Zapad je na ivici propasti

Zapravo, neke od tih odluka su već donete, a najbolji primer je junsko glasanje Ujedinjenog Kraljevstva da napusti Evropsku uniju.

U međuvremenu, Donald Tramp u Sjedinjenim Državama i Marina le Pen u Francuskoj bi i te kako mogli da pobede na predstojećim predsedničkim izborima u svojim zemljama. Pre godinu dana bi predviđanje pobede i jednog i drugog bilo apsurdno; danas, moramo priznati da su takvi scenariji vrlo mogući.

Tektonske ploče zapadnog sveta počele su da klize, a mnogi ljudi su bili spori u shvatanju potencijalnih posledica. Nakon referenduma o Bregzitu u Britaniji, sada bolje znamo.

Odluka Britanije je bila defakto odluka protiv evropskog poretka mira zasnovanog na integraciji, saradnji i zajedničkom tržištu i pravosuđu. Ona je usledila usred sve većeg unutrašnjeg i spoljnog pritiska na taj poredak. Na unutrašnjem planu nacionalizam jača u gotovo svim državama-članicama EU; na spoljnom, Rusija sprovodi politiku velike sile i stvara inicijativu za uspostavljanje „Evroazijske unije“, što je eufemizam za obnovljenu dominaciju Rusije nad Istočnom Evropom – kao alternative EU.

Obe ove snage ugrožavaju strukturu mira EU i blok će dodatno oslabiti bez Britanije, svog tradicionalnog jemca stabilnosti. EU je stub integracije Zapadne Evrope; zato njeno slabljenje može da uzrokuje preorijentaciju Evrope ka Istoku.

Ovaj ishod bi postao još verovatniji ako bi Amerikanci izabrali Trampa, koji se otvoreno divi ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i koji bi napravio mesta za rusku politiku velike sile na račun evropskih i transatlantskih veza. Takav „Jalta dva“ momenat bi podstakao antiamerikanizam u Evropi i uvećao geopolitičku štetu koja pogađa Zapad.

Slično tome, pobeda nacionalistkinje ekstremne desnice Le Pen u proleće sledeće godine bi signalizirala da Francuska odbacuje Evropu. S obzirom na ulogu Francuske kao jednog od važnih kamena temeljaca (zajedno s Nemačkom) EU, izbor Le Penove bi najverovatnije značio kraj same EU.

Ako se Britanija i SAD okrenu ka neoizolacionizmu, i ako se Francuska odrekne Evrope u korist nacionalizma, zapadni svet će postati neprepoznatljiv. On više neće biti bastion stabilnosti i Evropa će utonuti u haos na neodređeno vreme.

U tom scenariju mnogi bi se okrenuli ka Nemačkoj, evropskoj najvećoj ekonomiji. Ali, iako bi Nemačka platila najvišu ekonomsku i političku cenu ako bi EU propala – njeni interesi su isuviše isprepleteni sa interesima EU – niko ne treba da se nada renacionalizaciji Nemačke. Svi znamo kakvo razaranje i nesreću to može da donese kontinentu.

Geopolitički, Nemačkoj bi bio dodeljen status „čoveka između dve vatre“. Dok je Francuska očigledno zapadnjačka, atlantska i sredozemna zemlja, Nemačka u istorijskom smislu oscilira između Istoka i Zapada. Zapravo, ta dinamika je dugo bila konstitutivni element Nemačkog Rajha. O pitanju istok ili zapad nije doneta konačna odluka sve dok Nemačka nije potpuno poražena 1945. Nakon uspostavljanja Federalne Republike 1949, nemački kancelar Konrad Adenauer je izabrao Zapad.

Adenauer je bio svedok celokupnog opsega nemačke tragedije – uključujući dva svetska rata i Vajmarsku Republiku – i smatrao je da su veze mlade Federalne Republike sa Zapadom važnije od ponovnog ujedinjenja Nemačke. Prema njegovom mišljenju, Nemačka je morala da se odrekne svoje pozicije „čoveka između dve vatre“, a samim tim i izolacije, tako što će se nepovratno integrisati sa zapadnim bezbednosnim i ekonomskim institucijama.

Posleratno pomirenje između Francuske i Nemačke i evropska integracija pod zastavom EU predstavljali su neotuđive elemente zapadnjačke orijentacije Nemačke. Bez njih Nemačka se mogla vratiti na ničiju zemlju, što bi ugrozilo Evropu, podgrejalo opasne iluzije u Rusiji i prisililo samu Nemačku da se uhvati u koštac s teškim izazovima s kojima se suočavao kontinent.

Geopolitička orijentacija Nemačke će biti centralno suštinsko pitanje na opštim izborima sledeće godine. Ako nemačku kancelarku Angelu Merkel smeni njena Hrišćansko-demokratska unija (CDU) zbog izbegličke politike, njena partija će se najverovatnije zakucati za desnicu u nastojanju da povrati birače koje je izgubila od antiimigrantske populističke Alternative za Nemačku (AfD).

Ali svaka inicijativa CDU da sarađuje sa AfD ili da potvrdi njene argumente bi nagoveštavala nevolju. AfD zastupa nemačke desničarske nacionaliste (i još gore od toga) koji žele da se vrate na status „čoveka između dve vatre“ i uspostave bliže odnose s Rusijom. Saradnja između CDU i AfD bi izdala Adenauerovo nasleđe i bila bi pandan kraju Bonske Republike.

U međuvremenu, postoji slična opasnost s druge strane spektra, jer svaka potencijalna koalicija CDU-AfD bi morala da se oslanja na Die Linke (Levica), čiji pojedini vodeći članovi aktivno žele istu stvar kao AfD – bliže odnose s Rusijom i labaviju ili nikakvu integraciju sa Zapadom.

Postoji nada da ćemo biti pošteđeni ove tragične budućnosti i da će Merkelova zadržati svoju poziciju nakon 2017. Budućnost Nemačke, Evrope i Zapada može da zavisi od toga.

Autor je bio šef nemačke diplomatije i vicekancelar Nemačke od 1998. do 2005. Bio je lider nemačkih Zelenih gotovo 20 godina.

Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org