„Glupo je o tome razmišljati. Zar ne? Glupo i bez perspektive. Ali kako je prijatno“: Ruski pisac o Putinu za Moskovski tajms

Pa dobro, neka je s migrantima kako god, piše Valerij Nanjoškin, ruski pisac i novinar, u kolumni za Moskovski tajms (The Moscow Times).

Mnogo je važnije nešto drugo, dodaje, a to je da Putin putuje bez obezbeđenja.

Kao nekada Harun el-Rašid, svemoćni vladar koji bi s vremena na vreme obukao običnu odeću i inkognito krenuo da izbliza obiđe svoja imanja i da se neposredno druži sa običnim ljudima, kako bi čuo njihove žalbe i razumeo njihove potrebe.

Dakle, i da udeli milostinju slepcu (i malo ga udari po obrazu), i da se divi lepoti i pameti ćerke goniča stoke (i da je uzme za ženu), i da siromašnom ribaru plati sto dinara za njegov ulov, kakav god taj ulov bio (a bio je to raskomadani leš, sasvim u peterburškom duhu) – i uopšte da potajno sprovodi pravdu, mimo, da tako kažemo, legalne procedure (a to već veoma liči na rusku stvarnost).

U stvari, obojica su, naravno, lažovi.

Harun el-Rašid, koji je radi dolaska na presto ubio rođenog brata (a možda i oca), naravno je shvatao koliko mu je život ranjiv i koliko je opasno, kao vladaru, tumarati Bagdadom i zavirivati u karavan-saraje.

Ali Haruna bar nisu svakodnevno prikazivali na televiziji – njegovi brojni neprijatelji mogli su da ga prepoznaju i ubiju samo po profilu na novčićima.

Kod Putina je u tom pogledu mnogo gore – njega savršeno poznaju svi na svetu, pa su inkognito šetnje isključene.

Možda ga i ne bi ubili, ali bi sigurno uplašili starog tiranina. (Kao u sovjetskoj anegdoti o Brežnjevu, gde čoveka koji je pokušao da ubije generalnog sekretara pitaju zašto je promašio, a on odgovara da su mu smetali ljudi oko njega: hvatali su se za pištolj jer su i sami želeli da upucaju Brežnjeva.)

Ipak, vladaru je iz nekog razloga potrebno da stvori legendu o sebi, kao da on eto hoda ovde, među nama, osluškuje naše nade i saoseća sa našim nevoljama.

Omiljena legenda tiranina.

Ali hoću da kažem da je Harun el-Rašid, kao arhetipski tiranin koji neprepoznat luta među podanicima, već pomalo zastareo.

Sada imamo noviji, moderniji arhetip – Eris Targarjen, Ludi Kralj iz knjiga Džordža Martina „Pesma leda i vatre“ (ili serije Igra prestola).

Ah, volite li vi „pristup kroz likove“ onoliko koliko ja volim? Verujete li da, ako pogodite na kog književnog junaka liči neko ko danas živi, možete pogoditi i njegovu sudbinu?

Ja verujem. Ili bar volim da o tome razmišljam.

Taj isti Eris Targarjen, u pratnji samo jednog vernog telohranitelja, Boristana Selmija, voleo je da luta gradom, da zalazi po krčmama i zabavlja goste pevanjem pesama. Takođe je voleo da deli poklone svakome koga sretne.

Takođe je na sve najviše državne položaje postavio svoje prijatelje.

A sinove svojih prijatelja postavio je na sve državne položaje drugog reda. Na primer, Džejmija Lanistera, sina svog prijatelja Tajvina, imenovao je za kapetana svoje garde. Upravo taj Džejmi, sin oblagodarenog prijatelja, je ubio je Ludog Kralja, zabivši mu mač u leđa.

Bilo je to ovako.

Najpre je Ludi Kralj silno zavoleo vatru i počeo da podvrgava vatrenim represijama sve svoje neprijatelje – to jest, spaljivao ih je. Zatim, kada su neprijatelji nestali, počeo je da ih izmišlja. A kada su nestali i izmišljeni neprijatelji, Ludi Kralj je proširio vatrene represije i na prijatelje, čiji su sinovi ipak ostajali u njegovoj službi.

Bivši prijatelji su se, naravno, pobunili i opkolili prestonicu. Dok je bivši prijatelj Tajvin Lanister razbijao kapije tvrđave, Ludi Kralj je jurio po prestonoj dvorani i vikao: „Spalite ih sve!“, zaista imajući tehničku mogućnost da sve spali.

Tada mu je Džejmi Lanister zabio mač u leđa – istovremeno pomažući ocu, kršeći zakletvu vernosti i spasavajući ceo svet.

Ah, kako je prijatno o tome razmišljati. Kako je prijatno zamišljati nekog mlađeg Patruševa ili mlađeg Manturova koji zabada mač (ili šta se danas već koristi umesto mačeva?) u leđa tiraninu koji urla „Spalite ih sve!“ – ili nešto beskrajno vatreno o jedinstvenom narodu, denacifikaciji i demilitarizaciji.

Glupo je o tome razmišljati. Zar ne? Glupo i bez perspektive. Ali kako je prijatno.

Eto, zato to s vama i delim – kao svoj mali izraz zadovoljstva.