Bazalja, lekar od granice

Granice koje je čovečanstvo tokom svoje istorije izgradilo, rane su koje ne mogu nikako da zarastu, poput granica između hrišćanstva i islama, ili katoličkog i pravoslavnog sveta. Prošlog veka jedna nova granica potvrdila je podelu između zapada i istoka, između Evrope i druge Evrope. Gvozdena zavesa presecala je stari kontinent; gradovi kao Berlin ili Goricija više od 40 godina vizuelno su nosili ovu ranu.

Duševna bolest – simbol kulturne krize 20. veka

Granica je u Goriciji zauvek udaljila centar i periferiju grada, crkvu i jevrejsko groblje: prvi su se nalazili u Italiji a drugi u tadašnjoj Jugoslaviji. Uz ovu granicu, nalazila se psihijatrijska bolnica u kojoj je 1961. jedan mladi lekar, Franko Bazalja (Franco Basaglia), počeo da radi kao psihijatar. Svaki dan Bazalja je gledao preko granice ovaj svet koji je bio već druga Evropa, koja se širila od ograde bolnice do Vladivostoka, i koja je bila toliko blizu i u isto vreme nedodirljiva. Svaki je dan Bazalja istraživao ovo područje koje prevazilazi granice ljudskog uma, koje plaši normalan svet i koje normalni ljudi nazivaju ludošću. Već u Padovi, gde je diplomirao psihijatriju i čitao tekstove svih najvažnijih filozofa prošlog veka, Bazalja je shvatio da je svaka granica izmišljena i da postoji samo u glavama onih koji je priznaju. Već je Jung, na početku 20. veka, pokazivao da je granica između zdravog razuma i ludosti jako tanka i svako od nas može lako da je pređe. Razlika između zdravog čoveka i bolesnika je samo u frekvenciji nenormalnih fenomena. To znači da svi imamo, recimo, opsesivno-kompulsivna ponašanja, ali bolesni opsesivni sindrom počinje samo kada ovakva ponašanja postaju česta i sprečavaju nas da živimo kao i veći deo ljudi oko nas. Nije teško i nije nemoguće preći granicu i razboleti se od duševnih bolesti. Baš kao i građani istočne Goricije, koji su mislili da su granice nepomirljive i koji su se neočekivano, posle Drugog svetskog rata, našli u novom gradu, Novoj Gorici, u Jugoslaviji.

Ljudi koji žive na granici, kao Bazalja, koji je rođen u Veneciji 1924 (gde je i umro 1980), ali je dugo stanovao u Goriciji i Trstu, naviknuti su da žive dijalektično, da komuniciraju sa onima koji žive preko, da opišu svet koristeći dva jezika. Svaki jezik je Weltanschauung, tj. pogled na svet koji omogućava različite uvide u okruženje. Ponekad se dešava da čovek izgubi svoju unutrašnju ravnotežu, naročito kada prelazi granicu boli i životno iskustvo postaje traumatično i strašno: zdravi dvogledski pogled može onda da se pretvara u bolest, u disocijacije od kojih se najteža patološka forma zove šizofrenija. Dok su na početku 20. veka lekari, Jung u Beču i Veis u Trstu, proučavali prvi put ovu bolest, mnogi pisci sa granice, kao na primer Italo Svevo i Jaroslav Hašek, opisivali su u svojim književnim delima disocijaciju i kod njih je duševna bolest postala simbol kulturne krize 20. veka. Ovi pisci počeli su da pričaju o onome što se nalazi preko granice, taj svet u kojem više ne postoje heroji, likovi koji imaju granitski personalitet i čija je ideologija života jednostavna i jasna. U novom svetu tehnologije, svetskih ratova i masovnog društva kretali su se samo bolesnici, ljudi slabi i nesigurni, koji sumnjaju u svet i u same sebe.

