebalo da bude cilj onih koji podržavaju Ukrajinu. Umesto toga, cilj mora biti da mu se onemogući da tu ambiciju ikada ostvari. Jednostavnije rečeno: ne možete naterati Putina da se sam povuče iz Ukrajine – morate mu učiniti Ukrajinu nedostižnom.

Donald Tramp i neki od njegovih najbližih saradnika, čini se, ne razumeju to o Putinu. Oni šalju kontradiktorne poruke o svom stavu prema ruskom lideru — s tim što Tramp deluje kao da misli da bi ga ekonomski dogovori i objave na Truth Social mogli pridobiti.

S obzirom na to da su nove sankcije na stolu, mnogi analitičari koji prate Rusiju nadaju se da će Tramp iskoristiti trenutak kako bi Putinu pokazao da, čak i ako ne može da kontroliše svoje ambicije, može učiniti njihovo ostvarenje previše bolnim. Ipak, isti stručnjaci upozoravaju: ni nove sankcije, ni nastavak vojne pomoći Ukrajini, ni oštre objave na društvenim mrežama neće same po sebi zaustaviti Putina.

Da bi se Putinu zaista pokazalo da ne može pokoriti Ukrajinu, potrebna je kombinacija svih tih taktika — i više od toga. Potrebno je i strpljenje.

„Zato i postoje ovakve misije, poput ukrajinskog uništavanja ruskih strateških bombardera. To boli. To je skupo“, kaže Andrea Kendal-Tajlor, bivša zvaničnica američke obaveštajne službe. „Pitanje je: možemo li mu nametnuti dovoljno visoku cenu da na kraju kaže: ‘Ovo ne mogu da radim unedogled?'“

Nisam prva koja je zaključila da se Putin nikada neće odreći uverenja da Ukrajina pripada Rusiji. Njegovi sopstveni spisi jasno pokazuju da veruje kako Kijev mora biti pod Moskvom ako Rusija želi da postane globalna sila.

Bivši američki državni sekretar Entoni Blinken je rekao da je Putinov pogled na Ukrajinu gotovo „teološki“. Jedan analitičar je čak sugerisao da bi najbolja strategija Zapada mogla biti – čekati da Putin umre.

Najnovije izjave i potezi predsednika Donalda Trampa i njegove administracije otkrivaju ozbiljan nesklad između njihove retorike i složene realnosti kada je u pitanju dugoročna ambicija Vladimira Putina u Ukrajini.

Jedan zvaničnik Bele kuće izjavio je da je Tramp „uvek bio čvrst prema Putinu“, ali to ne odgovara ni njegovim ranijim postupcima ni njegovom trenutnom stavu.

Trampova tvrdnja da bi mogao da okonča rat u roku od 24 časa – čak i ako sada tvrdi da je to bila šala – ukazuje na duboko nerazumevanje Putinove ideološke posvećenosti vraćanju Ukrajine pod rusku kontrolu.

Putin Ukrajinu ne vidi samo kao susednu državu, već kao ključni deo ruskog identiteta i imperijalne vizije – ambiciju koja je duboko ukorenjena i koju nije moguće promeniti šarmom, pregovorima ili nejasnim ekonomskim ponudama.

Trampovo iznenađenje što je Putin „potpuno poludeo“ pokazuje da je možda potcenio dubinu Putinove odlučnosti.

To pogrešno tumačenje može ohrabriti Moskvu, posebno kada ga dodatno učvršćuju izjave ljudi iz Trampove administracije, poput potpredsednika Džej-Dija Vensa i državnog sekretara Marka Rubija, koji su javno umanjivali značaj ukrajinskih briga i izražavali sumnju u američku posvećenost rešavanju sukoba.

Vensovo omalovažavanje zabrinutosti ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog tokom sastanka u Ovalnom kabinetu, kao i Rubijeva izjava da bi se SAD mogle jednostavno povući iz krize, šalju signal strateške nedoslednosti.

