Za koga radi Čatajev?

Rusija, piše austrijski list Prese, ima više razloga (zbog njega) za brigu i ta je primedba skroz promašena, pošto se u slučaju Čatajeva već više puta ispostavilo da malo ko nema razloga za brigu. Ipak, Čatajev, koji se zasad sumnjiči da je organizator krvoprolića na aerodromu Ataturk, ni posle 45 mrtvih i više od 200 ranjenih u Istanbulu nije uhapšen, a kad je ranije i bivao, još je brže bivao pušten. Sad se i na istoku i na zapadu mediji bave temom koju politički pozeri smatraju paranoičnom: za koga taj čovek radi kad to što za šta ga sumnjiče radi tako dugo i nesmetano? Žena Ahmeta Čatajeva sa petoro dece živi u Beču, ali nadležni austrijski organi nisu listu Di Prese mogli da potvrde da je on tamo i tražen, mada njihove kolege iz Turske tvrde da ga „policija traži svuda“.

Čatajev je 90-ih godina u Čečeniji učestvovao u borbama protiv ruske armije. Pomenuti austrijski list tvrdi da je tom prilikom „teško ranjen, mučen i izgubio ruku“, pa je 2003. godine sa velikim brojem Čečena dobio (politički) azil u Austriji. Mediji tvrde da su Austrijanci bilo natprosečno izdašni u odobravanju azila Čečenima. Među 260 u Austriji registrovanih osoba sa ekstremističkim vezama, oni čini oko polovine. Sad u Austriji tvrde da je Čatajev tamo živeo devet godina, dakle baš do gruzijskog događaja koji je nadasve zanimljiv u njegovoj biografiji, i da je pravo na azil navodno izgubio. Za njega su se, piše Di Prese, zauzele organizacije za zaštitu ljudskih prava.
Sad ga opisuju kao osobu koja svojim poslom mnogo putuje i uz put se sukobljava sa zakonom – odležao je godinu dana u Švedskoj, 2010. godine je izručen Gruziji zbog ubistva jednog njenog građanina i oslobođen, 2011. godine je uhapšen u Bugarskoj, ali njegovo izručenje Rusiji, tvrde ruski mediji, osujetio je Evropski sud za ljudska prava: na listi UN za sankcije on se optužuje da je odgovoran za trening i slanje ruski govorećih ekstremista iz Sirije i Iraka u Rusku Federaciju, a radi stvaranja ćelija Islamske države za izvođenje terorističkih napada. Ruski izvori tvrde da je on na Zapadu zastupao Doku Umarova, lidera separatista sa Severnog Kavkaza, a sad mu se pripisuje uloga centa za regrutaciju ekstremista i na Kavkazu, i u Zapadnoj Evropi, i u Turskoj.

Ipak, u biografiji Čatajeva, najzanimljivija je 2012. godina kad se on pojavio u Gruziji u ulozi koja je do dana današnjeg ostala nerazjašnjena. Tom su se ulogom ovih dana bavili mediji i u Rusiji i u Francuskoj, i u Austriji, a na kraju nije mnogo jasnija nego što je bila.

Kako bilo da bilo, predsednik Komiteta za nacionalnu bezbednost Gruzije Iraklij Sesiašvili je za gruzijsku televiziju „Rustavi 2“ izjavio da je Čatajev u Gruziji bio „vladin agent bezbednosti“ u vreme Mihaila Sakašvilija, na šta je Sakašvili otpisao da je Čatajev pušten iz zatvora čim je vlast preuzeo, kako on tvrdi, proruski biznismen Budzina Ivanišvili jer su ga mnogi proglasili političkim zatvorenikom. Sam Čatajev je tvrdio da avgusta 2012. godine pri teškom oružanom obračunu u Lopotskom kanjonu, u kome je pobijeno, prema jednoj verziji, 11 ekstremista prispelih iz Dagestana, nije bio član nezakonitih oružanih formacija nego „posrednik koga je pozvalo Ministarstvo unutrašnjih poslova Gruzije“. Pred sudom, navodno, nije osporena ova njegova tvrdnja – pa je pušten.

Ovaj događaj ima i drugačijih verzija, recimo da je Čatajev u Gruziji za račun Ministarstva unutrašnjih poslova učestvovao u treniranju i ubacivanju u Rusiju 120 čečenskih terorista, ali sve su te verzije zamršene javnim obračunima sadašnje i bivše gruzijske vlasti.
Tek posle krvavog atentata na aerodromu Ataturk u Istanbulu zaključeno je da je Čečen Čatajev prerastao lokalne okvire i dao se u globalni džihadizam, a ekipa čijoj delatnosti je on glava, sad se opisuje kao postsovjetska teroristička internacionala. Naime, još nije demantovano da su trojica atentatora samoubica iz Istanbula državljani Rusije, Uzbekistana i Kirgizije.