„Acquis communautaire“ ili „pravno nasleđe Unije“

Mile Lasić „Acquis“ na francuskom znači zakonski standard, rečeno je već na Plavim stranama, kada je pojašnjeno kako „Acquis Communautaire“ predstavlja jedan od četiri principa proširenja Evropske unije, te da „Aki“ podrazumeva obavezu svih zemalja koje žele da se učlane u EU, da bezuslovno prihvate sve što od njih traži EU. Radi se, de facto, o tome da prihvate kao svoje sve ono što se pre njihovog priključenja EU desilo u ovoj evropskoj integraciji.
U Pojmovniku EU, koji bi svako ko piše ili govori o EU, trebao barem da prelista, stoji da se pod pojmom „Acquis Communautaire“ podrazumeva zbir svih

Zgrada sedišta Evropske komisije u Briselu

evropskih principa i pravnih propisa koji prozilaze iz opšteg zakonodavstva EU, ugovora EU, izjava Evropskog saveta, kao i presuda Evropskog suda (EUGH). Zbog toga se u nemačkom jeziku, pod pojmom „Acquis“ misli na ukupno pravno nasleđe EU, koje se ovde zove i „EU-pravom“. Slično je i kod nas, u bošnjačko-hrvatsko-srpsko-crnogorskom jeziku ili jezicima, po volji, ovaj francuski izraz može se tretirati kao „pravna stečevina“, odnosno, „pravno nasleđe EU“.
No, ostavimo se jednog ili srodnih jezika, važnije je znati da se pod ovim pojmom u EU podrazumevaju obavezujuće formulisana osnovna prava ili pravno-državni principi, kao i svi pravni akti koji čine „Acquis“, dakle: a) svi akti koji čine tzv. primarno pravo, a to znači ugovori EU; b) potom i akti koji čine tzv. sekundarno pravo, a to znači propisi, uredbe, zakoni, koji se, pak, u EU terminologiji zovu „osnovnim smernicama“ (Richtlinien) i odluke organa EU; c) odluke Evropskog suda (EUGH); d) rezolucije i izjave; e) pravni akti o zajedničkoj spoljnoj i odbrambenoj politici, kao i o saradnji u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova; f) ugovori i sporazumi koje je EU zaključila s drugim državama ili savezima država.
I BIH i Srbija nalaze se skoro u identičnoj situaciji povodom potpisivanja Sporazuma o pridruživanju s EU, zato se i pominju u paketu u ovom kontekstu. Ali, u obe zemlje se i dalje politički opstruira ponuda EU da se prihvate ponuđeni okviri i počnu ispunjavati standardi i uslovi za prijem. Međunarodnoj zajednici je ovih dana konačno uspelo da u BIH – politikom šargarepe i biča – prisile tamošnje političke kvazi-elite da prihvate reformu policije, što je bila pretpostavka za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji, pa je sada logično očekivati i sam čin potpisivanja. Srbija nije, međutim, poluprotektorat EU kao BIH, pa je s njom teže pregovarati, a i opasnost je veća da ostane usamljena u „cordon sanitare“, u kojem je već duže vreme.
U BIH, inače, izuzetno vredno radi Direkcija za evropske integracije, stručna ekipa okupljena oko dr Osmana Topčagića, pretpostavka je da je slično i u Srbiji, ali o potpisivanju sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji odlučuju političari na vlasti, a ne pomoćne vladine organizacije. Političari u obe zemlje učinili bi dobro kada bi bar oslušnuli o čemu govore ovi upućeni ljudi u BIH i Srbiji, bilo kada govore o fondovima, o 1.27 milijradi evra za Srbiju dobijenih direktno od EU posljednjih godina, recimo, bilo, pak, da oslušnu upozorenja tih stručnjaka o neophodnosti džinovskog naprezanja, o stotinak hiljada stranica raznih EU-pravnih akata s kojima je neophodno uskladiti domaća zakonodavstva, ako se hoće u EU. Tu, inače, nema hoću ovo, a neću ono, nego uzmi sve ili ostavi i ne zamajavaj se više time. Izuzetaka nema, samo može biti vremenskih odlaganja izvršenja određene obveze iz sporazuma o pridruživanju EU, kad se jednom stavi potpis na njega. Uzgred, u BIH i Srbiji, 13 godina posle rata, isuviše je mnogo ljudi i u politici i u medijima koji ne shvataju prostu istinu da je jedino pravo navijanje da obe zemlje što pre, ako je moguće zajedno, uđu u EU, jer bi se time brojni problemi počeli rešavati na drugoj osnovi.
„Aki“, inače, tek odnedavno postoji kao jedinstvena zbirka propisa i kao jedinstveno izdanje. Treba naglasiti da se pod ovim pojmom podrazumevaju ne samo obveze, nego i prava svih zemalja-članica EU, kako onih koje su učestvovale u donošenju te šume propisa i pravnih akata, tako i onih koji tek pristupaju EU. Sve nove članice EU jednostavno se moraju pokoriti tim pravnim aktima i principima EU, odreći se dela suvereniteta u korist EU, ali se zauzvrat dobija perspektiva saodlučivanja o svim poslovima Unije. U srpskom slučaju, konkretno, to znači da se jedino tim putom može povratiti i pravo saodlučivanja o Kosovu.