Za lidera kao što je Putin — koji uspeva kada oseti slabost, podeljenost i neodlučnost — to znači da vreme i pritisak mogu da pokolebaju podršku Zapada.

U suštini, ovakve poruke samo dodatno učvršćuju Putinovo uverenje da njegova strategija funkcioniše: iscrpi saveznike Ukrajine, sačekaj da popuste, i onda nametni rešenje pod sopstvenim uslovima.

Ono što je jasno iz svega ovoga jeste da pristup zasnovan na pokušaju da se Putin ubedi — umesto da se odvrati — neće dati rezultate. Putin ne traži dogovor, on traži dominaciju. Kao što ističe bivša američka obaveštajka Andrea Kendal-Tajlor, jedini način da se zaustavi jeste da mu se rat učini neodrživo skupim — vojno, ekonomski i diplomatski.

Ukratko, strategija SAD ne bi trebalo da bude usmerena na menjanje Putinovog mišljenja, već na ograničavanje njegove sposobnosti da svoje ambicije sprovede u delo. Sve što je manje od toga rizikuje produžetak rata, podrivanje suvereniteta Ukrajine — i na kraju, urušavanje kredibiliteta SAD.

Putinov stvarni „prelomni trenutak“ — tačka u kojoj bi mogao da odustane od pokušaja da pokori Ukrajinu — ne zavisi samo od vojnog ili ekonomskog pritiska, već i od njegove lične psihologije i percepcije slabosti Zapada. Kako je rekao bivši zvaničnik Stejt departmenta, Edi Fišman: „Ovakve stvari je veoma teško kvantifikovati. To je psihologija jednog čoveka.”

Jedna stvar koju Putin vrlo verovatno prati jeste pojava među analitičarima na Volstritu i šire poznata kao “TACO Trump” — skraćenica za “Trump Always Chickens Out” (Tramp uvek popusti). Ova reputacija da Tramp često odustaje od agresivnih političkih poteza u poslednjem trenutku, kao što se ranije dešavalo sa tarifama, može Putinu slati signal da Tramp, bez obzira na oštru retoriku, nije dosledan i da se pod pritiskom povlači.

Novi paket sankcija protiv Rusije, koji je trenutno u opticaju u američkom Kongresu, predstavlja potencijalnu prekretnicu. Sadrži odredbe o 500 odsto carina na ruski izvoz energenata za zemlje koje ih i dalje kupuju — uključujući gas, naftu i uranijum. Iako je pitanje da li će taj broj ostati u finalnoj verziji zakona, njegov prolazak bi u svakom slučaju bio ozbiljan udarac ruskoj ekonomiji.

Međutim, ključna stvar nije samo da li će Tramp potpisati zakon, već da li će sprovesti sve njegove mere. Ako potpiše zakon ali zatim odloži, ublaži ili ne primeni sankcije i carine, Putin će to doživeti kao još jedno povlačenje i znak da može i dalje da manipuliše američkom politikom. Ako uz to Tramp ne obezbedi ozbiljnu vojnu podršku Ukrajini, to bi dodatno učvrstilo Putinovo uverenje da može vojno da slomi Kijev.

I dok Putin formalno pristaje na pregovore — šaljući niže zvaničnike bez stvarnih ovlašćenja — analitičari veruju da to koristi kao taktički manevar da dobije na vremenu. Cilj: iskoristiti Trampovu sklonost ka dogovorima kako bi postigao privremeno primirje, koje bi mu omogućilo da se pripremi za novu ofanzivu.

Zaključak: Putin se ne može naterati da se odrekne Ukrajine. Ali može mu se onemogućiti da je osvoji. To znači dosledne i ozbiljne ekonomske mere, stalnu vojnu podršku Ukrajini, i izbegavanje signala slabosti ili kolebanja. Samo tako se može stvoriti uslovi u kojima će Putin proceniti da je cena njegovih ambicija previsoka — ne zato što je promenio mišljenje, već zato što mu je postalo neodrživo.