Zašto se Amerika nalazi na opasnoj raskrsnici nakon ubistva Čarlija Kirka?

Nakon jednog od najžešćih atentata u istoriji SAD, guverner Jute je zamolio Amerikance da smanje političku temperaturu. Ali gotovo niko sa kim sam razgovarala od smrti Čarlija Kirka ne misli da će to biti put koji će zemlja izabrati. Barem ne uskoro, piše specijalna dopisnica BBC-a iz SAD Keti Kej.

Skorašnja istorija je puna primera gde je Amerika odlučila da se ne ujedini nakon tragedije. To se nije dogodilo pre 14 godina nakon što je demokratska kongresmenka upucana u glavu u Arizoni. Niti pre osam godina, kada je republikanski kongresmen upucan tokom bejzbol treninga. Amerikanci se nisu ni ujedinili suočeni sa globalnom pandemijom. U stvari, kovid je pogoršao podele.

Razlog je jednostavan, ali teško ga je promeniti. Podsticaji koji pokreću američki politički život nagrađuju ljude i platforme koji pojačavaju temperaturu, a ne one koji smanjuju tenzije. Širom zemlje, veća je verovatnoća da ćete biti izabrani na političku funkciju ako se kandidujete sa politikama i retorikom koje se dopadaju vašoj političkoj bazi, a ne političkom centru (to je depresivni nusproizvod manipulisanja izbornim jedinicama – prvobitnog greha koji stoji iza nefunkcionalne, podeljene politike Amerike).

Isto tako, u medijima, ljudi koji iznose mišljenje o politici nagrađuju se zato što su ekstremniji i izazivaju negodovanje – to je način da se dobije više pažnje i, na kraju krajeva, više reklamnog novca. Ova struktura podsticaja je ono što guvernera Jute Spensera Koksa čini nekom vrstom američkog izuzetka.

Nakon što je Čarli Kirk ubijen, pozvao je Amerikance da se “zagrle člana porodice, izađu i čine dobro u zajednici“. Zvučao je tako zdravorazumno, tako zdravo – pokušaj pomirenja, u moru podela.

Šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka naspram danas

Podele i političko nasilje nisu novi fenomeni u Americi. Pre oko 160 godina, zemlja je ratovala sama sa sobom i nikada se zapravo nije zaustavila. Tokom pet godina šezdesetih godina prošlog veka, ubijen je jedan američki predsednik, a zatim i njegov brat dok je vodio kampanju za predsednika. U istom periodu, ubijena su i dva najistaknutija lidera za građanska prava u zemlji. Sedamdesetih godina prošlog veka, na predsednika Džeralda Forda je pucano u dva odvojena slučaja. Osamdesetih godina, Ronalda Regana je pogodio metak dok je išao ka svojoj limuzini.

I naravno, baš prošle godine Tramp je bio žrtva neuspelog pokušaja atentata od strane naoružanog napadača u Pensilvaniji i drugog navodnog pokušaja od strane naoružanog napadača na Floridi, čije je suđenje počelo nedelju dana kada je Kirk ubijen.

Međutim, ono što ovu eru čini toliko drugačijom od 1960-ih i 70-ih je ono zbog čega je guverner Koks zabrinut. Iako je pažljivo izbegavao da govori stvari koje bi dodatno podelile Amerikance, nije bio toliko blag prema kompanijama društvenih medija koje jasno krivi za ovu tragediju. „Verujem da su društveni mediji igrali direktnu ulogu u svakom atentatu i pokušaju atentata koji smo videli u poslednjih pet, šest godina“, rekao je Koks u intervjuu u nedelju. Nastavio je rekavši da je „rak“ verovatno preslaba reč za ono što je učinio američkom društvu.

