Zašto je Nemačka raj za privredni kriminal?

Nemačkojnedostaju hiljade javnih tužilaca kako bi se efikasno borila protiv finansijskog kriminala, upozorilo je Nemačko udruženje sudija (DRB). Poručuju da kriminalci u svetu novca i privrede, ali i prave mafijaške organizacije, u Nemačkoj imaju previše lak posao, jer nema dovoljno javnih tužilaca i sudija koji bi uopšte stigli da obrade sve predmete.

„Nemačkim pokrajinama kroz prste cure milijarde evra jer su previše usredsređene na troškove osoblja u istražnim organima”, rekao je krajem decembra direktor DRB-a Sven Reben za novine medijske kuće Funke. „Svaki dodatni evro uložen u zapošljavanje više istražitelja radi efikasnije borbe protiv finansijskog i privrednog kriminala na kraju bi doneo kudikamo više evra u državnu kasu.”

Reben procenjuje da Nemačkoj nedostaje oko 2000 javnih tužilaca i upozorava da je oko milion otvorenih predmeta i dalje neistraženo. Mnoge takve nezakonite radnje, uz to, imaju relativno kratak rok zastarelosti, što kriminalcima život čini pravom pesmom čak i ako ih zateknu sa prstima u – najčešće državnoj kasi.

Treba znati s takvim kriminalcima

Teza da je Nemačka „raj za finansijski kriminal” već se više puta čula, pri čemu je moralo da se konstatuje da su nadležnim službama bile potrebne godine da uopšte shvate razmere finansijskih operacija organizovanih kriminalnih grupa. Slučajevi kao što su Wirecard i CumEx državu su koštali milijarde evra. Wirecard je bio nemački gigant finansijske tehnologije koji je doživeo kolaps kada je ustanovljeno da je falsifikovao bilans. Visina prevare – 1,9 milijardi evra! A između 2006. i 2011. Mreža banaka, advokata i trgovaca akcija smislila je trikove pomoću kojih su dobijali povraćaj poreza koji nikad nije plaćen. Procenjuje se da je ukupna šteta bila 12 milijardi evra.

Jakob Vende, advokat specijalizovan za finansijsko pravo i direktor firme Regpit, koja se bavi zaštitom od finansijskog kriminala, smatra da problem nije samo u nedostatku javnih tužilaca, već i u nedostatku obuke na svim nivoima. Nije retkost da takve pljačke priredi prava vojska pravnih i poreskih stručnjaka s kojima državni organi tek izuzetno retko umeju da drže korak: „Svakako smo daleko ispod sopstvenih mogućnosti”, rekao je Vende za DW. „Potrebno nam je više ljudi, ali i ljudi koji su bolje obučeni u svim oblastima – među javnim tužiocima, na sudovima i u nadzornim organima.”

To je posebno problematično jer su ti oblici kriminala, kako kaže Vende, „pokretna meta”. „Ne postoji jedna jedina metoda kojom se služe organizovani kriminalci. Oni se stalno prilagođavaju, stalno traže rupe u sistemu i uvek će nastojati da ih iskoriste.”

Leva ruka ne zna šta radi desna

Dodatni problem predstavlja rascepkanost institucija u Nemačkoj. Velik je i nepregledan broj sudskih i istražnih organa u 16 saveznih pokrajina, a svaka od njih neretko se bavi različitim vrstama finansijskog kriminala na različitim područjima.

Kilijan Vegner, profesor održivog privrednog prava na Univerzitetu u Haleu, kaže da u oblastima poput kockanja ili trgovine plemenitim metalima širom zemlje deluje više od 300 nadzornih tela, od kojih mnoga vape za stručnim ljudima. „Veoma je teško uopšte utvrditi da li u nekom od tih tela postoji informacija koja bi mogla da bude relevantna za istragu pranja novca u nekoj drugoj oblasti”, rekao je Vegner za DW. „Svi rade svoj deo odvojeno, što dovodi do ogromnog gubitka informacija.”

Jedna od osoba koja je te probleme dobro upoznala i na sopstvenoj koži jeste Ane Brorhilker. Tokom dve decenije bila je na funkciji više javne tužiteljke u Kelnu, a širom Nemačke postala je poznata po istrazi prevarantske šeme CumEx, u kojoj su banke i berzanski posrednici iz državnih kasa širom Evrope izvukli milijarde evra u „igri” prividne promene vlasništva kada je trebalo platiti porez na dividendu. Samo je Nemačka, prema procenama, izgubila oko 30 milijardi evra.

