Unutar neverovatnog, smelog i (do sada) nezaustavljivog uspona Zohrana Mamdanija

Bio je tu jedan obožavalac koji je tražio selfi, pa volonter u kampanji. Slučajan susret sa starim prijateljem. Čak i prvi susret sa južnoafričkim komičarem Trevorom Noom. Pozdravio je Mamdanija, koji ima dvojno američko i ugandsko državljanstvo. Nakon što su se zagrlili, Noa je rekao kandidatu da ga želi u svom podkastu, piše u opširnom tekstu o Zohranu Mamdaniju novinar Njujork tajmsa Asted V. Nerndon.

Usred te galame, pitao sam Mamdanija, demokratskog kandidata za gradonačelnika, zašto je odlučio da se kandiduje dok smo čekali da sednemo u Džonijevom lančonetu. Mamdani preferira ovaj skromni restoran u Čelsiju jer može da se fokusira na svoju uobičajenu porudžbinu od četiri kajgane nagomilane na tostu sa jednom palačinkom sa strane.

„Nikada ne bi bilo ankete koja bi rekla: ‘Vreme je sada za Zohrana Mamdanija… Možeš biti ozbiljan, odlučan i nemilosrdan u svojoj posvećenosti pobedi u trci. A onda, takođe, možeš je razviti.“

Rezultat je bio istorijski. Mamdani, 33-godišnji demokratski socijalistički poslanik državne skupštine, koji pre ove godine gotovo da nije imao nikakvo ime poznato u Njujorku, sada je favorit na opštim izborima protiv bivšeg guvernera i člana jedne od najpoznatijih porodica u državnoj politici.

Već je osramotio aktuelnog gradonačelnika, koji je bio na dalekom četvrtom mestu, zbog čega je prerano izašao iz trke. Na junskim preliminarnim izborima, Mamdani nije samo nadmašio očekivanja; on je potpuno preokrenuo izbornu strukturu, preoblikovavši biračko telo i iskoristivši prednost glasanja po rangiranju kako bi ostvario ubedljivu pobedu od 12,8 poena koja je odjeknula kroz politiku zemlje.

Ali ono što se dogodilo posle preliminarnih izbora moglo bi se ispostaviti još važnijim. U vremenu koje je prošlo od tada, dok je ovaj članak objavljen, Mamdani se uključio u drugu vrstu preliminarnih izbora, tiho se sastajući sa gradskim moćnicima kako bi konsolidovao podršku i izbacio svoje glavne rivale, Endrua Kuoma i Erika Adamsa.

Mamdani se već mesecima privatno sastaje sa bivšim liderima gradske vlasti, poslovnim rukovodiocima, šefovima njujorških umetničkih i kulturnih institucija i skeptičnim lokalnim demokratama. Razgovori su predstavljeni kao upoznavanje sa novom političkom zvezdom.

Ali oni takođe služe dvostrukoj svrsi, prema rečima ljudi upoznatih sa razgovorima. U njima, Mamdani je nastojao da se predstavi kao novi tip levičara, slušalac koji razume svoje nedostatke i spreman je da raste. Priznao je da mu nedostaje menadžerskog iskustva i tražio savet. Tražio je zajednički jezik. Saslušao je svoje kritičare, uključujući bogate Njujorčane iz oblasti biznisa i finansija i neke proizraelske aktiviste koje odbija njegovo doživotno zalaganje za Palestince ili uvređene njegovom nevoljnošću da odmah osudi frazu „globalizujte intifadu“, čiju je upotrebu kasnije obeshrabrio.

Postojala su dva ključna veznika: Patrik Gaspar, bivši pomoćnik Obamine administracije i direktor Demokratskog nacionalnog komiteta, i Sali Susman, dugogodišnja korporativna rukovoditeljka i članica finansijskih odbora za predsedničke kampanje Baraka Obame, Hilari Klinton i Džoa Bajdena.

