„Viljnus, među beloruskim izbeglicama“: Reporter Danasa Kristijan Eker u Litvaniji

U jednoj od ovih uličica, nedaleko od trga ispred zgrade opštine, nalazi se crkva; mala, veoma mala, sagrađena u prizemlju zgrade iz osamnaestog veka, u prostoru u kom je možda nekada bila trgovina, prodavnica ili skladište.

Turisti u prolazu retko i primete ovu crkvu i samo poneki, znatiželjni provire unutra, često u neverici i čuđenju: U Viljnusu, koji je toliko bogat spektakularnim i velikim baroknim bogomoljama, tako mala crkva je svakako impresivna i iznenađujuća. U prostoriji za obavljanje liturgije nalazi se desetak stolica, oltar, ikone i prozor s pogledom na zadnji deo zgrade. Grane drveća grebu staklo i, iako zaklanjaju pogled na dvorište, vernicima i posetiocima pružaju osećaj intimnosti i zaštite.

Ovde se okupljaju, ne samo da bi se molili, Belorusi prisiljeni da pobegnu iz svoje zemlje nakon neuspele revolucije iz 2020. godine. Ima onih koji su odmah pobegli, ali i onih koji su dugo vremena proveli u zatvoru ili koje je KGB jednostavno otpratio do granice, uz prijateljski poziv da se nikada više ne vrate.

Beloruska pravoslavna crkva u egzilu u Litvaniji zvanično je priznata od strane Carigrada, a predvodi je otac Georgi Roj, kojeg Minsk optužuje za ekstremizam i terorizam samo zbog činjenice što je podržao demonstracije protiv beloruskog predsednika Lukašenka. Od tada živi u egzilu u Viljnusu sa svojom porodicom.

Nakon službe, vernici se okupljaju u prostoriji u zadnjem delu crkve i provode vreme zajedno. Svi nešto donesu, a sto je prepun sendviča, svežeg voća i slatkiša svih vrsta. Deca trče hodnikom koji povezuje salu za sastanke sa samom crkvom i veselo se igraju, dok odrasli međusobno razgovaraju.

Otac Roj uspeo je da oformi zajednicu ljudi koji pomažu jedni drugima i koja uključuje ne samo Beloruse, već i Ruse koji su emigrirali u Litvaniju i više se ne identifikuju s nacionalističkim i ratnohuškačkim vrednostima Moskovske patrijaršije, kao i ukrajinske izbeglice.

Otac Roj, zapravo, prvu misu nedeljom služi na ukrajinskom jeziku; atmosfera koja vlada u ovoj crkvi je ona rana hrišćanska, kada su zajednice zaista živele po Jevanđelju, u zajedništvu i u potpunom siromaštvu. Beloruska pravoslavna crkva u Litvaniji, zapravo, opstaje gotovo isključivo zahvaljujući prilozima vernika.

Natalijina priča

Pored crkve se nalazi restoran pod nazivom „Krčma“, koji vode Belorusi, a u čijoj ponudi je i litvanska i beloruska kuhinja. Jedne večeri krajem jula, sastao sam se s profesorkom Natalijom Dulinom, koja predaje italijanski jezik i kulturu na Univerzitetu u Minsku.

Sedimo za stolom u Krčmi, i Natalija mi priča svoju priču. Izgubila je posao na univerzitetu zbog podrške protestima 2020. godine i uhapšena je 2022. godine. Provela je tri godine u zatvoru, u ženskoj koloniji. Jedan detalj me više pogađa od ostalih: „Terali su nas da često gledamo televiziju“, kaže Natalija, govoreći mirnim, melodičnim glasom koji uliva mir uprkos strašnoj ispovesti. „Terali su nas da gledamo ruske sapunice, one o odanosti, porodici i državi.“

Nakon tri godine zatočeništva, Nataliji je naređeno da spakuje kofere; mislila je da će biti prebačena u drugi zatvor. Nakon što su joj stavili povez na oči, započelo je putovanje na nepoznatu lokaciju. Natalija je bila s još jednom zatvorenicom u minibusu koji je prelazio preko beloruske ravnice, koju nije mogla videti: one s drvenim kućama, čapljama i rodama koje kruže nebom, ponosnim šumama koje prekidaju monotoniju polja obrađenih pšenicom i voćkama, maglama koje skrivaju konture i horizonte.

Kada se minibus zaustavio, Natalija je shvatila da se dešava nešto neobično: čula je krike galebova i pomislila da je usred prirode. U stvarnosti, bila je u Minsku, u zatvoru KGB-a, a galebovi su bili privučeni obližnjom deponijom.