Vrte se papiri, ali se ne istražuje zločin

Glavni problem, smatra Brorhilker, nije u samom broju javnih tužilaca, već u birokratskom mastodontu u koji su se te institucije pretvorile. Na papiru možda ima dovoljno ljudi, ali je daleko manje onih koji se zaista bave krivičnim gonjenjem: „Imamo mnogo ljudi u upravi i administraciji, ali malo onih koji stvarno rade posao”, rekla je za DW. „Istina je da nemamo dovoljno javnih tužilaca koji sprovode istrage i iznose slučajeve pred sud, ali bismo najpre mogli i drugačije da rasporedimo osoblje.”

Smatra i da struktura pravosudnog sistema podstiče javne tužioce da se bave lakšim predmetima s velikim izgledima za uspeh. Naravno da je jednostavnije i brže završiti postupak u banalnom slučaju krađe u prodavnici, makar to jedva imalo ikakav društveni efekat. „Tako se lako izvuku profesionalni kriminalci koji društvu nanose i najveću štetu”, upozorava bivša javna tužiteljka.

Brorhilker je 2024. napustila pravosuđe i postala jedna od čelnica nevladine organizacije „Finansijski preokret“ (Finanzwende). To je organizacija koja se zalaže za promenu načina na koji država vodi borbu protiv finansijskog kriminala i suprotstavlja se uticaju finansijskih lobija.

Konkretan primer: kofer pun novca

I Brorhilker je svojevremeno izluđivao nedostatak komunikacije među državnim institucijama: „Recimo da nekoga na aerodromu uhvate s velikom količinom novca u torbi”, priča. „Carinici na graničnom prelazu to otkriju i eventualno o tome obaveste svoje pretpostavljene. To se onda vodi kao carinski prekršaj, jer oni to po pravilu uopšte ne prosleđuju poreskoj upravi. Čak i kada okolnosti smrde do neba, često ne obaveste ni policiju.”

Dok organi gonjenja, svako za sebe, obavljaju svoj deo posla, mnogo toga je istovremeno i utaja poreza i novčana malverzacija, a neretko iza svega stoje organizovane grupe i isti ljudi. Dok policija, na primer, pokušava da uhvati dilere droge, novac od droge već prolazi ispod radara poreske uprave. A pre nego što poreski istražitelji uopšte shvate šta se dogodilo, novac je već opran i tako potpada pod nadležnost sasvim druge institucije.

Druge zemlje taj posao organizuju efikasnije. U Evropi naročito mnogo iskustva – ali i efikasnosti – ima Italija: za poreski, carinski i finansijski kriminal može da bude nadležan samo jedan organ.

Gubi se najmanje 100 milijardi evra godišnje
Teško je uopšte proceniti razmere štete koju izaziva finansijski kriminal. Sudija Reben procenjuje da se u Nemačkoj godišnje „opere” oko 100 milijardi evra, ali taj iznos, koji se često navodi u nemačkim medijima, zasniva se na studiji Univerziteta u Haleu iz 2016. godine, u kojoj su zaključci izvedeni ekstrapolacijom poznatih slučajeva. Stvarni nivo nikada nije utvrđen.

Političari po pravilu ističu svoju odlučnost u borbi protiv tog problema. I vlada kancelara Fridriha Merca najavila je prošlog jula da će pokrajinama isplatiti 240 miliona evra za zapošljavanje 2000 dodatnih sudija i javnih tužilaca. Međutim, već se pokazalo da su izuzetno teški i gotovo beznadežni svi pokušaji sveobuhvatne reforme kako bi čitav sistem postao jednostavniji.

Borba protiv birokratskih vetrenjača

To je postalo očigledno kada je vlada bivšeg kancelara Olafa Šolca pokušala da osnuje centralno telo za borbu protiv pranja novca. „Odmah je izbio veliki spor”, rekao je Vegner sa Univerziteta u Haleu. „Pod čijim nadzorom bi trebalo da bude ta agencija? Saveznog kriminalističkog ureda, istražne službe carine? Na nivou federacije ili saveznih pokrajina? A ako su nadležne pokrajine, koliko bi dobila jedna, koliko druga? Niko nije mogao da odluči gde bi ta nova karika trebalo da se uklopi u tom ogromnom mozaiku.” Na kraju je plan napušten.

Dublji problem finansijskog kriminala, smatra Vegner, leži u kulturi koja preovladava u velikom delu nemačkog pravosuđa: „Specijalizovana karijera nije naročito cenjena”, rekao je. „Ako želite da napredujete i imate veću platu, morate svakih nekoliko godina da menjate radno mesto: dve ili tri godine raditi na teškim krivičnim delima, zatim dve ili tri godine u ministarstvu, pa isto toliko vremena na narkoticima. To je tipičan put uspešne karijere, jer se u suprotnom smatra da ste previše ‘zakopani’ u samo jednu oblast.”

Upravo je ta kruta kultura razmišljanja, zaključuje Brorhilker, ključni problem nemačkog pravosuđa. A on se neće rešiti pukim povećanjem budžeta i broja zaposlenih.