Gaspar je upoznao Mamdanija pre mnogo godina. Susman ga je upoznala ovog leta, kao jednog od nekoliko rukovodilaca koji su ga privatno kontaktirali nakon njegovog mnogo pominjanog julskog sastanka sa Partnerstvom za Njujork, konzorcijumom od 350 članova koji predstavljaju banke, advokatske firme i korporacije. Susman, koja sebe opisuje kao umerenu demokratkinju koja naklonjena poslovanju, rekla je da je bila impresionirana kako se Mamdani držao usred neprijateljski nastrojene gomile. Nekoliko nedelja kasnije, sastala se sa njim na sat vremena i rekla je da je tu interakciju napustila „zaokupljena“ njegovom radoznalošću.

Susman je od tada postala vredan saveznik, sazvavši dva intimna okupljanja u Mamdanijevoj kancelariji za kampanju za poslovne lidere i tehnološke investitore željne da ga upoznaju.

„Postoji nešto u vezi sa njim što tera ljude da žele da mu pomognu“, rekla mi je.

Robert Volf, još jedan član Partnerstva za Njujork i glavni prikupljač sredstava za Demokratsku stranku, rekao mi je da je počeo da se dopisuje sa kandidatom, postajući neformalna provera pulsa za gradsku finansijsku i poslovnu zajednicu. Volf se takođe sastao sa Mamdanijevom na sat vremena u njegovoj kancelariji za kampanju, kao lični nastavak satnog Zum sastanka u avgustu.

„Zohran je, za mene, više progresivni kapitalista“, rekao mi je Volf, dodajući da je bio uveren njihovim privatnim interakcijama da Mamdanijeva razume važnost privatnog sektora koji napreduje u njegovom Njujorku.

„On je neko ko želi da shvati kako da koristi vladu na odgovarajući način za stvari koje pomažu jednakosti i pomažu onima kojima je to ugroženo.“ Jasno je stavio do znanja da želi da podrži zakupce, a ne da kažnjava stanodavce. Želi da podrži javno obrazovanje, a ne da se bori protiv specijalizovanih škola sa elitnim prijemom. Podržava palestinska prava; nije anticionista. Napravio je ključne ustupke kada je u pitanju policija. Važno je napomenuti da je jasno stavio do znanja da je otvoren za kompromis kada je u pitanju njegov predloženi porez na milionere. Nazovimo ga Mamdani 2.0.

Bio je to pokušaj da se predstavi zrelija levica, fokusirana na ispunjavanje svoje političke agende, a ne na pobedu u ideološkoj raspravi. Mamdani želi da bude dobar gradonačelnik – sjajan gradonačelnik. I želi da bude ocenjivan po kriterijumima koje je sam sebi postavio: besplatna univerzalna briga o deci, besplatni autobusi za sve i četvorogodišnje zamrzavanje kirije za gradske stanove sa stabilizovanom kirijom, ključni elementi agende pristupačnosti koji su pokrenuli njegovu predizbornu kampanju do pobede. I zna da to ne može sam – ili samo sa progresivcima.

„Biti u pravu samo po sebi je besmisleno“, rekao mi je Mamdani kada sam ga pitao o njegovom pristupu ovim sastancima. „Moramo pobediti. I moramo ispuniti očekivanja“.

Nazvan je antisemitom zbog svog propalestinskog zalaganja i dobio je nadimak „Mamdani komunista“ od strane predsednika Trampa, koji je rekao da će uskratiti federalna sredstva Njujorku ako Mamdani bude izabran i neosnovano sugerisao da je Mamdani, naturalizovani državljanin, bio u zemlji ilegalno.

Sin proslavljenog filmskog stvaraoca i priznatog akademika koji je želeo da započne indi rep karijeru iza Diznijevog filma svoje majke. Politika je njegov drugi čin – bajka koja se može videti samo u Njujorku i koja je privukla pažnju sveta, s obzirom na njegove korene u Indiji i Ugandi i bogatu imigrantima prirodu biračkog tela grada. I on je prepisao pravila za kampanju u tom procesu, zatrpavajući protivnike inovativnom digitalnom strategijom koja ga je pretvorila u pravu internet slavnu ličnost u prepoznatljivom odelu i kravati (rotira tri: jedno prugasto, jedno tufnasto, jedno crveno).

