Samo pratite naftu: Da li je Tramp izgubio interesovanje za mirovne pregovore o Ukrajini?

Tako deluje, ili možda samo pokušavaju da privuku pažnju Moskve?

Prošle srede, 28. januara, državni sekretar Marko Rubio rekao je Odboru Senata za spoljne poslove da ni američki specijalni izaslanik Stiv Vitkof, ni zet predsednika Donalda Trampa Džared Kušner neće učestvovati.

Rubio nije dao objašnjenje, već je samo rekao: „Rusija i Ukrajina će nastaviti razgovore ove nedelje. U tom smislu, bilateralno. Možda će biti američkog prisustva, ali to neće biti Stiv i Džared“.

Najava je očigledno privukla pažnju Kremlja. Specijalni izaslanik ruskog predsednika Vladimira Putina, Kiril Dmitrijev, neočekivano je u subotu otputovao u Majami kako bi se sastao sa američkim zvaničnicima.

Prema objavi na Vitkofovom X nalogu: „Danas na Floridi, ruski specijalni izaslanik Kiril Dmitrijev imao je produktivne i konstruktivne sastanke u okviru američkih posredničkih napora ka unapređenju mirnog rešenja ukrajinskog sukoba.

Američku delegaciju činili su specijalni izaslanik Stiv Vitkof, ministar finansija Skot Besent, Džared Kušner i viši savetnik Bele kuće Džoš Gruenbaum. Ovaj sastanak nam uliva nadu da Rusija radi na obezbeđivanju mira u Ukrajini i zahvalni smo predsedniku SAD na ključnom liderstvu u nastojanju da se postigne održiv i trajan mir“.

Produktivno i konstruktivno za koga? Ovo nije mirovni sporazum između Rusije i Sjedinjenih Država. Rusija je u ratu sa Ukrajinom, ukazuju u analizi za Kijev post Mark Tot, koji piše o nacionalnoj bezbednosti i spoljnjoj politici i Džonatan Svit, koji je služio 30 godina kao oficir vojne obaveštajne službe i koji je od 2012. do 2014. godine bio je na čelu Odeljenja za obaveštajnu saradnju u Evropskom komandi SAD.

Ali gde je bila Ukrajina? Gde je bila Evropa? Zašto bi Rusiji bila potrebna „jedan na jedan“ sesija sa Trampovim timom pre sledećeg sastanka?

S obzirom na uspehe Ukrajine, Tramp možda gubi interesovanje za rusku naftu.

Ipak, nešto se promenilo. Vitkof se sada vraća na Bliski istok kako bi učestvovao u trilateralnim sastancima koji su sada pomereni na 4. i 5. februar u Abu Dabiju.

Da li je postignut još jedan dogovor ili je reč o povratku na stari? Da li Rusija polako shvata da je Trampov tim možda upravo promenio pravila igre, pri čemu ruska nafta više nije adut koji Putin misli da jeste?

Ako je tako, to bi moglo objasniti zašto ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov pritiska da se vrati dogovor za koji Moskva veruje – ili želi da mi verujemo – da je već postignut između Putina i Trampa tokom Samita na Aljasci prošlog avgusta.

Ako je postojao dogovor – ključna reč je „bio“ – Ukrajina ga je učinila nevažećim. Kijev odbija da prestane sa otporom.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i njegovi generali neće pristati na maksimalističke zahteve Rusije.

Putinu je potrebno da SAD to omoguće. Njegova vojska ne može da „pokrije čekove“ koje Kremlj piše. Prema Centru za strateške i međunarodne studije (CSIS), ruska vojska je „napredovala između 15 i 70 metara dnevno od početka 2024, sporije nego mnoge kampanje tokom Prvog svetskog rata“, dok je pretrpela više od 1.240.680 žrtava.

Rusija gubi vojnike na bojnom polju sada brže nego što ih može nadoknaditi – preko 25.000 mesečno. Za vojsku koja se oslanja na masu, to je ozbiljno upozorenje.

Ukrajina i dalje vojno izlaže Rusiju. Da li je onda čudno što je Dmitrijev odleteo u Majami? Možda je cilj „zasladiti ponudu“ da bi SAD bile odlučnije prema Ukrajini i NATO-u.

Dmitrijev je Putinov čovek za novac zadužen za kreiranje „ekonomskih prilika“. On maše tim prilikama pred Trampovim timom, znajući da su američke kompanije izgubile više od 324 milijarde dolara kada su napustile Rusiju nakon invazije na Ukrajinu.

