Odmeravanja snage „alfa mužjaka“: Šta će se dogoditi sada kada se Tramp okrenuo protiv Putina?

Trampov put od idolizovanja ruskog lidera do javnog kritikovanja pretvorio se u melodramu personalizovane geopolitike. Ali ono što sledi daleko je važnije.

Predsednikovo „prosvetljenje“ otvara nove mogućnosti za Ukrajinu, Putinove kritičare u Kongresu i saveznike Amerike koji su dugo bili pod pritiskom, piše CNN u analizi.

Međutim, to takođe nosi rizik – pre svega mogućnost odmeravanja snage između „alfa mužjaka“ Trampa i Putina, koji kontrolišu dva najveća nuklearna arsenala na svetu.

Tramp uvek pokušava da podigne ulog u odnosima sa stranim prijateljima i protivnicima koristeći retoriku i tarife. Ali sada se suočava sa nemilosrdnim protivnikom koji ulog podiže ne praznim rečima, već ljudskim životima – što jasno pokazuju pojačani napadi dronovima na Kijev, kao direktna poruka Beloj kući.

S obzirom na Trampovu transakcionu prirodu, legitimno je zapitati se koliko će dugo trajati njegova neprijateljskost prema nekadašnjem prijatelju iz Kremlja.

I iako govori o pomoći Ukrajini u odbrani, teško je zamisliti da će njegova promena stava dovesti do nivoa podrške koji je Kongres SAD-a pružio Kijevu tokom Bajdenove administracije – u desetinama milijardi dolara vojne i finansijske pomoći.

Ipak, predsednik je u četvrtak za NBC News izjavio da je preko NATO-a obezbedio dogovor o isporuci novih „Patriot“ protivraketnih sistema Kijevu, koji su mu preko potrebni za odbijanje ruskih napada na civilne ciljeve.

„Mi šaljemo oružje NATO-u, a NATO u potpunosti plaća to oružje, sto posto“, rekao je predsednik. „Poslaćemo sisteme Patriot NATO-u, a onda će NATO to dalje rasporediti“, dodao je.

Izgleda da je Tramp dostigao prekretnicu. Prešao je od čoveka koji je nerazumljivo krivio žrtve rata – Ukrajinu – do optuživanja agresora – Rusije – za nepotrebno produžavanje sukoba.

Pitanje je sada: kako će se ta promena odraziti na politiku SAD-a prema ratu i prema Rusiji, kao i na Trampove pokušaje da potvrdi američko vođstvo i na unutrašnjopolitička previranja u vezi s Ukrajinom?

Putin ignorisao sve Trampove molbe

Trampova izjava ove nedelje da mu je dosta Putinovih „s*anja“ predstavlja iznenadni preokret iako je u skladu s njegovim povremeno prostačkim stilom diplomatije.

Niko se nije više trudio od Trampa da ubedi Putina da prekine rat u Ukrajini, koji je počeo ilegalnom invazijom 2022. godine. Godinama je hvalio pamet i snagu ruskog lidera.

Ali čak i kada se Tramp okrenuo protiv ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog po povratku u Belu kuću uključujući zloglasni incident u Ovalnom kabinetu Putin je odbacio sve izuzetno velikodušne uslove koje je američki predsednik nudio za prekid vatre i eventualni mirovni sporazum.

Putinovi motivi su ovde ključni.

Iz zapadne perspektive, ruski lider bi mogao biti kriv za izuzetnu političku grešku nanetu sopstvenim interesima. Mogao je da pristane na mirovni sporazum uz podršku SAD-a, koji su evropski saveznici Ukrajine doživljavali kao nagradu za njegovu agresiju – sporazum koji bi zacementirao teritorijalne dobitke iz invazije i garantovao da Ukrajina nikada neće imati put ka članstvu u NATO-u.

Ali nametanje zapadne logike Putinovim računicama oduvek je bila greška. (To je bio faktor i u pogrešnoj proceni Obamine administracije pre prve ruske agresije u Ukrajini – aneksije Krima 2014. godine.)

Putin je jasno stavio do znanja još pre invazije da sukob vidi kao ispravljanje istorijske nepravde – kako zbog vekovnih ruskih pretenzija na Ukrajinu, tako i zbog šireg nezadovoljstva koje datira još od pada Berlinskog zida, kojem je svedočio sa pozicije potpukovnika KGB-a u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj.

