NA LICU MESTA Rat u Zaporožju: Dok čekam autobus, nedaleko od stanice, dron udara u bager i ubija vozača

Ako Rusi uspeju da zauzmu vrhove brda, mogli bi da gađaju Zaporožje granatama, kao što su uradili i sa Nikolajevom na početku rata. Za sada, vojska Kremlja svakodnevno bombarduje grad dronovima Šahde, vazdušno navođenim bombama, a od skoro koristi i male dronove, koji ubijaju prolaznike i gađaju automobile: uzrokuju požare i štetu na civilnim i poslovnim zgradama.

Ispred stanice vojni džipovi sa radarskim antenama nadgledaju nebo. Sirene za vazdušnu uzbunu se oglašavaju kada se otkriju dronovi ili rakete, ali često, s obzirom na to da je front blizu, nema vremena za beg u skloništa. Evo šta se dešava dok čekam autobus: nedaleko od stanice, mali dron udara u bager i ubija vozača, koji je radio na popravci puta.

Na nekoliko stotina metara odavde nalaze se međugradska autobuska stanica, koja trenutno nije u funkciji nakon što su je Rusi bombardovali, i vojna bolnica. Zastrašujuće je koliko je mladića bez udova koji ulaze i izlaze iz zgrade, i vojnih ambulantnih kola koja stalno jure ka hitnom prijemu.

Na glavnu kapiju neprestano izlaze zloglasni kombiji sa zatamnjenim prozorima, prevozeći tela poginulih u borbi ili vojnika koji su živi stigli do bolnice, ali su ipak preminuli od rana zadobijenih na frontu.

Saborna ulica je veoma dugačka i proteže se duž reke Dnjepar. Nivo reke je veoma nizak. Nakon urušavanja brane Kahovka, koju je ruska vojska bombardovala 2023. godine, više nije moguće regulisati nivo vode, koja brže teče ka moru.

Rusi su takođe bombardovali elektranu (ne treba je mešati sa nuklearnom elektranom, koja se nalazi na nekoliko kilometara od grada i sada je u ruskim rukama), koja se nalazi praktično u centru, a grad mora da uvozi struju iz susednih regija.

Kada je dostupno: Zaporožje često ostaje bez struje ili grejanja. Javna mesta i prodavnice se oslanjaju na dizel generatore; ceo grad, zapravo, cela Ukrajina, zuji kao košnica. Zujanje generatora i dronova ostaće mi u sećanju kao zvučna podloga ovog rata.

Asija i Paša

Uveče, veći deo grada ostaje u mraku. Bulevar koji vodi do reke od centra grada je potpuno pust. Zaporožje je veoma živo i aktivno tokom dana, ali od 9 uveče, zbog mraka i ruskog bombardovanja, skoro potpuno je pusto. Daleki odjeci borbi na frontu dopiru čak dovde.

Jedina oaza svetlosti je italijanski restoran „It Caffè“, gde svake večeri pronalazim utočište. Kada nema struje, kuhinja nudi samo hladnu hranu, jer generator restorana može da napaja samo sijalice. Nema mnogo mušterija.

Konobari Asija i Paša su veoma ljubazni i iznenađeni su što vide stranca u ovim krajevima. U razgovoru s njima zaboravim da je napolju rat, ali ponekad eksplozije budu toliko glasne da prodru pravo u restoran. Protivavionska vatra, kao i svake noći, obara desetine dronova i raketa. Neki od njih, međutim, uvek uspevaju da probiju odbranu, i svakog jutra, u Zaporožju, tužno i jezivo prebrojavanje žrtava se nastavlja.

Centar za registraciju i raspoređivanje izbeglica

U zoru, nakon relativno mirne noći, koju je, međutim, prekidalo stalno zavijanje sirena za vazdušnu uzbunu, krećem prema izbegličkom centru koji se nalazi na južnoj periferiji grada. Centar se nalazi uz put koja se spušta u malu dolinu.

