Trenutak istine za Evropu 1Foto: EPA-EFE IAN LANGSDON POOL

Nakon nedavne evropske turneje predsednika Sjedinjenih Država Donalda Trampa – koja je kulminirala njegovom neslavnom konferencijom za novinare sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom – nema više nikakve sumnje da on i njegove pristalice žele da unište Amerikom predvođen međunarodni poredak i globalni trgovinski sistem.

Sigurno je da Tramp nije sinonim za Sjedinjene Države. On je trijumfovao na izborima 2016. uprkos tome što je osvojio tri miliona glasova manje nego njegova protivnica, a nivo njegove popularnosti u javnosti nikada nije premašio 50 odsto. Ipak, on je predsednik SAD, i to ga čini najmoćnijim čovekom na svetu. NJegovi postupci, iako su često apsurdni i kontradiktorni, imaju ozbiljne posledice na stvaran svet, naročito na najbliže partnere Amerike. Tokom njegove skorašnje posete Velikoj Britaniji, Tramp je otišao tako daleko da je Evropsku uniju opisao kao „neprijatelja“.

Težeći ka tome da naruši praktično sve što je definisalo Zapad od kraja Drugog svetskog rata, Tramp je doveo svet do istorijske tačke preokreta. U pitanje nisu dovedeni odnosi SAD i EU, koji su ostali čvrsti, nego dominantna pozicija Zapada na svetskoj pozornici. Tramp doprinosi ubrzanju promena u globalnoj ravnoteži snaga koje će u izvesnom smislu oslabiti i Ameriku i Evropu. S obzirom na to da se prihodi i bogatstvo pomeraju sa Zapada na istok, Kina će sve više biti u poziciji da izazove SAD kao vodeću svetsku geopolitičku, ekonomsku i tehnološku silu. Ova tranzicija se neće odvijati glatko. Za Evropu, ulozi ne mogu biti veći. Rebalans moći koji je već u toku bi mogao da odredi sudbinu evropskih demokratija, socijalnog sistema u državama, nezavisnosti i načina života. Ukoliko se Evropa ne pripremi, neće joj ostati drugi izbor osim da postane zavisna ili od Amerike ili od Kine – atlantizam ili evroazijanizam.

Evropljani ne bi trebalo da računaju na to da će im postojeći savezi i pravila ponuditi neku protekciju tokom ovog perioda. Ali ne možemo ni da se vratimo na logiku tradicionalne devetnaestovekovne politike sile. Svet se možda kreće u pravcu situacije u kojoj više neće postojati jasan hegemon, a velike sile će se konstantno boriti za svoju poziciju. Ali okolnosti su danas mnogo drugačije u odnosu na one tokom ere Velike igre. Sve zaoštrenije rivalstvo između Kine i Amerike će biti sve osim povoljno za Stari kontinent.

U Evropi, devetnaesti vek su oblikovale posledice Francuske revolucije i Industrijske revolucije, dok su dvadeseti vek pokretala dva svetska rata, Hladni rat i razvoj nuklearnog oružja. Na kraju Drugog svetskog rata, nametnule su se dve neevropske sile sa obe strane starog evropskog sistema država – Sjedinjene Države i Sovjetski savez – i Evropa je postala samo još jedno polje na šahovskoj tabli. Do tog vremena, Evropa je vladala svetom, uglavnom zahvaljujući svojoj tehnološkoj moći. Ali sa krajem Drugog svetskog rata, njena dominacija je okončana. Evropa – a naročito Nemačka – je nakon toga bila podeljena između dve nove sile, a evropski suverenitet je potpao pod establišment američke spoljne politike i Kremlja.

Zasigurno, Francuska i Velika Britanija su, kao dve pobedničke evropske sile, zadržale preostali suverenitet kao stalni članovi Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (a kasnije i kao države sa nuklearnim naoružanjem). Ali, zbog globalne ravnoteže snaga, to je bilo više simbolično nego što je bio odraz njihovog stvarnog uticaja. Tada je došao kraj Hladnog rata, kada je cela Evropa usvojila čvrstu transatlantsku orijentaciju. U smislu bezbednosti, Evropa je ostala zavisna od SAD. Ali na ekonomskom i tehnološkom frontu, Evropljani su povratili svoj suverenitet. Institucionalno, ova podela rada je manifestovana u NATO-u a zatim i u EU. To je aranžman koji nam je svima dobro koristio; ali on je sada pod Trampovim napadom.

Tri događaja su, naročito, dala Evropi razlog da se plaši za svoju budućnost. Prvo, Tramp je nastavio da dovodi u pitanje posvećenost SAD uzajamnom sistemu odbrane pod Severnoatlantskim sporazumom. Drugo, njegova administracija aktivno potkopava Svetsku trgovinsku organizaciju i globalni trgovinski sistem na kojem počiva veći deo evropskog prosperiteta. I treće, uspon digitalizacije i veštačke inteligencije sada preti da preokrene globalnu tehnološku hijerarhiju. Svaki od ovih događaja predstavlja izazov mestu Evrope u svetu. Sada je pitanje da li će Evropa u potpunosti povratiti svoj suverenitet i nametnuti se kao sila na globalnoj pozornici, ili će dopustiti da zauvek bude u zaostatku. Ovo je trenutak istine. Neće biti druge šanse.

Samo EU može ponovo da osvoji evropski suverenitet za 21. vek. Ako taj zadatak dopadne tradicionalnim državama kao što su Velika Britanija, Francuska i Nemačka, on neće biti uspešno završen. Povratak suvereniteta neće zahtevati samo ogroman napor, nego i ujedinjeni front, i novo razumevanje odnosa između EU i njenih država članica. Evropski projekat će nastaviti da olakšava trgovinu i osigurava mir; ali on sada mora da osigura i zajednički suverenitet. Ako EU uspe u ovom zadatku, Tramp će joj pritom nenamerno učiniti veliku uslugu. Istorija se ponekad kreće čudnim putevima. Rešenje je u tome da se ona prihvati takva kakva je i da se ne okleva kada dođe do trenutka za odlučnu akciju.

Autor je bio ministar spoljnih poslova i zamenik kancelara od 1998. do 2005, kao i lider nemačke Zelene stranke gotovo 20 godina

Copyright: Project Syndicate, 2018.
www.project-syndicate.org

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.