„Tramp je iznenadio naciju i svet“: Šta znači trampizam u 2025. godini?

Bilo da je u pitanju pokušaj otpuštanja značajnog broja saveznih radnika, ponovno preuzimanje kontrole nad Panamskim kanalom, aneksija Kanade i Grenlanda, ili sada „preuzimanje“ Gaze, Tramp je iznenadio naciju i svet.

Međutim, iza njegovih odluka leži očigledna želja da se poremete tradicionalni stavovi o ulozi SAD.

Tramp je jasno stavio do znanja da američka moć i odlučnost nisu relikti prošlosti, već simboli budućnosti.

Na taj način, to je veoma slično onome što je animiralo predsednika Ronalda Regana kada je izgovorio rečenicu o „sjajnom gradu na brdu“ pred svojom pobedom 1980. godine nad tadašnjim predsednikom Džimijem Karterom.

Reganova pobeda označila je početak perioda američke odlučnosti koji je na kraju doveo do kolapsa Sovjetskog Saveza, kraja Hladnog rata i decenije neporecive američke hegemonije.

Da budem jasan, ne predviđam tako dramatičan ishod iz Trampovog mandata, jer je svet danas znatno drugačiji nego što je bio 1980-ih i 1990-ih. Ali želim da naglasim da Tramp jasno veruje da tradicionalni načini rešavanja američkih problema više ne funkcionišu, i da namerava da ih potpuno promeni.

To je očigledno i na domaćem planu, gde Tramp pokušava radikalno da oblikuje – ili eliminiše – savezne agencije poput Ministarstva obrazovanja, kao i na međunarodnom planu, gde postavljanjem pitanja o dugogodišnjim pretpostavkama spoljne politike, Tramp poručuje da su sva pravila sada otvorena za preispitivanje.

Nema sumnje da postoji stepen realizma u načinu na koji Tramp koristi moć predsedništva.

On je započeo najkraći „trgovinski rat“ u istoriji najavivši carine Meksiku i Kanadi, da bi ih samo nekoliko sati kasnije povukao nakon što je izdejstvovao ustupke u vezi sa granicom i protokom droga.

Slično tome, odlučio je da pregovara sa Madurovom vladom u Venecueli, prioritetizujući nesmetani protok njihove nafte i spremnost da prihvati deportovane migrante, umesto da se suprotstavi diktatoru na koga SAD zvanično nude nagradu od 25 miliona dolara.

Ili, kako je Brejt Stivens prikladno opisao, Tramp je „suverenista“ koji veruje da SAD mogu da „rade šta žele, unutar granica onoga što mogu da urade“.

Stivens je dodao: „To znači ravnodušnost prema ponašanju drugih država… sve dok to ne utiče na nas.“

Na najosnovnijem nivou, Trampova politička uverenja su da ne postoje „svete krave“. Bilo da se radi o ekonomiji, obrazovanju, imigraciji ili spoljnoj politici, Tramp svetu poručuje da Amerika neće raditi ono što je oduvek radila, niti se ponašati onako kako je to uvek radila.

Iako ovo može biti neprijatno za mnoge, ima svojih prednosti.

Američki protivnici znaju da ne mogu da priušte da postanu samozadovoljni što znači da ne mogu da budu sigurni u svoje pretpostavke o tome kako će SAD reagovati na njihove provokacije kao što je to bio slučaj tokom predsedništva Džozefa Bajdena.

Zaista, tokom Bajdenove predsedničke administracije, a posebno nakon katastrofalnog povlačenja iz Avganistana, naši neprijatelji su znali kako će Bajden reagovati kada pređu „crvene linije“.

Rusija i Iran su posebno znali da će Bajden izdati saopštenja koja su bila obavijena diplomatskom osudom i gotovo ništa drugo.

Nemojte me pogrešno razumeti, ovo ne govorim da bih podržao ono što Tramp radi.

Kao doživotni demokrata, sigurno bih mnoge od ovih političkih inicijativa pristupio drugačije.

Ali teško je ne pogledati prve nedelje Trampove predsedničke administracije i ne prepoznati iskrenu želju za oblikovanjem naše unutrašnje i spoljne politike.

Na kraju, koliko će Trampova želja da se reše tradicionalni normativi i unesu promene imati uspeha, tek treba da se vidi. Kao i uticaj takve promene na to kako Amerikanci – i ostatak sveta – percipiraju i odnose se prema našoj vladi.

Ipak, šta god da se misli o zaslugama njegovih politika ili brzini donošenja odluka, sigurno se može reći da Trampov drugi mandat izgleda da će biti transformativan za Sjedinjene Američke Države, kao i za ulogu Amerike u svetu.