Kako su evropski špijuni počeli da sarađuju zahvaljujući Trampu?

Tokom protekle godine, mnoge nacionalne prestonice postavile su obaveštajne zvaničnike u svoje predstavničke kancelarije u Briselu, piše Politico.

Unutrašnja obaveštajna jedinica Evropske unije počela je da informiše najviše zvaničnike, a blok razmatra ideju jačanja ovlašćenja u stilu CIA što je do nedavno bilo gotovo nezamislivo.

Pritisak za dublju obaveštajnu saradnju naglo se ubrzao nakon što je Trampova administracija u martu prošle godine iznenada obustavila razmenu obaveštajnih podataka sa Ukrajinom.

„Donald Tramp zaslužuje Nobelovu nagradu za mir jer je naterao evropske službe da konačno sarađuju“, rekao je jedan zapadni obaveštajni zvaničnik, koji je dobio anonimnost da bi otkrio detalje saradnje sa američkim partnerima.

Politico je razgovarao sa sedam obaveštajnih i bezbednosnih zvaničnika koji su opisali kako je pukotina u transatlantskom poverenju naterala evropske špijunske agencije da se približe i ubrzaju saradnju više nego ikada do sada.

Sve je to deo šire revizije dosadašnjih praksi. Evropske obaveštajne službe takođe su počele detaljnije da preispituju kako dele informacije sa američkim partnerima.

Holandske vojne i civilne obaveštajne službe izjavile su za lokalni list De Volkskrant da su prestale da dele određene informacije sa američkim kolegama, navodeći političko mešanje i zabrinutost za ljudska prava.

Zvaničnici strahuju da će transatlantski forumi, uključujući i NATO, postati manje pouzdane platforme za razmenu obaveštajnih podataka.

„Postoji osećaj da bi posvećenost Sjedinjenih Država u narednim mesecima mogla da oslabi kada je reč o deljenju obaveštajnih informacija – kako unutar NATO-a, tako i šire“, rekao je Antonio Misiroli, bivši pomoćnik generalnog sekretara NATO-a za bezbednosne izazove u razvoju.

Bezbednosne službe i dalje prevazilaze višedecenijsko međusobno nepoverenje. Nova otkrića da su mađarski obaveštajci, prerušeni u diplomate, pokušali da se infiltriraju u institucije EU pokazuju da vlade unutar Unije i dalje budno motre jedne na druge.

Kako bi se izborili sa nepoverenjem, neke vodeće obaveštajne službe zalažu se za osnivanje zatvorenih grupa „pouzdanih zemalja“ umesto da sve ide preko Brisela.

Klub iz Berna

Za razliku od čvrstih špijunskih saveza poput Five Eyes, države članice Evropske unije dugo su se mučile da uspostave jake partnerske odnose u razmeni obaveštajnih podataka. Nacionalna bezbednost i dalje je isključivo u rukama nacionalnih vlada, dok Brisel ima samo koordinacionu ulogu.

Jedan od tradicionalnih kanala komunikacije evropskih službi jeste tajna mreža poznata kao Klub iz Berna, osnovana pre gotovo 50 godina u istoimenom švajcarskom gradu. Klub nema sedište, nema sekretarijat i sastaje se samo dva puta godišnje.

U poslednjim godinama, sastanci ove grupe usklađuju se otprilike sa rotirajućim predsedavanjem Savetu Evropske unije. Međutim, Klub ni izbliza ne odražava EU kao celinu: Malta nikada nije pristupila, Bugarska se pridružila tek nedavno, a Austrija je bila suspendovana jedno vreme zbog zabrinutosti da je preblaga prema Moskvi, pre nego što je ponovo primljena 2022. godine.

Članice su i ne-EU zemlje poput Švajcarske, Norveške i Ujedinjenog Kraljevstva.

„Klub iz Berna je arhitektura za razmenu informacija, pomalo nalik na Europol. Dizajniran je da razmenjuje određenu vrstu informacija u specifične svrhe“, rekao je Filip Dejvis, direktor Centra za obaveštajne i bezbednosne studije na Univerzitetu Brunel u Londonu. „Ali ta razmena je prilično ograničena, a informacije koje se razmenjuju su potencijalno prilično bezopasne, jer se ne povezuju na sigurne sisteme i postoje nacionalne ograde.“

Najvažniji obaveštajni akteri u Evropskoj uniji – Francuska, Holandija, Nemačka i, do 2019. godine, Ujedinjeno Kraljevstvo – nisu videli veliku vrednost u deljenju osetljivih informacija sa svim članicama EU, strahujući da bi one mogle dospeti u pogrešne ruke.

Obaveštajne službe istočnoevropskih zemalja, poput Bugarske, verovalo se da su bile prožete ruskim špijunima, rekao je Misiroli. Jedan bugarski bezbednosni zvaničnik tvrdio je da to više nije slučaj, jer se stara garda uglavnom povukla.

Iako je Klub iz Berna omogućavao određeni oblik saradnje, on je istovremeno ostavljao zvaničnike EU u Briselu uglavnom van toka informacija. „Problem sa pričom o evropskoj razmeni obaveštajnih podataka je u tome što evropska razmena obaveštajnih podataka nije isto što i razmena unutar EU,“ rekao je Dejvis.

