„Vučićev režim ćuti o Trampovim udarcima, to nije slučajno“: Momčilo Đurđić za hrvatski Index

Naravno, paralelno se nastavljalo neutešno televizijsko kukanje i penjenje huškanja i pozivanje policije na direktan obračun sa studentima i slobodnim građanima, kao i suspenzija autonomije Univerziteta i pravosuđa.

Pored Zelenskog i pobunjenih građana, intenziviralo se pljuvanje i omalovažavanje Evropske unije, kao završni medijski ritual odustajanja od evropskog puta, koji je prekinut od Putinove agresije na Ukrajinu u februaru 2022. godine, piše u svojoj kolumni Momčićo Đurđić za hrvatski Index.

Krah evropskih integracija Srbije

Potpuni fijasko evro-agende mora se opravdati navodnom irelevantnošću i kolapsom EU. Niko više stidljivo ne pominje ni otvaranje Klastera 3, koje je u proteklih devet meseci više puta odlagano, bez ikakvih šansi da se to desi uskoro, barem dok je ovaj režim na vlasti.

Čak ni od Brnabićke, koja je bila glavni promoter otvaranja Klastera 3 i obećala formiranje REM-a najkasnije do sredine jula kao uslov za nastavak evropskog puta, ništa se nije desilo. Jedna tišina, „ni pisma ni razglednica“. Klevetnici bi istakli da je zauzeta vežbanjem da za sledeće javne nastupe napravi bar nekoliko pristojnih jednostavno-proširenih rečenica, bez lapsusa.

Zavera ćutanja o onome o čemu Aca Srbin ne sme ni da pomisli

Po dobrom starom srpskom kućnom običaju, u našim medijima se sve raspravlja do usijanja, mašti se pušta na volju dok ne zagolica sanjare da će Tramp vratiti Rusiji Aljasku, koju je Amerika kupila zlatom 1867. godine.

Jednom rečju, sve je tu, samo najvažnije i najaktuelnije nema. Zavera ćutanja i gromoglasna tišina koja zuji u letnjoj vrućini stvara utisak kod posmatrača da sva ova hiperprodukcija gluposti, laži i toksičnosti u medijima služi samo da se ne priča o onome o čemu Aca Srbin ne sme ni da razmišlja, a kamoli da komentariše.

Trampove carine – neugodna istina

Naravno, mislim na čuvene Trampove tarife koje su SAD potvrdile Srbiji na nivou od 35 odsto. Posle Švajcarske, to su druge najviše tarife uvedene u nekoj evropskoj zemlji i među najvišim na planeti. Po istom dobrom starom običaju, ovde nailazimo na fenomen drastično različitih brojeva, kao u slučaju Jasenovca, Srebrenice ili starosti srpskog naroda…

Srpska strana govori o 670 miliona dolara izvoza u Ameriku naspram 739 miliona uvoza iz nje, dok zvanične SAD tvrde da je to potpuno suprotna situacija – 814 miliona uvoza iz Srbije i 210 miliona izvoza!? Svi guraju svoj deficit, dok Ujedinjene nacije procenjuju da je razmena uravnotežena na nešto više od pola milijarde dolara po osobi.

Poruke iz Vašingtona

Kada je u pitanju Švajcarska, američke carine su na 39 odsto, i nema dileme oko brojki. Ukupna razmena je dostigla 88,4 milijarde dolara, dok je unutar nje rezultat 7:3 za Švajcarsku – izvoz u Ameriku je 63,4, a uvoz iz Amerike 25 milijardi dolara.

Ukupna razmena, sa veoma nepovoljnim proporcijama za Amerikance, može učiniti Trampov porez razumljivim. Međutim, imajući u vidu da je utakmica odigrana po unapred određenim i dogovorenim pravilima, kažnjavanje uspešnijih od strane jačih uopšte ne deluje pravedno.

Za razliku od Švajcarske, ovde se ne radi o novcu

Iako je očigledno reč o ogromnoj količini novca, to se ne može reći kada je reč o odnosu Srbija-SAD. Naime, ova razmena je skoro osamdeset puta manja od one sa Švajcarskom i kreće se između, barem za Amerikance, bednih 1-1,5 milijardi dolara. Srbija je 99. rangirani spoljnotrgovinski partner Amerike, dok su SAD deseta pozicija Srbije na listi.