Mamdani se dodatno ističe na pozadini neuspeha Demokratske stranke. Stranka ulazi u drugu Trampovu eru bez mobilizacionih lidera i značajnih političkih ideja, uglavnom bez kormila i svakako bez vizije. U junu, anketa Rojtersa/Ipsosa pokazala je da više od 60 odsto demokrata želi novo vođstvo, usred talasa samoispitivanja i unutarstranačkog rata koji je pokrenut od sramotnog poraza na izborima 2024. godine.

Berni Sanders, senator iz Vermonta i demokratski socijalista koji se kandidovao za predsednika 2016. i 2020. godine, rekao mi je da Mamdani „vodi briljantnu kampanju od običnih ljudi“. Pomislili biste, nastavio je, da bi demokrate „skakale od radosti, govoreći: ‘Hvala Bogu! Ovo je budućnost Demokratske stranke!’ Nažalost, postoje i drugi koji na to gledaju drugačije.“ Tokom pet meseci praćenja kampanje, uključujući dva intervjua sa kandidatom i razgovore sa oko 40 drugih ljudi bliskih trci i njenim odjecima među nacionalnim demokratama, nisam čuo da je neko izrazio iznenađenje što je „Z“ skoro uspeo – takvo je bilo potpuno verovanje u njegovu harizmu.

Mamdani se ističe u igri međuljudske politike koju Sanders tako poznato izbegava. Voli liniju od konopca koliko i Džo Bajden. Voli selfi kao Elizabet Voren. I ostaje do kraja službe u crnačkoj crkvi, primetivši da ritmovi haićanskih bubnjeva podsećaju na kongoansku muziku uz koju je odrastao. Ipak, sve više oseća pritisak očekivanja, prirodnu posledicu izgleda na tešku titulu: postati prvi muslimanski gradonačelnik Njujorka i jedan od retkih izabranih zvaničnika u zemlji koji nije samo liberalan ili progresivan, već i bez izvinjenja levičar. Mamdani mi je rekao da razume da se njegov uspeh ili neuspeh neće posmatrati samo kao njegov. U pravu je.

Kada sam ga pitao da li postoji deo grada koji ga je iznenadio tokom kampanje, iskustvo ili komšiluk koji je ponovo inspirisao njegovu vezu sa gradom, Mamdani je zastao da razmisli. Može biti sklon dugim pauzama koje mogu delovati više kao neprijatna tišina nego kao trenutak nagomilavanja neizvesnosti. Više od 20 sekundi kasnije, imao je odgovor: tokom Ramazana, u martu. Mamdani mi je rekao da je pokušao da „prisustvuje što većem broju novih molitvi i okupljanja“. Ne samo da ide na jednu proslavu Čand Rata, ili „noći meseca“, tradicionalnog južnoazijskog festivala, već što više može – „da u tom trenutku“, rekao je, „uhvati snimak muslimanskog života širom Njujorka“.

Njegov odgovor me je podsetio koliko je on drugačiji kandidat. Mamdani je stavio svoju veru, svoje indijsko-ugandske korene i svoj propalestinski aktivizam u centar kampanje, verujući da će javnost razumeti njegovu viziju i vrednosti čak i ako tradicionalni čuvari nisu.

Nije samo u šta Mamdani veruje. Ili da je sve verovatnije da će zauzeti gradsku skupštinu. Radi se o tome da možda ima temperament – i podršku javnosti – da održi svoju političku koaliciju i nakon januarske inauguracije i sprovede značajne promene u politici i zakonodavstvu. Zvezda nije ono što je inherentno preteće. Kombinacija sa kompetencijom jeste. Da budemo jasni: Niko nije tražio od Zohrana Mamdanija da se kandiduje za gradonačelnika. Ni Demokratski socijalisti SAD. Ni progresivna baza donatora grada. Ni Radnička porodična stranka, institucionalni dom levog krila grada. Mamdani je sam smislio ovaj plan početkom prošle godine, u Kava Hausu u Astoriji, jemenskom kafiću koji mu je služio kao lokalno skrovište i nezvanično sedište za spletkarenje samo nekoliko blokova od njegovog stana.