Poziv na akciju unutar EU

Nedavne geopolitičke promene primorale su Evropsku uniju da preispita svoj pristup. Bivši predsednik Finske Sauli Ninisto pozvao je prošle godine na osnivanje agencije nalik CIA, koja bi bila koordinisana iz Brisela, u izveštaju o pripravnosti koji je naručila predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen.

Ninisto je izneo ideju o „potpuno razvijenoj službi za obaveštajnu saradnju na nivou EU, koja može služiti i strateškim i operativnim potrebama,“ dodajući da je potrebna i „mreža za borbu protiv sabotaža“ kako bi se zaštitila infrastruktura.

Ako postoji nešto što bi se moglo nazvati kolektivnom obaveštajnom agencijom EU, onda je to Unutrašnji centar za obaveštajne i situacione analize (INTCEN) pri Evropskoj službi za spoljne poslove (EEAS).

Centar sprovodi analize zasnovane na dobrovoljnim doprinosima država članica EU. Špijuni iz nacionalnih agencija bivaju privremeno raspoređeni u centar, što pomaže u izgradnji veza sa nacionalnim obaveštajnim službama.

Šef hrvatske obaveštajne službe, Danijel Markić, preuzeo je rukovodstvo INTCEN-a u septembru 2024. godine, sa zadatkom da unapredi razmenu informacija i obezbedi direktan pristup obaveštajnim podacima za lidere EU, poput Ursule fon der Lajen i šefice spoljne politike Kaje Kalas.

Zajedno sa svojim vojnim pandanom – Obaveštajnom direkcijom Vojnog štaba EU – ove dve službe čine Zajednički kapacitet za analizu obaveštajnih podataka (SIAC), koji proizvodi zajedničke obaveštajne procene za donosioca odluka u EU.

U aprilu, SIAC je održao svoj godišnji sastanak u Briselu, na kojem su ovog puta prisustvovali najviši zvaničnici evropskih agencija, kao i Kaja Kalas.

Šefovi obaveštajnih službi na tom sastanku istakli su sve veću potrebu da Evropa izgradi sopstvene nezavisne obaveštajne kapacitete.

Međutim, neki su izrazili zabrinutost da bi preveliko insistiranje na autonomiji moglo dodatno oslabiti veze sa SAD-om, čime bi se stvorile upravo one praznine koje Evropa pokušava da izbegne.

Pitanje poverenja

Polako, ali sigurno, Brisel gradi sopstvenu obaveštajnu zajednicu. Na primer, oficiri za vezu iz oblasti obaveštajnih službi sada postoje u većini stalnih predstavništava zemalja članica EU u Briselu.

Belgijska bezbednosna služba (VSSE), koja je zvanično zadužena za nadzor špijunskih aktivnosti oko institucija EU u Briselu, takođe je obaveštavala članove Evropskog parlamenta o taktikama koje se koriste za vrbovanje poslanika u svrhu stranog špijuniranja.

Ipak, jedan evropski obaveštajni izvor rekao je za Politico da, iako je saradnja između zemalja EU sada „najbolja u savremenoj istoriji“, agencije i dalje prvenstveno rade za svoje nacionalne vlade.

To je ključna prepreka. Prema Robertu Goreliku, penzionisanom šefu CIA misije u Italiji, „razlog zbog kojeg ne može postojati obaveštajna služba na nivou cele EU jeste to što postoji previše razlika u načinu na koji nacionalne agencije funkcionišu“.

Štaviše, dodao je da ima previše zemalja – 27 – da bi postojalo takvo poverenje u razmenu informacija.

Neke zemlje su se okrenule formiranju manjih ad hoc grupa. Nakon što su SAD pauzirale razmenu obaveštajnih podataka sa Ukrajinom u martu, Koalicija voljnih, koju predvode Francuska i Velika Britanija, sastala se u Parizu i dogovorila prošireni pristup Kijeva evropskim obaveštajnim podacima, nadzornoj tehnologiji i satelitskim snimcima.

Holandija razmatra jačanje saradnje sa drugim evropskim službama, poput Velike Britanije, Poljske, Francuske, Nemačke i nordijskih zemalja – uključujući deljenje sirovih podataka.

„To je u velikoj meri prošireno,“ rekao je Erik Akerboom, šef holandske civilne obaveštajne službe za De Volkskrant.

Ipak, još uvek ima mnogo posla da bi se izgradilo dovoljno poverenja među 27 članica EU koje imaju različite nacionalne prioritete.

U oktobru je otkriveno da su mađarski obaveštajci, prerušeni u diplomate, pokušali da se infiltriraju u institucije EU dok je Oliver Varhelji (sada evropski komesar) bio ambasador Mađarske pri Uniji, i da postavljaju ljude bliske Orbanu na ključne pozicije.

Ninisto, koji je prošle godine pisao izveštaj o spremnosti EU, rekao je u intervjuu za Politico ovog meseca da je formiranje potpuno funkcionalne obaveštajne agencije EU i dalje „pitanje budućnosti“.

Dodao je da se sve svodi na reč poverenje kada govorimo o pripravnosti, „jer bez poverenja ne možemo mnogo sarađivati“.