Na kraju puta nalaze se neke garaže, a zatim počinje seoski krajolik. Rusi su na 10 kilometara odavde. Odjeci eksplozija su neprestani, odjekuju među zgradama iz sovjetskog doba. Na mnogim zgradama su polomljeni prozori. U ovom delu grada, napadi malim eksplozivnim dronovima su stalni.

U Centru me dočekuje Nataša, mlada i ljubazna volonterka.

„Centrom upravljaju UNHCR i grad Zaporožje“, kaže mi Nataša, dok volonteri oko nje unose podatke novopridošlih izbeglica u računar. „Ovo je centar za prvu pomoć. Svakog jutra naši volonteri kombijem idu po one koji žive na prvoj liniji fronta i ne mogu sami da odu, posebno deca i starije osobe. Dočekujemo ih ovde, gde dobijaju tople obroke, krevet i sve ostalo što im je potrebno.“

Centar nije stalno prebivalište, a izbeglicama se nudi nekoliko opcija.

„Oni koji ne žele ostati u Zaporožju mogu se odlučiti za preseljenje u zapadnu Ukrajinu. U Lavovu imamo hostele i osoblje koje pomaže i ženama s decom da se presele u inostranstvo. Za one koji bi ipak da ostanu u gradu, nudimo besplatne stanove (plaćaju se samo troškovi) i pomoć u integraciji: ukratko, pronalazimo poslove onima kojima su potrebni“

Na pitanje koliko dugo tu izbeglice u proseku ostaju, Nataša odgovara: „Zavisi od pojedinačnog slučaja. Neki ostaju nekoliko dana, drugi mesecima. Imajte na umu da ljudi često dolaze bez dokumenata, bilo zato što su morali iznenada napustiti svoje domove ili zato što su im dokumenti ostali pod ruševinama nakon bombardovanja. U tom slučaju, ne mogu otići dok, uz pomoć naših volontera, ne dobiju nove pasoše i lične karte. Izbeglice retko ostaju duže od 10 sedmica“.

Marina takođe radi u centru i nekada je i sama bila izbeglica. Prilazi mi, pozdravlja me i spontano počinje da priča svoju priču.

„Dolazim iz područja Zaporoške oblasti koje je sada pod ruskom okupacijom. Rusi su stigli u februaru 2023. Moj muž i ja smo izdržali do aprila. `Ogri` su stigli neočekivano; moj muž je još bio na poslu kada su ušli u kuću bez traženja dozvole. Bila sam sama sa kćerkom i sinom. Putinovi vojnici su proverili svaku sobu, otvorili svaku fioku, pretresli podrum i tavan. Napravili su veliku galamu oko mog sina jer je nosio maramu na glavi. Mislili su da je ukrajinski vojnik. Ispitivali su ga satima. Čekali su da se moj muž vrati, a zatim su i njega ispitivali.“ Marina nastavlja svoju priču dok se kombi parkira ispred centra: pristiže još izbeglica. „Moj najveći strah bio je da će regrutovati mog muža i sina u rusku vojsku. To bi se i dogodilo da nismo odlučili da odemo u aprilu.“

Upitana kako je bilo živeti pod okupacijom, Marina odgovara: „Strašno. Rusi kontrolišu sve i svakoga, prava tiranija. Moj muž je išao na posao i s posla, i svaki put bi ga zaustavljali usput. Ja skoro da nisam ni izlazila iz kuće. Kada pozovem telefonom komšije koje su ostale i s kojima smo još uvek u kontaktu, pričamo samo o vremenu, a kada pitam: „Kako ste? “, uvek odgovore: „Ovde je sve u redu“. To je znak da ne treba ništa drugo da pitam… To smo i mi radili kada smo bili tamo: govorili da je sve u redu. A ništa nije bilo u redu.“.

Marina zastaje, njen pogled postaje veoma ozbiljan. Zatim nastavi svoju priču.