Kada Putin govori o „korenskim uzrocima“ rata, to je šifra za niz ruskih žalbi, uključujući postojanje demokratske vlade u Kijevu. Ponekad se to odnosi i na tvrdnje Moskve da je ugrožena širenjem NATO-a nakon Hladnog rata, kao i na njenu želju da vidi povlačenje trupa Alijanse iz bivših komunističkih država koje su nekada bile u sovjetskoj orbiti, poput Poljske i Rumunije.

Iz te perspektive, Putin možda nikada nije ni nameravao da okonča rat, a Trampovo i njegovih saradnika uverenje da ga mogu nagovoriti na „dogovor“ – temelj cele predsednikove spoljnopolitičke filozofije – bilo je pogrešno. I nakon stotina hiljada ruskih žrtava, rat za Putina možda ima egzistencijalni značaj za njegov politički opstanak.

Brojni američki i evropski analitičari pokušavali su godinama da ubede Trampa u ovu perspektivu. Na neki način, zapanjujuće je da mu je trebalo toliko dugo da dođe do toga. Predsednik je ove nedelje rekao za Putina: „Uvek je veoma ljubazan, ali ispostavilo se da to ništa ne znači“.

Jastrebovi koji se nadaju novoj, odlučnijoj američkoj politici prema ratu u Ukrajini trebalo bi da obuzdaju entuzijazam. Trampovo razočaranje Putinom ovog puta deluje iskreno, ali već nekoliko puta u poslednjim mesecima kritikovao je ruskog lidera, samo da bi kasnije ublažio svoju retoriku.

Ali ako je predsednik konačno zaključio da ne može nagovoriti Putina na mirovne pregovore, postavlja se pitanje: da li je spreman da ga na to natera?

„Mislim da Tramp sada razume,“ rekao je Čarls Kupčan, viši saradnik Saveta za spoljne odnose, za CNN International. „Moraće da izvrši veći pritisak na Rusiju ako želi da postigne dogovor s Ukrajinom.“

Taj pritisak mogao bi uključivati povećanje američke vojne pomoći Ukrajini, dok evropske države, koje su se plašile da bi Tramp mogao napustiti Kijev, takođe obećavaju veće pakete pomoći. Ukoliko Vašington zaista pokaže posvećenost, razlika bi mogla biti ogromna i mogla bi srušiti Putinovo očigledno uverenje da može nadživeti Zapad i na kraju pobediti u ratu.

Bela kuća bi, takođe, mogla u potpunosti da podrži dvostranački zakon o oštrim novim sankcijama protiv Rusije ali i Kine i Indije, koje su najveći kupci ruske nafte.

Šta pratiti dok Tramp razmatra nove strategije za Ukrajinu?

Tramp je poslednjih dana govorio o strašnim ljudskim gubicima koje Ukrajinci trpe i o hrabrosti njihove vojske. Ali njegova spremnost da dugoročno stane uz Zelenskog možda će zavisiti od toga da li je samo ljut na Putina zato što mu je on uskratio dogovor koji bi podržao Trampove ambicije da bude mirotvorac i dobitnik Nobelove nagrade  ili pak zaista zauzima strateški stav prema ratu.

Povremeno je Tramp izgledao kao da rat u Ukrajini vidi kao nepotrebnu prepreku ka boljim odnosima između SAD-a i Rusije. Zvučao je slično kao bivši predsednici Džordž V. Buš, Barak Obama i na početku svog mandata znatno skeptičniji Džo Bajden.

„Saradnja s Rusijom je dobra stvar“, rekao je Tramp u aprilu. „Mislim da bih mogao imati veoma dobre odnose s Rusijom i predsednikom Putinom, i ako bih to uspeo, to bi bilo sjajno“.

S obzirom na Trampovu transakcijsku prirodu, neki analitičari su spekulisali da bi, ako mu propadnu nade za mirovni sporazum o Ukrajini, mogao jednostavno da „odvoji“ rat od drugih pitanja i pokuša da sarađuje s Rusijom u drugim oblastima – naročito u ekonomiji i biznisu. To bi Putinu omogućilo da nastavi sukob bez američkog mešanja.

Tramp je možda imao upravo to na umu pre nedavnog samita G7, kada se u Kanadi pojavio žaleći se što Putin nije pozvan.

