„Nije Tramp“: Gardijan analizira šta je najveća pretnja Zohranu Mamdaniju

Ulica po ulica, gotovo zgrada po zgrada, podrška Njujorčana Mamdaniju ili Endru Kuomu mogla se povezati s verovatnim iznosom kirije koju plaćaju.

Na primer, jedno biračko područje srednje klase na Upper West Side pojavilo se kao malo ostrvo Mamdanijevih glasača u moru bogatijih četvrti koje su podržale Kuoma.

Čvrsta podrška Mamdaniju među stanovnicima skromnijeg centra grada naglo je nestajala u zoni neverovatnog bankarskog bogatstva Tribeke, gde je većina glasala za Kuoma.

Uprkos velikim odstupanjima – Staten Island, deo grada sa srednjim i nižim primanjima, ubedljivo je glasao za Kuoma, kao i nižeprihodna hasidska naselja u Bruklinu i Kvinsu – poruka ogromnog odziva za Mamdanija u najskupljem gradu u SAD činila se jasnom: pitanje pristupačnosti života, pa čak i svojevrsni referendum o kapitalizmu kakav poznajemo, piše Ema Broks za Gardijan.

Stoga se najvažnije pitanje nametnulo samo od sebe: da li je ovo bio incidentalan rezultat iz jednog neobičnog grada ili početak novog političkog talasa?

Rezultati izbora širom zemlje te noći pokazali su pomak birača od Donalda Trampa ka demokratama – što, naravno, ne znači da će čitave Sjedinjene Države biti spremne da prihvate Mamdanijev demokratski socijalizam.

Ipak, pomak ulevo bio je dovoljno izražen da demokratama donese pobede u nekim tradicionalno republikanskim oblastima – uključujući izbor dve demokrate u javnu službenu komisiju u Džordžiji, prve demokratske guvernerke u istoriji Nju Džerzija, i novog demokratske guvernerke u Virdžiniji.

U samom Njujorku, pomak od Trampa, samo 12 meseci nakon što je njegova podrška naglo porasla tokom predsedničkih izbora 2024. godine, bio je značajan.

Te 2024. Tramp je osvojio 94.000 glasova više u gradu nego 2016. godine. Ali u utorak, njegova podrška Kuomu, koji je nastupao kao nezavisni kandidat, očigledno nije imala nikakav efekat.

Treba reći i da je Kuomo bio izuzetno loš kandidat – opterećen optužbama za seksualno uznemiravanje (koje on negira) i lošim imidžom bivšeg guvernera Njujorka, čija je administracija katastrofalno podbacila tokom pandemije.

Takođe, važno je istaći da Mamdani nije samo pobedio Kuoma već je uspeo da pokrene Njujorčane i stigne najveću izlaznost na izborima za gradonačelnika još od 1960-ih, što pokazuje da su glasači glasali za njega, a ne samo protiv protivnika.

Kako, dakle, tridesetčetvorogodišnji Mamdani izgleda kao potencijalni lider „izvan“ vrlo specifičnog ekosistema Njujorka – grada u kojem se ponekad čini da bi čak i kutija margarina, ako obećava niže stanarine, viši minimalac i pravednije poreze, mogla da pobedi tradicionalnog političkog protivnika?

Kada je reč o tom pitanju, pojedini aspekti Mamdanijevog identiteta – koje su Kuomo i Tramp koristili na rasistički način – mogli bi mu zapravo ići u prilog.

Njegove godine i elokvencija svakako mu daju prednost u poređenju s Trampom, ali ono što se izdvaja kao ključna prednost jeste njegovo poreklo.

U svom pobedničkom govoru u utorak uveče, Mamdani je poručio njujorškoj radničkoj klasi: „Borićemo se za vas, jer smo mi vi“. To je sjajan retorički potez – ali budimo iskreni: Mamdani ima društveni i kulturni kapital nekoga ko je odrastao u imućnoj porodici u bogatom delu Menhetna, sa jednim roditeljem koji je završio Harvard i postao uspešan filmski stvaralac, i drugim koji je profesor na Kolumbiji.

Iako je budući gradonačelnik pohađao elitnu državnu srednju školu u gradu, kasnije je studirao na privatnom liberalno-umetničkom koledžu u Mejnu, čija školarina i troškovi života danas iznose čak 91.000 dolara godišnje.

Ne pominjem sve ovo da bih bila zajedljiva. Mamdani promoviše političku poruku koja je znatno levo od svega što se u skorije vreme moglo čuti od uspešnih američkih političara – ali on ne zvuči kao autsajder.

Naprotiv, zvuči uglađeno, samouvereno i da, možemo to reći jednako arogantno kao bilo koji predstavnik mejnstrim političke scene.

On nema onu borbenu energiju „devojke iz naroda“ kakvu poseduje Aleksandrija Okasio-Kortez, niti može biti predmet parodije u emisijama poput „Saturday Night Live“, kao što je to bio slučaj s Bernijem Sandersom kojeg je tokom predsedničke kampanje 2016. godine Lari Dejvid nemilosrdno, ali s ljubavlju, prikazivao kao simpatičnog, ali beznadežnog ekscentrika.

Čak i Trampova karakterizacija Mamdanija kao komuniste – ona vrsta apsurdne, prenaduvane tvrdnje koju predsednik rutinski iznosi i koju njegovi pristalice bez razmišljanja prihvataju – raspada se čim se podvrgne i najblažoj proveri.

U međuvremenu, nijedno od njegovih predizbornih obećanja ne opravdava upotrebu reči „radikalan“ u zastrašujućem smislu u kojem je često koriste njegovi protivnici.

Mamdanijeva inicijativa za minimalnu platu od 30 dolara na sat deluje kao sasvim uobičajena politička ambicija. Obećao je da će gradski autobusi u Njujorku biti besplatni – kao što su bili tokom kovida, a da grad zbog toga nije „pao u komunizam“.

(Uostalom, kada je 1997. gradski trajekt na Staten Ajlendu postao besplatan, njujorški putnici to nisu doživeli kao komunistički gest.) Njegov plan da poveća poreze onima koji zarađuju više od milion dolara godišnje zapravo je znatno blaži prema bogatima od bilo čega što najavljuje Rejčel Rivs – koja, uzgred, takođe nije komunista.

Rezultati izbora ove nedelje ukazuju na to da Mamdani predstavlja efikasnu i inspirativnu snagu protiv Trampove korupcije.

Ali iako ga je lako zamisliti kako jednog dana, u nekom budućem predsedničkom TV duelu, stoji rame uz rame s Džej Di Vensom, njegovi pravi neprijatelji mogli bi biti mnogo bliže kući.

Ako želi da napreduje dalje od njujorške politike, neće morati da porazi samo republikance, već i čuvare starih struktura Demokratske partije iz ere Čaka Šumera i Nensi Pelosi – koji bi, usuđujem se da kažem, mogli da ga doživljavaju kao veću pretnju i veću napast nego samog Trampa, zaključuje Broks.