„Jednog aprilskog jutra, bila je nedelja, više nismo mogli da izdržimo. Ustali smo i, bez razmišljanja, spakovali par kofera s potrebnom odećom, nas četvero smo ušli u auto i krenuli prema koridoru koji je još uvek otvoren za civile i poslednjem kontrolnom punktu pre ukrajinskih položaja. Ruskim vojnicima koji su nas zaustavili, jednostavno smo rekli: „Odlazimo“, i pustili su nas da prođemo. Nekoliko kilometara usred ničega, u lunarnom pejzažu uništenih kuća i rupa u zemlji, i bili smo kod naših, kod Ukrajinaca.“ Pitam Marinu da li zna šta se dogodilo sa njihovom praznom kućom i kako se oseća ovde u Zaporožju: „Kuću su Rusi okupirali 2024. godine. Komšije su mi rekle. Jednog dana vojnici su provalili kroz vrata i jedna porodica se uselila u našu kuću. Prilično je šokantno pomisliti da neko spava u našim krevetima, koristi naše šerpe i tave, gleda našu televiziju. Ali mi ne želimo živeti pod okupacijom: ovde u Zaporožju nas stalno bombarduju, ali mi smo među našima, okruženi našim vojnicima, našim ljudima, a ne bezdušnim ogrima. Čak se i moja kćerka, koja je logoped, vratila ovde u Zaporožje, gde je studirala, nakon što je godinu dana radila u Poljskoj. Dom je dom!“

Politehnički Univerzitet

Istog mišljenja je i Ruslan, direktor elekrotehničke srednje škole u Zaporožju.

„Ne idem nikuda. Ako bi situacija postala ozbiljna, poslao bih porodicu u centralnu Ukrajinu, kod nekih rođaka. A ja bih ostao u Zaporožju do kraja“, kaže mi Ruslan.

Sa njim posećujem Politehnički institut, slavni i čuveni Univerzitet u Zaporožju, koji radi uprkos teškim uslovima. Upoznajem rektora Univerziteta, Viktora Greštu, koji me dočekuje u svojoj kancelariji. Nastava se održava redovno, naizmenično onlajn i uživo. U učionicama ili skloništima. Ukrajina ne može da se odrekne kulture i znanja: potrebno je obučiti buduće lidere, rat će se završiti, potrebni su obrazovani građani i stručnjaci, u svakoj oblasti i svakom sektoru.

Cveće i vojnik

Popodne krećem prema prigradskom naselju Ivanova, jednom od najteže pogođenih ruskim bombardovanjem. Široki bulevar, a sa njega se vertikalno granaju ulice, duž kojih su visoke zgrade i porodične kuće. Nijedna zgrada nema sve prozore netaknute. Neke kuće su potpuno uništene, ostali su samo temelji. Elektranu u naselju pogodili su dronovi pre nekoliko dana i sada je samo gomila otpadnog metala i izgorelih ruševina.

Vojnik u uniformi stoji ispred kapije visoke zgrade sa prozorima prekrivenim šperpločom. Drži jednu ruku iza leđa, skrivajući buket cveća koji je kupio kod cvećara na uglu. Stoji tamo beskrajno dugo, nepomično, uprkos oštroj hladnoći. Odjednom, sitna devojka crne kose vezane na potiljku istrčava na glavna vrata.

Odevena samo u ružičastu majicu i trenerku, grli dečka i ljubi ga. Vojnik joj daje cveće, koje ona prihvata, ponovo ga ljubi i beži. Za nekoliko sekundi, kapija zgrade se zatvara i vojnik, sa jedva prikrivenim osmehom zadovoljstva, kreće prema bulevaru brzim i sigurnim, ali pomalo nespretnim koracima, torzo mu se njiše s jedne strane na drugu poput broda u olujnom moru, možda zbog leda, možda zbog nekog oblika skolioze ili ko zna kojeg drugog fizijatrijskog problema.

Za nekoliko sekundi stiže do bulevara i on mi nestaje iz vida. Na ovoj ulici periferije Ivanove, ostao sam samo ja. U tom trenutku, počinju da zavijaju sirene za vazdušnu uzbunu, tako da se i ja upućujem ka bulevaru.