Poput svog šefa, Dmitrijev se vodi Sun Cu (kineski vojni general) – poznaje Trampa i Vitkofa. Ipak, vreme je protiv njega. Kako se resursi Kremlja – novac i vojnici – smanjuju, vreme postaje neprijatelj Rusije.

Ruska nafta je jedino preostalo sredstvo koje Putinu omogućava da svojoj osiromašenoj vojsci i ekonomiji kupi vreme da završi gotovo četvorogodišnju „specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini.

Pokušao je to na Aljasci prošlog avgusta. Volstrit žurnal je izvestio da su tokom Tramp-Putin samita vođeni tajni razgovori između najveće državne energetske kompanije Rusije i višeg potpredsednika Exxona, Nila Čapmena, o povratku na „ogroman Sahalin-1 projekat“ ukoliko dve vlade daju zeleno svetlo kao deo mirovnog procesa za Ukrajinu.

Sahalin-1 je bila jedna od najvećih investicija Exxona. Upravljao je projektom od 1995. i imao 30 odsto udela zajedno sa državnim Rosneftom i japanskim i indijskim kompanijama.

Procenjene rezerve Sahalin-1 su 2,3 milijarde barela nafte i 17,1 triliona kubnih stopa prirodnog gasa.

Bilo je zamišljeno kao scenario u kome obe strane – Vašington i Moskva – dobijaju nešto. Samo Ukrajina je imala pravo glasa, i iskoristila ga je udarajući po rafinerijama širom Rusije.

S obzirom na uspehe Ukrajine, Tramp možda gubi interes za rusku naftu, posebno imajući u vidu događaje poslednjih nekoliko nedelja.

Bela kuća možda ide dalje. Američke naftne kompanije su se vratile u Venecuelu, a SAD brane nigerijske hrišćane od terorista ISIS-a dok održavaju proameričku vladu – što potencijalno omogućava pristup američkim kompanijama tamošnjim naftnim rezervama.

Kao što smo pisali u magazinu The Hil ranije ovog meseca, Gbenga Komolafe, izvršni direktor Nigerijske komisije za naftu i gas, kaže da su rezerve nafte i gasa u Nigeriji dostigle rekordnih 37,24 milijarde barela.

Zauzimanje kontrole nad tržištem nafte daje ogromnu moć.

A ako režim u Iranu padne, Tramp bi mogao kontrolisati ogromne iranske naftne rezerve. Američke naftne kompanije bi verovatno pozdravile mogućnost ponovnog pristupa iranskim naftnim poljima.

Iran je šesti najveći proizvođač nafte u svetu, proizvodeći oko 3,2 miliona barela dnevno – oko 4 odsto globalne proizvodnje sirove nafte. I poseduje 209 milijardi barela nafte u rezervi, odmah iza Venecuele i Saudijske Arabije. Kao što je CNN izvestio, „dnevna proizvodnja je manja od polovine od 6,5 miliona barela dnevno koje je Iran proizvodio sredinom 1970-ih pre nego što su revolucionari svrgli Šaha“.

Zanimljivo je da, uz jedan obrt u perspektivi – odjednom izgleda da Rusija sada „juri“ američke pregovarače.

Zauzimanje kontrole nad tržištem nafte daje ogromnu moć. Ako je to nova ukupna strategija Trampovog tima.

Strategija nacionalne bezbednosti Bele kuće za 2025. naglašava ovu tačku:“Želimo da sprečimo da protivnička sila dominira Bliskim istokom, njegovim naftnim i gasnim resursima i ključnim prolazima kroz koje prolaze“.

Promena režima u Iranu uz prozapadnu vladu je jedan način da se spreči da protivnička sila dominira Bliskim istokom. Postoji mnogo argumenata u prilog perspektivi prelazne vlade u Persiji pod vođstvom Reze Pahlavija.

Ako bi trenutna iranska vlada pala, pomorska pretnja koju predstavlja Iranska revolucionarna garda (IRGC) u Hormuškom moreuzu, kao i huti pretnja Bab el-Mandab moreuzu – koji povezuje Crveno more sa Zalivom Adean – bila bi značajno smanjena ili uklonjena.

Da li bi ta realnost – novostečena moć – bila dovoljna da Rusija odustane od svojih maksimalističkih zahteva?

Ili Dmitrijev i Lavrov i dalje veruju da Putin može „kupiti“ rešenje i na pregovaračkom stolu postići ono što Rusija ne može na bojnom polju u Ukrajini?

U međuvremenu, Zelenski je na Telegramu objavio da „Ukrajina je spremna za sadržajne razgovore“.

Ostaje da vidimo da li je i Rusija spremna. Sumnjamo, zaključuju autori analize.