Stari kontinent ima plan: Postoje tri načina za izgradnju odbrane EU

Iako se u dokumentu razmatraju različite oblasti odbrambenih sposobnosti, Bela knjiga ne bavi se ključnim pitanjem političke volje zemalja članica, koja je u velikoj meri izostala, ukazuje Henkrik Larsen, bivši politički savetnik u Delegaciji EU u Ukrajini i u EU savetodavnoj misiji u Ukrajini, u članku za Centar za evropske analize.

Po nejgovom mišljenju postoje tri načina na koje EU može da ispravi ovu situaciju dok pokušava da prioritizuje resurse kako bi postigla borbenu spremnost protiv Rusije do 2030.

Najpre, tvrdi Larsen, EU treba da koristi praznine u sposobnostima NATO-a kako bi usmerila svoje industrijske prioritete. Uprkos destabilizujućem uticaju politike američkog predsednika Donalda Trampa, NATO ostaje primarni pokretač evropske odbrambene saradnje, a Bela knjiga ne sadrži izjavu o prioritetima.

Finansiranje na nivou EU moglo bi da podstakne ranu saradnju među zemljama članicama na proizvodnji, recimo, artiljerijskih sistema i dronova, kao i zajedničku nabavku aviona tankera.

Napredak u oblasti integrisane odbrane od vazdušnih i raketnih napada, podržan Evropskim fondom za odbranu, sugeriše da je Unija u dobrom položaju da podstakne postepeno izgradnju drugih strateških kapaciteta, poput aviona za rano upozoravanje (AEW) i vojnog satelita, za koje su Sjedinjene Države uglavnom nezamenjive (postoje evropski AEW avioni, koje je proizveo Saab, i oko 40 vojnih satelita iz različitih zemalja, ali američke snage ostaju mnogo sposobnije, sa oko 300 satelita).

Slično tome, Bela knjiga pravilno identifikuje vojnu mobilnost kao ključnu za obezbeđivanje da snage i teška oprema mogu biti brzo premeštene u potencijalne ratne zone na istočnom krilu NATO-a (i EU). Da bi se ovo postiglo, Unija treba da kao prioritet završi najhitnije transportne mreže, poput sporo šireće Rail Baltica, koja povezuje baltičke države.

Drugi izazov u ostvarivanju političke volje delimično se odnosi na obezbeđivanje zajedničkih koristi od integracije odbrambenih tržišta. Jedna od poteškoća kada se razgovara o zajedničkom finansiranju odbrane EU (naročito kroz stvaranje dugova) jeste to što najveće i najindustrijalizovanije zemlje članice mogu dobiti najviše.

Iako je pozitivno to što EU nastoji da iskoristi svoj Investicioni fond u oblasti odbrane, Unija bi takođe trebalo da razmotri davanje prioriteta u korišćenja svog Kohezionog fonda za odbrambenu proizvodnju. Ovo bi pomoglo regionalnom razvoju u manjim i manje industrijalizovanim zemljama članicama.

Brisel bi u isto vreme trablo da proceni u kojoj meri bi zajedničko ulaganje u osnovna istraživanja i razvoj moglo da stvori ravnopravniju raspodelu koristi širom EU. Ovo bi posebno koristilo malim i srednjim namenskim kompanijama koje obično nerado ulažu u istraživanja jer su profiti neizvesni.

Treće, EU bi trebalo da naglasi evropskim poreskim obveznicima koristi od podrške Ukrajini koje idu dalje od samog zaustavljanja ruske agresije. Ukrajinsko ratište nudi povratne informacije u stvarnom vremenu o vojnim inovacijama, na primer, kao što je adaptacija civilnih dronova u vozila sa veštačkom inteligencijom za izviđanje i vazdušne napade. Jednog dana, to bi vrlo verovatno moglo da spasi evropske živote.

Nedavno osnovana Kancelarija EU za inovacije u Kijevu je važna za povezivanje odbrambenih kompanija, a odbrambena tehnologija i industrijska baza Unije imaju mnogo toga da dobiju od bližih partnerstava kako bi razvile visoko-tehnološka oružja i masovno ih proizvodile.

Kako EU podstiče integraciju odbrambenog tržišta, takođe mora da reguliše standardizaciju proizvoda kako bi osigurala da budući sistemi naoružanja mogu da rade zajedno. Ona ima značajnu regulativnu ulogu u obezbeđivanju da njena industrija proizvodi odbrambene proizvode koji su interoperabilni sa NATO-om.

Kao što je slučaj sa snabdevanjem Ukrajine artiljerijskim granatama i poljskim radio uređajima, standardizacija odbrambenih proizvoda nije potpuna u Evropi jer NATO nema sredstva da je sprovede.

EU, međutim, ima dobar položaj da postigne ovu standardizaciju između novih sistema naoružanja, uključujući prisiljavanje na deljenje algoritama i skupova podataka u slučaju visokotehnoloških rešenja.

Dok slabiji osećaj hitnosti u vezi sa evropskom bezbednošću smanjuje otpor prema zajedničkom zaduživanju za odbranu, i dalje postoje glomazne nacionalne debate o budžetskim alokacijama, naročito zato što se lideri u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i drugim zemljama suočavaju sa snažnim opozicijama koje se protive onome što vide kao dalju centralizaciju moći u Briselu.

Bela knjiga ispravno prepoznaje spoljne vojne imperativnosti, ali EU još uvek mora da ih pomiri sa sopstvenom unutrašnjom političkom i tržišnom logikom. Ako ovo može da se reši, a države članice u potpunosti podrže inicijativu, mogućnost da se smanji evropska zavisnost od SAD-a biće veća nego ikada pre.