Natalija je provela noć u okrugloj sobi, onoj bez oštrih ivica i s mekim zidovima kako bi se sprečilo da se zatvorenici povrede u očajničkom pokušaju da pobegnu iz zatvora. U nekim slučajevima, smrt je jedini mogući oblik slobode. Zatim, nakon noći provedene tamo, Natalija se ponovo našla u minibusu, s vrećom preko glave kako ne bi mogla videti kuda ide. Dvema ženama pridružili su se i drugi zatvorenici; Natalija je mogla osetiti njihovo disanje i njihovo prisustvo. Bili su to zatvorenici iz muških kolonija.

U jednom trenutku, minibus se zaustavio. Vozač je izašao, a drugi je odmah ušao. Vozilo je odjurilo, a prijateljski glas je rekao zatvorenicima da skinu vreće s glava. Minibus je već bio u Litvaniji; beloruska policija je ustupila mesto ljubaznom službeniku američke ambasade u Viljnusu. Pola sata kasnije, Natalija je već bila u udobnoj prostoriji američkog diplomatskog predstavništva, ali nije bila nimalo srećna: „Pod pritiskom američke administracije, Lukašenko je oslobodio neke političke zatvorenike. Da sam znala, ostala bih u Belorusiji da odslužim svoju nepravednu kaznu.“

Za Nataliju, fizičko prisustvo osobe, čak i ako je u zatvoru, i dalje je signal onima na vlasti: disident je tu, kriju ga iza zatvorskih rešetaka, može biti uklonjen na neko vreme, u psihoanalitičkom smislu, ali se onda vraća, sa snagom sopstvenog tela, možda ispijen i mršav, ali prisutan, i sa nesalomivom energijom svojih ideja, jedinih koje mogu dovesti do promene društvene dinamike.

Dok razgovaramo, neko fotografiše unutrašnjost Krčme. To sigurno nije turista, već jedan od mnogih Lukašenkovih agenata koji prate aktivnosti prognanika. To se često dešava. Neki gosti izlaze da pitaju čoveka šta je to toliko zanimljivo unutar restorana, ali fotograf je već nestao; ispario je u vazduhu.

Kod oca Georgija

Otac Georgi živi u prizemlju kuće koju čine nekoliko stambenih jedinica na periferiji grada sa svojom porodicom. U početku su komšije bile sumnjičave prema njemu: nisu znali ko je on – Belorus je uvek sumnjiv – plašili su se da je Lukašenkov špijun. Međutim, kada su videli novopridošle kako se brinu o dvorištu i zajedničkom prostoru bez ikakve obaveze da to čine, već prosto iz jednostavnog, zdravog zadovoljstva da se doprinese na dobrobit svih, shvatili su da je on dobra osoba i odnosi su postali i više nego srdačni.

Dok otac Georgi peče roštilj, a njegova deca se igraju napolju, razgovaram s Marijom (ime je izmišljeno), ženom od oko pedesetak godina koja je provela nekoliko meseci u beloruskom zatvoru pod optužbom za učešće u demonstracijama 2020. godine. Bila je u ćeliji sa još 15 ljudi i puštena je nakon tri meseca zatočeništva, pod uslovom da što pre napusti zemlju. Marija je odmah otišla i sada radi kao turistički vodič u Vilnjusu.

Nakon večere, pratim Mariju do jezera nedaleko od kuće oca Georgija. Marija zaranja u vodu, koja je još uvek topla uprkos hladnom vazduhu. Ja ostajem na obali.

Preda mnom je samo vatreno crveni zalazak sunca: sunce je upravo zašlo ispod horizonta, ali na ovim geografskim širinama svetlost odoleva satima pre nego što je proguta mrak. Delići oblaka presecaju nebo od zapada prema istoku. Međutim, prema jugu je već mrak i pojavljuju se prve zvezde. Okrećem se ka jugu, ka Belorusiji, a moje sećanje se proteže od crkava i palata Grodna do dvospratne kuće velikog reportera Rišarda Kapušćinskog u Pinsku, u močvarnom regionu Polesja. I meni su, kao i mojim beloruskim prijateljima izbeglicama u Vilnjusu, vlasti u Minsku jasno stavile do znanja da više nisam dobrodošao u njihovoj zemlji tako da ne znam kada ću se, ni da li ću se ikada moći vratiti u Belorusiju.