Verbalno nasilje najučestaliji oblik maltretiranja

Ipak, u Sekretarijatu za obrazovanje u Beogradu, kažu da se agresivno ponašanje sve ređe beleži u srednjim školama u odnosu na osnovne, kao i to da je verbalno nasilje najučestaliji oblik maltretiranja po pravilu, pojedinca koji je u neravnopravnom odnosu moći.

– Uzorak istraživanja programa „Škola bez nasilja“ koji su 2005. sproveli UNICEF i Ministarstvo prosvete, obuhvatao je 58.027 učenika uzorak iz 120 škola i 7860 zaposlenih. Pod nasiljem se u ovom istraživanju ne misli samo na fizičko nasilje kao što je uobičajeno, već bilo koje ponašanje kojim se drugi namerno želi povrediti, uplašiti ili osramotiti i to traje u nekom vremenskom kontinuitetu. Ono gotovo uvek podrazumeva neravnotežu moći među učesnicima. Što se tiče pojedinačnih oblika nasilja, učenici su se najčešće žalili na direktno verbalno nasilje (uvrede i ismevanja) – 47 odsto, i na verbalno relaciono nasilje – 34, a zatim na fizičko nasilje – 20 procenata. Učenici najčšće priznaju da su učestvovali u direktnom verbalnom nasilju (33,5 odsto), pa fizičko nasilje (15,7 odsto). Generalno, pokazuje se da je, kao i u drugim zemljama, verbalno nasilje najrasprostranjeniji oblik vršnjačkog nasilja – navodi Dragica Moro, zamenik Sekretara za obrazovanje grada Beograda.

Poredeći globalne samoprocene s podacima iz istraživanja Svetske zdravstvene organizacije, uočava se da je nasilje u Srbiji ispod prosečnog. Onih koji su bar jednom bili žrtve nasilja bilo je 22 odsto u poređenju sa svetskim prosekom od 33 procenta, i onih koji su više puta bili žrtve bilo je 5,3 u poređenju sa prosekom od 13 odsto. Po dobijenim procentima, Srbija bi se našla među 5–6 država/regiona, od 41 ispitanih, koje su na sa mom dnu po broju žrtava i nasilnika, bilo da se posmatra ponovljeno ili jednokratno nasilje.

– Iako transverzalna priroda ove studije ne dopušta donošenje zaključaka o trendu opadanja vršnjačkog nasilja, može se reći da postoje snažne indicije da se učestalost nasilnog ponašanja učenika smanjuje prelaskom na viši nivo školovanja – ističe Dragica Moro.

Učestalost vršnjačkog nasilja gotovo je podjednako izražena kod dečaka i devojčica u osnovnim i srednjim školama. Grubo fizičko nasilje znatno je ređe u srednjim školama. Oblici nasilja poput otimanja stvari i neprijatnog dodirivanja relativno su retki i u osnovnim i u srednjim školama. Učestalost pretnji i zastrašivanja takođe je znatno manja u srednjim školama.

– Kazna predstavlja demonstraciju moći a ne učenje koje želimo da postignemo kod dece. Neophodno je otvoriti prostor za aktivno učešće učenika i roditelja u tom procesu Iako se ključni obrasci ponašanja stiču u porodici, istaknuto je i da je zadatak škole da vaspitava decu. Naše društvo učestvuje u organizovanom vaspitavanju dece putem škole. Zadatak škole nije da upire prstom na onoga koji se nepoželjno ponaša, već da demonstrira poželjna i prihvatljiva ponašanja – zaključuje Moro.

Mreža institucija za podršku

Za razliku od Srbije, postoje primeri iz Velike Britanije koji ukazuju na razgranatu mrežu institucija podrške deci da ostanu u obrazovnom sistemu kao što su centri za učenje za decu sa problemima u ponašanju, lični savetnici-omladinski radnici, specijalizovani savetnici. U Srbiji se u sistemu socijalne zaštite razvijaju dnevni centri za decu sa problemima u ponašanju koji treba da postanu saradnici obrazovnog sistema u podršci obrazovanju dece sa pomenutim rizicima. Takvi centri daju dobre rezultate, pilotirani su u Novom Sadu, Požarevcu, Knjaževcu, Kragujevcu. Za ovakav rad potrebno je osnažiti kapacitete škola da rano prepoznaju rizike i mobilišu potrebne resurse u lokalnoj zajednici.