Većina tehnoloških kompanija je ostala tiha u svojim zvaničnim izjavama. Međutim, Ilon Mask, milijarder i šef kompanije X, oglasio se, tvrdeći da je „radikalna levica slavila hladnokrvno ubistvo Čarlija Kirka”, dodajući: „jedinstvo je nemoguće sa zlim fanaticima koji slave ubistvo“. Takođe je objavio o uticaju društvenih medija, tvrdeći: „Iako ponekad diskusija o X može postati negativna, ipak je dobro što se diskusija vodi.“

Zamke ovog sistema koji meša društvene medije sa politikom tiču se čak i onih koji su najstrastveniji u vezi sa politikom, bez obzira na to koga podržavaju. Ranije ove nedelje, Kejtlin Grifits, devetnaestogodišnjakinja koja je predsednica ogranka organizacije Čarlija Kirka, Turning Point USA, na Državnom univerzitetu Jute, jasno je rekla: „Društvene mreže su definitivno veoma teška stvar za naše društvo. „Ne možete čak ni da razgovarate sa nekim ko se ne slaže sa vašim političkim uverenjima – i mislim da je to iskreno tragično.“ Tragično i ironično, jer je Kirk sebe video kao zagovornika slobode govora, čak i dok se njegovi kritičari često nisu slagali sa tim formulisanjem. Njegova smrt, međutim, može da gurne zemlju dalje od civilizovanog diskursa.

U roku od nekoliko dana od Kirkove smrti, politički tabori u zemlji su se već povukli suprotstavljenim narativima. Mnogi na levici su željni da istraže načine na koje je Kirkov ubica mogao biti radikalizovan internetskim subkulturama i grupnim ćaskanjima. Mnogi na desnici više vole da razjasne da li je osumnjičeni bio deo levičarske zavere. Nijedna grupa ne deluje posebno zainteresovano da da prioritet pomirenju ili isceljenju. Stvarnost je da oni koji proučavaju ekstremizam veruju da levica-desnica možda nisu ni najkorisniji način da se sagleda podela u ovom trenutku.

„Bolje je pogledati šta uzrokuje da ljudi budu neupravljivi“, kaže Rejčel Klajnfeld, viša saradnica u Karnegijevoj fondaciji za međunarodni mir, koja je specijalizovana za polarizovane demokratije. „Potrebna je želja da se spusti temperatura zahteva od ljudi da imaju malo više hrabrosti nego što pokazuju. „Mislim da je korisnije fokusirati se na to kako mi kao društvo okrećemo stranicu i otvaramo novo poglavlje, jer je ovo kao loš brak. A kao i u lošem braku, možete izgubiti samo pokazivanjem prstom.“

Šta bi pomirenje zahtevalo

Što se tiče pitanja da li Amerika može da se oslobodi algoritama koji podstiču podele, to bi zahtevalo lidera ogromne snage sa podjednako ogromnom posvećenošću pomirenju. „Nisam siguran kako ćemo se izvući iz ovoga“, rekao mi je politički pisac Dejvid Draker. „Bilo bi korisno kada bi se obe stranke – a pod strankama mislim na ‘stranke’, a ne samo na političke ličnosti – složile da prestanu sa međusobnim optužbama i jednostavno rekle ‘stop’.“ „Obično samo predsednik može to da olakša. Ukoliko se obe strane ne slože da postoje određene granice koje ne treba preći, ili ukoliko to ne učini sledeći predsednik, nisam siguran kako ćemo tamo stići.“

Tramp nije takav tip predsednika. Često deluje politički najjače kada ima protivnika protiv koga se bori. Koliko ja razumem, Tramp zaista veruje da ljudi sa levice žele da unište njegov Maga pokret. A od Kirkove smrti, on je usvojio sasvim drugačiji ton od guvernera Jute. „Reći ću vam nešto što će me dovesti u nevolju, ali me baš briga“, rekao je kada su ga pitali kako se nacija može popraviti. „Radikali sa desnice su često radikalni jer ne žele da vide kriminal… Radikali sa levice su problem.“ I otišao je dalje u svojim komentarima u Ovalnom kabinetu nakon Kirkovog ubistva: „Radikalno levičarsko političko nasilje povredilo je previše nevinih ljudi i odnelo previše života.“

