AFŽ nije za podsmeh

Želela sam da podsetim da u borbi za ravnopravnost žena nema konačno osvojenih pozicija. Da bi se ono što je stečeno uspešno sačuvalo potrebno je sačuvati iskustvo koje su žene stekle u borbi za poboljšanje svog položaja u društvu. Jedno od takvih je i iskustvo članica AFŽ-a. U tom smislu i ovaj istraživački rad je deo mog feminističkog aktivizma – kaže u razgovoru za Danas Gordana Stojaković, autorka istraživanja „Antifašistički front žena Vojvodine 1942-1953“.
– U istraživanju je moguće pročitati i videti originalne izveštaje, plakate, fotografije… – nastavlja sagovornica Danasa. Reč je o dragocenom materijalu koji dokumentuje svakodnevni život i rad žena. Na fotografijama su, pored liderki, i radnice, seljanke, učiteljice, sportistkinje. Tu su saveti za domaćice, prve reklame, fotografije „kursistkinja“ iz seoskih sredina Vojvodine, ženske radne brigade, žene u čitalačkim grupama, na analfabetskim tečajevima i naravno deca.
Kakva je bila sudbina žena levičarki u Drugom svetskom ratu?

Interesovanje stranaca

– Jedan od segmenata ovog istraživanja je i ženska štampa. „Žena danas“ je bio organ AFŽ Jugoslavije. „Zora“ je bila organ AFŽ Srbije, a „Glas žena“ pokrajinski ženski list. „Radna žena“ je bila organ AFŽ Vojvodine na mađarskom jeziku, a „Nova žena“ je bila organ AFŽ na rumunskom jeziku. Neke od novina izlazile su i pošto je AFŽ prestao da postoji, što samo govori da nije bilo lako ugasiti ženski aktivizam – kaže Gordana Stojaković.

Ima li interesovanja za vaše istraživanje?

– Obično kad kažem šta istražujem osetim podsmeh. Razumem zašto je to tako. AFŽ je bila delatna ženska organizacija. Na svim frontovima je delovala, čak je bila efikasna i u eliminaciji nasilja u porodici. Podsmeh koji oseća još i naša generacija je posledica straha od stvarnog ženskog organizovanja. To je klasičan patrijarhalni odgovor na mogućnost promene uloge žene. AFŽ je bio stvoren na solidnim temeljima. Na AFŽ je posle rata svaljena kolonizacija, briga o deci bez roditelja, a te dece je bilo mnogo. Malo ko zna da je AFŽ otvorio prvo porodilište u Novom Sadu posle rata – država je samo plaćala lekare, a hranu i uslove za smeštaj porodilja je obezbeđivao AFŽ. Na besplatnom radu afežejki je počivalo mnogo toga. U inostranstvu ima interesovanja za nalaze istraživanja. U Majncu Natalija Kyew radi doktorat o ženskim državnim organizacijama u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Važno je da to naše nasleđe nikako ne potisnemo.

– Mnoge su stradale jer su imale dosijee kao komunistkinje. Jedna od ženskih liderki tog vremena Ida Sabo kaže da je mnogo teže bilo ostati u gradu, biti ilegalka, delovati i raditi za antifašistički pokret nego otići u šumu. A žene su bile te na kojima je počivao ilegalni rad. I žene iz građanskih organizacija su bile u AFŽ-u. Malo ko zna da je Isidora Sekulić, bila članica Glavnog odbora AFŽ Srbije.
Koje žene su naročito privukle vašu pažnju?
– U Novom Sadu je 1920. održana Konferencija žena članica komunističkog pokreta. Tu su bile žene iz Novog Sada, Zrenjanina, Melenaca, Temerina, a isticala se Julka Manojlović, članica Centralnog sekretarijata organizacije žena socijalista-komunista. Rozalija Marton Keri je žena koja je stradala po Zakonu o zaštiti države, 1928. godine. Broj žena koje su stradale je teško prebrojiv. Pedesetak članica rukovodstava ženskih i omladinskih naprednih organizacija je ubijeno početkom Drugog svetskog rata, sedam ih je posle rata proglašeno za narodne heroje, a preko dvesta su nosioci Spomenice 1941.
Vi pokazujete da su ženske organizacije vodile svoju statistiku iz koje se može mnogo više saznati o svakodnevnom životu od onoga što nam nudi zvanična statistika?
– U istraživanju sam dala formulare koje su žene popunjavale. One su imale evidenciju o svemu što se radilo: broju živine, stoke, alatkama, radnim satima, broju odbornika iz sela, ženskim aktivima, čitalačkim sekcijama, urednom pohađanju škole seoske dece…
Šta su bili prioriteti AFŽ posle rata?
– Najvažniji je bio ulazak žena u privredu, opismenjavanje i edukacija žena. Posebna pažnja obraćala se problemima u vezi sa zdravljem žena i organizacijom zdravstvene zaštite žena i dece. Otvoreno se razgovaralo i pobačajima. Krajem 1950. Pokrajinski odbor AFŽ-a Vojvodine održao je savetovanje sa lekarima, predstavnicima vlasti i drugih institucija o smrtnosti dece do godinu dana i žena za vreme i posle porođaja. Na tom savetovanju izneti su neki podaci o pobačajima koji jasno govore da se radi o zabrinjavajućem broju slučajeva. Prema podacima bolnica u Subotici i Somboru, broj pobačaja stalno rastao. Takođe je bio u porastu broj ginekoloških oboljenja za koja se smatralo da su posledice pobačaja.
Žene su radile na obnovi i izgradnji naselja, puteva, nasipa u Vojvodini, ali su učestvovale i u velikim akcijama obnove od značaja za čitavu državu. U organizaciji mesnih i sreskih organizacija AFŽ-a i Narodnog fronta formirane su i ženske brigade. Na izgradnji Novog Beograda AFŽ Vojvodine je mobilisao četiri brigade. Jedna od njih bila je brigada Sreskog odbora AFŽ-a Kikindskog sreza. U njoj je bilo preko 100 žena iz Kozaraca, Banatskog Velikog Sela, Bočara i drugih mesta. Na put su ponele i biblioteku od 100 knjiga.
Imate li nameru da istražujete i kasniji period? Šta je bilo sa ženskim pokretom u vreme kad se učvrstio socijalistički sistem?