Ipak, delimično „otopljavanje odnosa“ ne bi nužno zahtevalo da Tramp prevaziđe ono što očigledno doživljava kao ličnu uvredu od strane ruskog lidera. Čak i ako bi takav scenario omogućio Rusiji da se delimično vrati u svetsku politiku i izbegne status parije, nije izvesno da bi to probilo Putinov opsadni mentalitet.

Ruski naredni potezi mogli bi takođe uticati na Trampovu strategiju.

Izvori sa sastanka američkog državnog sekretara Marka Rubija i ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova u Maleziji u četvrtak ukazuju da američke nade za dijalog s Rusijom još nisu sasvim ugašene. Rubio je rekao da je izrazio Trampovo „razočaranje i frustraciju“, ali i da je Rusija izašla s „novim i drugačijim pristupom.“

Da li Putin sada smatra da je preterao i da treba da vrati Trampa na svoju stranu, možda tako što bi mu dao simboličnu „pobedu“? Ili je to samo klasična ruska taktika zamagljivanja – odugovlačenje besmislene serije pregovora dok se borbe nastavljaju?

Jedna stvar koju treba posmatrati jeste da li će Trampovo gorko odbijanje od strane Putina promeniti njegov širi pristup diplomatiji.

Predsednik se godinama hvalio da će njegovi „sjajni odnosi“ s ruskim predsednikom i kineskim liderom Si Đinpingom doneti SAD-u pobede koje nijedan drugi predsednik ne bi mogao da postigne. Ali kao i u slučaju severnokorejskog diktatora Kim Džong Una u prvom mandatu, Trampov navodni lični šarm do sada je proizveo vrlo malo konkretnih rezultata.

Geopolitička pozadina pitanja Ukrajine takođe se poslednjih nedelja promenila. Trampovi nedavni udari na Iran možda nisu „uništili“ nuklearne lokacije Islamske Republike, kao što tvrdi, ali su bili demonstracija američke vojne moći i uspeh za vrhovnog komandanta koji ih je naredio.

Bez obzira na sve njegove pretnje demokratiji, Ustavu i vladavini prava u SAD-u, Tramp je očigledno ponovo uspostavljen kao najmoćniji lider sveta, čiji svakodnevni potezi odjekuju globalno. Može li to promeniti odnose između njega i Putina? Da li Tramp sada ruskog lidera vidi manje kao snažnog vladara vrednog divljenja, a više kao lidera inferiorne sile?

Rastu rizici i tenzije između SAD i Rusije

Veliki rizik u ovom periodu tenzija između Bele kuće i Kremlja bio bi da Tramp i Putin uđu u začarani krug eskalacije možda zbog potrebe da brane kredibilitet koji su obojica uložili u svoj odnos.

Nema dokaza da Tramp želi otvoreni sukob s Putinom. Delovi njegove MAGA baze vide ideološke sličnosti s ruskim liderom: njegovu kritiku „woke“ kulture i onoga što doživljavaju kao propast zapadnih vrednosti. Druga frakcija u Republikanskoj stranci želi da se SAD okrene od Evrope kako bi usmerila vojne resurse ka rastućem sukobu s Kinom.

Ništa u Putinovom ponašanju ne ukazuje na to da on želi direktan sukob s Trampom ili SAD. Ali ruski lider je često posezao za nuklearnim pretnjama tokom rata u Ukrajini  verovatno da bi zaplašio zapadno javno mnjenje.

S obzirom na Trampovu čestu zabrinutost zbog katastrofalnih posledica eventualnog nuklearnog sukoba, to je karta koju bi Putin mogao da odigra ako tenzije zaista eskaliraju.

U krajnjoj liniji, Tramp bi se mogao vratiti osnovnom strateškom uverenju koje već dugo proganja američku politiku prema Ukrajini: „Činjenica je da će Ukrajina, koja nije članica NATO-a, biti ranjiva na vojnu dominaciju Rusije bez obzira na to šta mi radimo“.

Ovo, međutim, nije još jedna skeptična Trampova izjava o Ukrajini već reči njegovog protivnika, Baraka Obame, u intervjuu za The Atlantic 2016. godine.

Ali ako ništa drugo, Trampov sukob s Putinom mogao bi imati jednu svrhu – da konačno ukloni njegovu slepu tačku prema pravoj prirodi ruskog lidera.