Abhazi strahuju od ruske asimilacije

Dragan Štavljanin: hladni mir – kavkaz i kosovo (20)

Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragana Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

Pre ratova, tri miliona turista posećivalo je godišnje Abhaziju. Neposredno potom skoro da ih nije bilo. Sada ih ima oko million. Samo su tri škole rekonstruisane proteklih 15 godina. Preostale 174 su u rđavom stanju. Nekadašnja Sovjetska rivijera ima 220 sunčanih dana u godini, pa nastoji da privuče investitore. Rusija omogućava penzije Abhazima, u proseku nešto više od 100 dolara, dok su abhaške samo oko osam dolara.

Abhazi gunđaju jer ruski preduzetnici preuzimaju poslove, ali priznaju da bez pomoći Moskve ne bi mogli da opstanu. Rusi kupuju nekretnine. Abhazi se žale da Rusi koriste nepovoljne okolnosti i ekonomsku blokadu, što obara cene, tako da kupuju kuće za manje od 100.000 dolara na veoma atraktivnim lokacijama.

Osnivač opozicionog lista u Abhaziji „Čegemskaja pravda“ Inal Kašig kaže da ova regija postaje sve zavisnija od Rusije. „Nismo shvatili šta se desilo 26. avgusta 2008, kada nas je Rusija priznala. To je bio izliv osećanja naroda. Tek kasnije počeli smo da uviđamo da nismo dobili to što smo želeli. Ranije, iako nas niko nije priznao, bili smo istinski nezavisni. Sada, nakon što je priznala Abhaziju, Rusija nas ’guta’. To se dešava na ekonomskom, političkom, vojnom i društvenom planu. Svakim danom postajemo sve zavisniji“, ističe Kašig.

Abhaška dijaspora, koja je napustila tu teritoriju u 19. veku, zadovoljna je podrškom Moskve. Zamenik ministra inostranih poslova Abhazije Maksim Gunjija nada se da će evropske zemlje priznati Abhaziju čime bi se sprečilo njeno utapanje u Rusiju.

Gruzijski ministar za reintegraciju Temur Jakobašvili ponavlja da jedino Tbilisi može efektivno zaštiti Abhaziju od ruske dominacije, ukoliko Suhumi prihvati njegov predlog o kulturnoj i političkoj autonomiji. Iako u Abhaziji vlada veliko zadovoljstvo jer ih je priznala Rusija (i Nikaragva), verovatno je i njenim liderima jasno da, suštinski, državnost neće biti funkcionalna dok je ne prizna međunarodna zajednica i ne prihvati Gruzija, što nije na vidiku. U međuvremenu, lider Abhazije Sergej Bagapš se zalaže za ulazak u Savez nezavisnih država i, eventualno, Uniju Rusije i Belorusije.

„Unija država“ jeste nadnacionalna organizacija, slično postulatima na kojima počiva EU, koja teži da obezbedi političku, društvenu i ekonomsku integraciju, u ovom trenutku Rusije i Belorusije. U različito vreme, Kazahstan, Moldavija i čak Srbija – tokom 1999 – izrazili su želju da se priključe tom savezu.

Ima mišljenja da bi najcelishodnije rešenje bilo da Abhazija bude pod međunarodnim protektoratom u narednih 10 do 15 godina. Međunarodne mirovne snage, koje bi činile NATO i Rusija, garantovale bi bezbednost.

Internacionalizacija bi pomogla uključivanju Abhazije u međunarodnu zajednicu. Abhazija se suočava sa izborom: da se uključi u međunarodnu zajednicu kroz nadgledani proces određivanja njenog statusa ili ostane potpuno izolovana i zavisna od Rusije.

Istovremeno, to bi omogućilo Gruziji da se, umesto na pitanje statusa, fokusira na rekonstrukciju i gradnju institucija. Briselu bi, pak, to olakšalo da se njeni odnosi s Rusijom ne svedu samo na Gruziju, a Moskvi da demonstrira liderstvo.

Problem je što i Abhazija i Rusija odlučno odbijaju bilo kakvu internacionalizaciju pitanja statusa ove regije, jer bi to vodilo njenom otvaranju i postepenoj demokratizaciji, a sadašnje rukovodstvo upravo opstaje na zatvorenosti i proizvodnji neprijatelja. Naravno, pitanje je da li bi demokratsko rukovodstvo Abhazije odustalo od zahteva za nezavisnošću, kao što uostalom potvrđuje primer demokratski izabranog predsednika Gruzije Sakašvilija koji je, zapravo, još više nego njegov prethodnik insistirao na reintegraciji zemlje, na kraju i silom. Međutim, da je kao sagovornike imao demokratska rukovodstva Južne Osetije i Abhazije, svakako bi bio moguć makar dijalog i izgradnja poverenja a što je preduslov za rešavanje etničkih konflikata. U svakom slučaju, na južnom Kavkazu u ovom trenutku geostrategija odnosi prevagu nad demokratijom, a to na primeru Abhazije znači zamrzavanje postojećeg stanja do sledeće erupcije.

Nastavlja se