Babuške

Zoran Panović Pravoslavna ikona, vodka i „babuške“ – to su tri najtipičnija suvenira iz Rusije. I tu je širok izbor. Ne tako davno – boraveći u Moskvi – mi smo se opredelili za jednu minijaturnu trojeručicu, a od vodki nam je pažnju privukla „putinka“. Pitali smo domaćine da li ona valja, a oni su nam odgovorili da li stvarno mislimo da bi neko imao smelosti da na „samogon“ (ruska varijanta „zozovače“ pravljene u lavoru) stavi Putinovo ime. I bio je u pravu. „Putinka“ nije, ono što se kaže – „drska“, ali ako je pijete „ko Finac“ (kako Rusi vole da istaknu u šali), od nje se posle zavodite u stranu, ko lovački ker. Od „babuški“ ima svega – od Lenjina i Putina, do Buša mlađeg i Bin Ladena. Mi ih nismo našli, ali su nam domaćini rekli da postoje i one kolekcionarske: Otvoriš Putina, izađe Jeljcin, otvoriš Jeljcina izađe Gorbačov, pa iz njega Černjenko, iz ovoga Andropov, pa iz njega Brežnjev, pa „mali“ Hruščov, još „manji“ Staljin, i „najmaleckiji“ Lenjin.
Naravno da je i Dmitrij Medvedev (pravnik, roker, sportista, pravoslavac…) stigao na te simpatične drvene lutke – babuške. On je isuviše često na zajedničkoj babuški sa Putinom. Prevedeno na jezik sociologije politike, to znači da Medvedev ima „delegiranu harizmu“ koja za sada presudno crpi moć iz one Putinove. To, naravno, ne znači da se Medvedev vremenom u auri neće emancipovati od Putina, ali za sada je neophodno da oni budu zajedno – i na babuškama, i na bilbordima, kao i na predizbornim i slavljeničkim skupovima. Brendiranje vodke – u smislu „medvedevke“, bio bi dokaz odmaklog procesa osamostaljivanja harizme.
U vreme njegove vlasti ili zaštite „lika i dela“, s Titom se nisu mogla brendirati alkoholna pića, ali je Maršalova posthumna harizma (iščitana i u postmodernom ključu) vremenom postala etiketa za pića, cigare i još neke hedonističke simbole. Od modernih srpskih političara, čak i onih koji peku rakiju, teško je ne primetiti da niko od njih ne bi uspeo da svoje ime zalepi na flašu, a da to ne ispadne predmet sprdnje, ma koliko da su dobri rakija ili vino. Dakle, onaj čiča sa etikete „stomaklije“, po tom pitanju i dalje je superioran. Prezime srpskog premijera, nekako najviše zvuči „rakijaški“, plus što je DSS nekada marketinški forsirala šljivu, ali daleko je to danas od etikete, iako se onog 5. oktobra učinilo da je Koštunica dosegao slavu čiče sa „stomaklije“. Istorija nas je naučila da političke harizme prolaze, ali da „čiča“ ostaje. A, sa njim i rakijaška Srbija – kao metafora.
Veliki Maks Veber, kada je pisao o harizmi, nije mogao da predvidi kako će izgledati postmoderne okolnosti kadre da rastoče granicu između harizme i institucije, što ne znači da nije bio delimično u pravu kada je tvrdio da je harizma po definiciji nešto što nema mnogo veze s institucijama, jer je harizma „neka vrsta magije“ koja je potpuno lična. Iako se, doduše, nikada nije odrekla birokratske suštine, mesijanska komponenta Miloševićeve harizme razbucala je institucije. Na prvim višestranačkim izborima 1990, Milošević je delegirao svoju harizmu, što se najbolje videlo na onim SPS plakatima, gde je slika svakog kandidata za poslanika išla sa slikom vođe. On je Titovu harizmu perfidno predstavio kao njemu delegiranu („sad se narod pita ko će nama da zameni Tita“), ali svoju nasledno nije delegirao nikome, što ne umanjuje Dačićevu veštinu da se nametne kao „mali Sloba“. Ako je i ima, Miloševićeva posthumna harizma ne zrači kao ideja vodilja, već je njeno postojanje više „dobra volja“ amorfnih „patriotskih snaga“ da joj priznaju mučeništvo, uvaže ono urađeno za srpstvo, a oproste komunističko izvorište.
Za života, „mesijanstvo“ u Đinđićevoj harizmi uglavnom je bilo „menadžerskog“ tipa (uslovljeno i političkom kibernetikom koje nije bilo u Veberovo vreme), dok je mučeništvo (život položen na oltar domovine), težište Đinđićeve posthumne harizma, odakle se vernost „viziji“ nameće kao glavni izvor legitimiteta (ne)delegiranih pretendenata na nasleđe – od kojih se kao glavni izdvajaju Boris Tadić, Čedomir Jovanović i Zoran Živković. Školski primer delegirane harizme (Šešeljeve) je Tomislav NIKOLIĆ, ali i primer emancipacije koja se samoograničava odustajanjem od liderstva. Dok je Šešelj u statusu sužnja, to je i pragmatično, jer i sužanjstvo pojačava stepen poverenja u onoga kome se delegira harizma, ali kada se Šešelj vrati u zemlju (što je sve izvesnije), zateći će ne očuvanu partiju, već mnogo jaču nego što ju je ostavio, kao i prijatelja čiji je autorski pečat, odavno prevazišao status „servisnog“ (delegiranog).
Da institucije škode harizmi, dokaz je Vuk Drašković. Što je više odmicao u institucionalizaciji, to je više bledela aura „starozavetnog proroka“. Taj „sukob“ harizme sa institucijama izvire iz neadaptivnosti na regulisan demokratski sistem, onog apstraktnog i nadnaravnog u harizmi. Što ne znači da svakoj zemlji nije potreban harizmatičan vođa (ili više njih), ali po mogućstvu bez „jurodivih“ osobina. Putin nam može biti uzor jer je došao na vlast delegirano, bez trunke harizme, a postao je harizmatični vođa čija autoritarnost ne može zamagliti realni društveni boljitak. To je mnogo bolji put od srpskog, kad izvičemo polubožanstva, a posle ih prezrivo šutnemo kao da ih mi nismo birali.