Kada se nađete u finalu Evropskog prvenstva u sportu u kojem je konkurencija kao ni u jednom drugom onda se takav rezultat ne može okarakterisati nikako drugačije nego kao veliki uspeh. Delimično nezadovoljstvo javiće se ako se dogodi da u cilj uđete poslednji, a svesni ste da da vredite mnogo više. Realno, Amela Terzić je u ovom trenutku treća atletičarka Evrope ( izuzmemo li „evropske Etiopljanke“ Hasan i Aregavi, možda i prva ), ali je zvanično dvanaesta. I ako postoji delić istine u tome da sportisti najviše nauče iz sopstvenih grešaka onda je Cirih sigurno poslednje mesto u kojem je Terzićeva ostvarila manje od onoga što može na najvećim seniorskim šampionatima.
Sve joj je išlo na ruku u tom finalu na 1500 do osamstotog metra. Da su crtali razvoj događaja Rifat Zilkić i Amela bi ubacili baš svaki detalj trke onako kako se ona i odvijala. Oba prolaza idealna, na 400 (1:05,35) i 800 metara (2:15,12), na ulasku u poslednji krug sjajan prelazak u spoljašnju stazu. Perfektno odrađene priprema za finiš i očekivani nalet prve favoritkinje Sifan Hasan. Pored toga što je u takvoj trci faktor iznenađenja sveden na minimum ono se ipak dogodilo. Baš niko od finalistkinja nije se nadao da će Holanđanka krenuti u svoj dobro poznati urnebes – finiš tako rano, 400 metara pre cilja. I da se u trenutku kada je Hasan ubrzala Terzićevoj nije dogodila neugodna povreda pregibača kuka leve noge i da to nije prouzrokovalo otežano disanje malo je verovatno da bi uspela da drži tako dugi sprint, ali bi u svakoj drugoj varijanti sigurno zadržala „priključak“ za ostalim atletičarkama. Ovako, pored malera koji ju je zadesio donela je ispravnu i jedinu moguću odluku – da završi trku ( rezultat 4:19,11 ).
Biti dvanaesta Evropljanka u klasik trkačkoj disciplini za devojku koja ne trenira na atletskoj stazi, jer je nema, fenomenalan je rezultat za nekog ko se još uvek u atletskim krugovima smatra za ,,seniora početnika“. Naravno, to je daleko od njenog krajnjeg dometa, velike seniorske medalje na otvorenom, do koje će u tandemu sa trenerom Rifatom Zilkićem sigurno stići jednog dana. Ne zato što je naša, nego što ima sve atribute potrebne za svevremensku evropsku zvezdu. Bilo bi sjajno da se nekada Amela Terzić nađe u sazvežđu velikanki evropskog kilometra i po, jer joj mesto i jeste pored Doine Melinte, Keli Holms, Tatjane Tomašove, Olge Jegorove, Ljudmile Rogačove, Svetlane Masterkove, Violete Beklee, Karle Sakramento, Gabrijele Sabo… i to bez imalo preterivanja.
Amela Terzić je atletski biser koji ima sve što joj je potrebno za velike domete. Ima radne navike, želju da napreduje, besprekorno ponašanje na stazi i van staze, brzinu, predivan stil trčanja, u atletskom smislu skoro da joj ništa ne nedostaje da postane veliki šampion. Za razliku od juniorskog doba kada je kao od šale osvajala svetske i evropske medalje i obarala rekorde Srbije na srednjim prugama u prva dva velika seniorska takmičenja od tri istrčane trke dve je završila kao poslednja. Prošle godine u Moskvi u kvalifikacijama za finale šampionata sveta na 1500 metara imala je najslabije – 37. vreme, ove u Cirihu finale je završila kao poslednja na šampionatu Evrope. Moskva jeste bila veliki podbačaj za razliku od Ciriha u kojem je napravila ogroman pomak. Zašto? Zato što smo u Švajcarskoj gledali polufinalni trkački ples u interpretaciji impresivne Novopazarke. U toj ukorak trci sa donedavno nedostižnom svetskom prvakinjom iz 2013. godine Abebom Aregavi, kada su zajedno oduvale ostatak kolone, viđena je unikatna Amela Terzić. Da bi se ciriško polufinale ponovilo još nekoliko puta trebaće joj da prevaziđe očigledan psihološki pritisak koji je sputava u važnim seniorskim trkama, a direktno je povezan sa velikim očekivanjima.
To je problem koji se prevazilazi jedino iskustvom, a ono se stiče na međunarodnim mitinzima najvišeg nivoa. Na taj način doći će i do preko potrebne pozitivne sportske drskosti. Bez nje se ne može upustiti u ravnopravnu borbu za najviše plasmane sa „hijenama“ svetske atletike, koje su ,,doktorirale“ sve dozvoljene i nedozvoljene trkačke trikove. Amela je čist, prefinjen trkač, nenaviknuta da na nesportski način, grubošću i laktovima izađe iz grupnog meteža i sebi izbori idealnu poziciju za finiš u kojem do izražaja dolaze jedino kvalitet, stil i brzina trčanja. To ne znači da Amela treba da uvežbava sitne i krupne atletske „bezobrazluke“, ne, to joj nije ni svojstveno, ali da će biti prinuđena da savlada lekciju kako se odbraniti od prljavih namera suparnica, biće. Naravno, to se ne uči na treninzima, već na trkama.
Prisustvo Vere Nikolić u Cirihu, najveće atletičarke koju je ova zemlja ikada imala, i razgovori koje je Terzićeva vodila sa njom mogli bi da imaju daleko veći značaj za njenu dalju karijeru nego što se to u ovom trenutku može i pretpostaviti. Pravi čovek na pravom mestu i u pravom trenutku. Velika Vera imala je što šta da kaže iz sopstvenog iskustva devojci koja je na dobrom putu da joj se približi. U karijeri grandiozne heroine iz Ćuprije bilo je koliko uspona toliko i padova. Kao 18-godišnja devojčica postala je prvakinja Evrope na 800 metara u Budimpešti 1966. godine, dve godine kasnije u Londonu je istrčala svetski rekord u istoj disciplini i otišla na Olimpijske igre u Meksiko Siti kao prvi favorit za osvajanje zlata. Stvorio se toliko veliki pritisak da Vera nije izdržala, odustala je tokom finalne trke. Već sledeće godine u Atini na Evropskom prvenstvu osvaja bronzanu medalju, da bi se dve godine kasnije okitila naslovom prvakinje Evrope na šampionatu u Helsinkiju. Ona je najbolji primer da kvalitet, upornost i pošten pristup sportu ne mogu da ne donesu veliki rezultat. Istina, vremena od tada su se mnogo promenila. Talas visokokvalitetnih crnoputih srednjoprugašica iz dana u dan navlači dresove evropskih reprezentacija što značajno umanjuje mogućnost osvajanja medalja na velikim takmičenjima, ali zar mnoge od tih nazovi Evropljanki kao juniorke nisu gledale Ameli u leđa? Bilo bi jako lepo da u tom postciriškom druženju Vere i Amele bude i neke sportske simbolike.
Zato, glavu gore Amela. Neka ti tvoje lično iskustvo, pa i ovi prizori iz atletske karijere velike Vere Nikolić budu vodilja sledeće godine na prvenstvu sveta u Pekingu, 2016. na šampionatu Evrope u Amsterdamu i Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, kao i na planetarnom skupu najboljih svetskih atletičara u Londonu 2017. i na kontinentalnom u Berlinu 2018. godine. Kad vrediš i imaš cilj, a uz to i umeš da ga čekaš, do njega i dođeš. Nekad pre, nekad kasnije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