E, tu dolazimo do problema, jer je sasvim očigledno da se, za razliku od Švajcarske, ovde ne radi o novcu, već o mnogo složenijim političkim porukama kojima je svaki od 35 procenata natopljen.

Aca Srbin to zna, zato ne sme da piše jer bi Trampov kaubojski bes mogao da mu se obruši na glavu. Ni Amerikanci srpskog porekla koji su se, kao nikada do sada, organizovali u predizbornoj kampanji pod kompanijom „Srbi za Trampa“, a nama su uši probijale likujući zbog njihovih zasluga u Donaldovoj pobedi, ne čuju se živi.

Otrežnjenje posle euforije

Decenijama se ovde strpljivo čeka ovaj „novi balans snaga u svetu“, posle mnogo poraza devedesetih, a sada kada je konačno uspostavljen, plaše se da ne propuste istorijsku šansu da vrate Kosovo i anektiraju Srbiju i Crnu Goru, što je vlažni san svakog radikala…

Međutim, ravnodušnost Vašingtona prema presudi Dodiku povećava anksioznost i nevericu, kao i nastavak ispitivanja kroz jednokratno odlaganje primene sankcija NIS-Gaspromu, koje je uvela Bajdenova administracija na kraju mandata Srbije. Od Grenela, za koga se verovalo da će lupiti rukom o sto i bar rešiti pitanje Zajednice srpskih opština na Kosovu, ni znaka ni glasa.

A kada retki politički analitičar podigne glas protiv Trampa, to nije da bi zaštitio interese svoje zemlje, već da bi branio svog voljenog Putina, prema kome se Tramp ponekad ponaša neprihvatljivo drsko i na tako uredan način.

Propuštene prilike i izolacija

Takođe, retke opomene u medijima zbog arogantne nezainteresovanosti ruske strane da nam učini ustupke u vezi sa američkim sankcijama naftnoj industriji, koju poseduje, potpuno su ućutkane. Papagajski narativ o neprocenjivom značaju ruskog veta u Savetu bezbednosti u vezi sa priznavanjem nezavisnosti Kosova ne jenjava, iako je njegova suvišnost sve očiglednija, a štetne posledice neuvođenja sankcija Rusiji su očigledne.

Sve glasnije se postavlja pitanje, zašto se, za boga milog, kineski veto ne uzima u obzir po istim pitanjima na Ist Riveru, iako se Srbija ekonomski daleko više otvorila Kinezima nego SAD i Rusiji zajedno?! Nažalost, ni o tome se ne raspravlja u srpskom javnom mnjenju. To je prepušteno Aci Serbinu da se seti i odluči, mi smo ovde da lajemo jedni na druge.

Sasvim je očigledno da je stav Trampa i Putina prema Srbiji i Vučiću, koji je oscilirao između ravnodušnosti i pasivnog kažnjavanja, dobio na intenzitetu, barem kada je u pitanju američka administracija. S obzirom na to da smo na startu ostavili po strani neki poseban značaj finansijskih posledica američkih tarifa na Srbiju – zbog zanemarljivih cifri – jasno je da su to poruke sasvim drugačije prirode.

Usamljenost na političkoj sceni

Biće da tih 35 odsto predstavlja neku vrstu aktivne simboličke kazne, otvoreni čin neprijateljstva prema režimu koji nije uspeo da sakrije svoje suštinsko, iskreno i duboko neprijateljstvo prema zapadnoj civilizaciji čak ni iza navodne velike ljubavi i obožavanja kulta Donalda Trampa. Niko nije tako duboko i tako nežno analizirao njegov odnos prema Trampu. Nije bilo teško, vežbali smo sa Putinom pre toga.

Dok studentsko-građanski protest polako ali sigurno zatvara krug oko progresivnog kartela, njegov Don je usamljeniji nego ikad, kao da je ispao iz „Gorskog venca“. Ovo je stih gde Vladika gorko peva: „…A šta ću, ali s kim ću? Malo ruku, malo snage, jedna slamka među vihorima, tužni sirak bez igde nikoga…“

Dokle?!