Mamdani je video priliku da formira koaliciju izgrađenu na sopstvenom životu i uverenjima: muslimani, Južnoazijati, podstanari, mladi ljudi i progresivci. Ali postojalo je jedno pitanje koje je najviše oblikovalo Mamdanijev politički identitet, ono oko kojeg je znao da nikada neće napraviti kompromis: Izrael i Palestinci. Mamdanijevo propalestinsko zalaganje datira još iz njegovih srednjoškolskih dana u Bronks Sajensu, kada je besno razmenjivao objave na Fejsbuku sa pro-izraelskim kolegom iz razreda, a nastavio je na Boudoin koledžu, gde je osnovao školski ogranak Studenti za pravdu u Palestini.

Rekao mi je da su ga ova rana iskustva naučila razlici između posmatranja politike kao intelektualne debate i posledice životnog iskustva ljudi. Takođe je podstaklo njegovo nestrpljenje prema pogledu na svet koji opisuje kao „PEP“ – ili „progresivno osim Palestine“ – kovanica koja se godinama koristi na levici.

I tokom prošle godine, stavovi Amerikanaca o Izraelu su se mnogo približili Mamdanijevim nego senatoru Čaku Šumeru – možda najznačajnijoj ličnosti od svih u Njujorku – pretvarajući ono što se nekada smatralo političkom obavezom u stub njegovih akreditiva za govorenje istine, protiv establišmenta.

Godine 2023, samo nekoliko dana nakon napada Hamasa na Izrael 7. oktobra, Mamdani je uhapšen pod optužbom za narušavanje javnog reda dok je protestovao ispred Šumerove kuće – rekavši novinarima tada da bi izraelska kampanja odmazde mogla rizikovati „neposredni genocid“. Mamdani mi je rekao da je njegova muslimanska vera, posebno, „bila oblikujući deo načina na koji vidim svet – i kako svet vidi mene“, posebno nakon obračuna sa džamijama i porasta islamofobije koji je usledio nakon napada 11. septembra.

Tokom leta, Mamdani se suočio sa svojom prvom krizom vezanom za javnu bezbednost – kada je bio u Ugandi, slaveći svoje venčanje sa Ramom Duvadžijem, 27-godišnjom ilustratorkom, sa porodicom i prijateljima. Dana 28. jula, naoružani čovek je ušao u poslovnu kulu na Park aveniji i otvorio vatru, ubivši četiri osobe, uključujući dva čuvara obezbeđenja, od kojih je jedan bio policajac van dužnosti. Ubrzo nakon što je vest postala javna, Kuomo i Adams su počeli da upiru prstom u Mamdanija – zato što je bio van zemlje, ali i da bi istakli njegove prethodne stavove o javnoj bezbednosti.

Ono što se zatim dogodilo iznenadilo je sve. Taj policajac van dužnosti, Didarul Islam, bio je bangladeški američki musliman i zapravo je bio u istoj džamiji kao i Mamdani tokom njegove turneje po službama povodom Bajrama. A kada se Mamdani vratio u Sjedinjene Države, nakon što ga je probudio Kacov poziv u 4 ujutru, otišao je direktno sa aerodroma Kenedi u porodični dom u Bronksu, gde je https://www.danas.rs/svet/tramp-spanija-sancez/sat vremena posećivao ožalošćene. Kasnije tog dana, uputio je žestoku kritiku Kuomu i Adamsu, koje je optužio da pokušavaju da steknu „cinično političko poene“ umesto da podrže porodicu.

Zbog toga je njegovo ponovljeno obećanje da će narediti policijskoj upravi da uhapsi izraelskog premijera Bendžamina Netanjahua, ako dođe u Njujork dok je Mamdani gradonačelnik, zbunilo nekoliko Mamdanijevih saveznika – i nahranilo njegove neprijatelje. Mamdani je rekao da će poštovati nalog koji je izdao Međunarodni krivični sud, a kojim se Netanjahu tereti za zločine protiv čovečnosti u Gazi. Ali Sjedinjene Države ne priznaju autoritet MKS-a, a pravni stručnjaci smatraju takvo hapšenje najverovatnije nezakonitim.