Predsednikovu tvrdnju – da ovo nije samo delo izopačene osobe već radikalne levice u širem smislu – ponavljaju i drugi zvaničnici Bele kuće. „Sa Bogom kao svedokom, iskoristićemo svaki resurs koji imamo da identifikujemo, poremetimo, demontiramo i uništimo ove mreže“, rekao je Stiven Miler, zamenik šefa Trampovog kabineta. „To će se dogoditi, i uradićemo to u Čarlijevo ime.“ Međutim, brojne studije o politički motivisanim ubistvima i nasilju u SAD – tokom nekoliko decenija – sugerišu da su više slučajeva izvršili ljudi sa „desničarskim“ ideologijama nego sa „levičarskim“, iako je verovatno potrebno više podataka da bi se izveo čvrst zaključak.

„Ljudi kažu da se istorija ponavlja – nikada se nije“

Neki ljudi sa kojima sam razgovarala ukazuju na mračna vremena u američkoj istoriji kao izvor utehe. „Malo je perioda u Americi bilo politički mračnije ili nasilnije od šezdesetih i početkom sedamdesetih koje su oblikovali Vijetnam i Votergejt“, rekao mi je bivši republikanski kongresmen, koji je postao uticajni TV voditelj, Džo Skarboro. „Ali zemlja je krenula napred, proslavila svoju dvovekovnu godišnjicu i prevazišla svoje nasilne podele. Učiniće to ponovo.“

Među optimistima sa kojima sam razgovarala bio je i demokratski senator Rafael Vornok iz Džordžije, jedan od najviših Afričko-američkih zvaničnika u zemlji. Osudio je političko nasilje kao “najantidemokratskiji“ čin, ali me je podsetio i na napredak koji je Amerika postigla po pitanjima poput rase. „Priča svake porodice je uvek komplikovanija od priča koje sami sebi pričamo na porodičnom okupljanju“, rekao mi je. „Moj otac je morao da ustupi svoje mesto u autobusu dok je nosio vojničku uniformu tinejdžeru, ali ja sada sedim u senatskom mestu.“ Njihova nada je ohrabrujuća – ali ja i dalje ne vidim jasan izlaz.

U poslednje vreme, mnogo razmišljam o razgovoru koji sam vodila ranije ove godine sa istoričarem i filmskim stvaraocem Kenom Bernsom, dok se Amerika sprema da proslavi 250. godišnjicu svog osnivanja. „Ljudi kažu da se istorija ponavlja“, rekao mi je Berns. „Nikada se nije ni ponavljala.“ Berns umesto toga preferira citat koji mnogi pripisuju piscu Marku Tvenu: „Istorija se ne ponavlja, ali se često rimuje.“

Drugim rečima, čak i ako sadašnjost izgleda kao prošlost, stvari se nikada ne dešavaju dva puta na isti način. Ovaj trenutak napetosti deluje kao da se rimuje sa toliko drugih perioda neslaganja u američkoj istoriji, ali ih ne ponavlja baš. Da, američka istorija je puna besa i sukoba, ali nisam siguran da su društveni i politički sistemi ove zemlje uvek bili tako brzi da nagrade kompanije i ljude koji su rasplamsavali te emocije.

U međuvremenu, Sjedinjene Države će postati slabije, a ne veće. Bivši ministar odbrane Bob Gejts mi je jednom rekao da su tri najveće pretnje američkoj nacionalnoj bezbednosti uspon Kine, opadanje Rusije i unutrašnje podele same zemlje. Američki protivnici svakako znaju koliko njene podele štete ovoj supersili. Oni vredno rade na internetu kako bi ljude još više udaljili. A Amerikanci im to olakšavaju.