„Grad ludaka“ po Zakonu broj 180

Franko Bazalja nije pisao romane, ali je 1971. postao direktor psihijatrijske bolnice u Trstu, gradu koji je baš kao Goricija doživeo granicu kao ranu i koji se još uvek nalazi u šizofrenom položaju između slovenskog sveta, Italije i starog austro-ugarskog carstva. Između solariteta mediteranskog mora i opsesivnosti kontinentalnih ravnica. U tom gradu Bazalja je počeo da se bori za prava svojih bolesnika. Italijanski parlament, posle duge rasprave, izglasao je 1978. Zakon broj 180 (Zakon Bazalja). Lekar sa granice izborio se, zahvaljujući i tadašnjem predsedniku pokrajine Trst, Mikelu Canetiju, da država zabrani zatvaranje ljudi u ludnice, kako je do tada bio običaj. Francuski filozof, Mišel Fuko pokazao je da su ograde bolnica i ludica prave granice, kojim se normalni svet služi kako bi potisnuo čak i sećanje na bolest i smrt. Trst je postao Grad ludaka: ludaci koji su bili u bolnici gde je Bazalja radio, počeli su slobodno da se šetaju po uskim uličicama centra. Bazalja je bio ubeđen da nema nikakvih razlika između onih koji pate od raka ili od upale jetre i duševnih bolesnika. Niko ne bi zauvek u bolnicu zatvorio čoveka koji ima rak, zašto onda zatvoriti ljude koji pate od duševnih opterećenja i koji često, nasuprot onome što se obično misli, ne predstavljaju opasnost za društvo?

Bazalja je pokušavao da integriše duševne bolesnike u društvo koje se njih odreklo. Kao lekar, on je u duševnim bolestima prepoznao te elemente koji su svedočili da u ludacima još uvek živi nešto od izgubljenog razuma i zdravlja, baš kao što se, u gomili kamena starih rimskih ruševina, mogu prepoznati bazilika ili hram.

Zakon 180 zahtevao je da društvo prihvati ludake uz pomoć državnih institucija, koje su morale da podržavaju porodice bolesnika nudeći hitnu pomoć za teške slučajeve i društvene pomoćnike.

Nestajanje granica nije samo san ludaka

U narednim godinama, nažalost, italijanske vlasti nisu obezbedile takve usluge i porodice su morale da se same bave svojim bolesnicima, žaleći ponekad za starim ludnicama. Italijansko društvo nije uspelo da pređe granicu koju je Bazalja hteo da izbriše: granicu koja deli normalne i ludake. Kriva je politika, i to ne samo zašto što nije garantovala finansijska sredstva za primenu Zakona 180, nego i zbog očigledne činjenice da nije ni pokušavala da pomogne italijanskom društvu da prevaziđe svoje sopstvene granice. Da bi se ludost mogla razmatrati kao ljudska bolest, važno je da normalni počnu da se upoznaju sa osobama koje pate od duševnih patologija. To se ponekad i dešavalo, ali samo zahvaljujući nekim privatnim dobronamernim asocijacijama: neke zadruge su, recimo, uspešno zapošljavale bolesnike koji su se dobro integrisali u društvu. Ludost ima često društveno poreklo, dolazi od samoće ili od sukoba između pojedinaca i društvenih navika i ideologija. Napor pojedinaca – poput Bazalje – ili zadruga, nije bio dovoljan da se izbriše granica, da običan građanin prisustvo bolesnika oko sebe posmatra kao normalnu stvar. Za to treba pomoć i podrška države. U tom kontekstu, dobar primer dolazi iz Evropske unije, koja brine za osobe sa fizičkim invaliditetom: baš kao ludake, zapadno društvo ih je vekovima smatralo prokletima, žrtvama neke pravedne božanske kazne i nateralo ih je da žive usamljeni i na margini. Danas, u celoj Evropi, ko se osudi da ugrožava integraciju ovih osoba čini kažnjivo delo. Jezik svedoči da je moguće menjati mentalitet ljudi: smatra se za uvredu i nedostatak vaspitanja nazvati nekog hromim ili slepim. A, zašto istu sudbinu nisu imale i reči i uvrede poput lud, šizofrenik ili kreten?

Elem, Bazalja ne pripada više samo italijanskoj istoriji. Evropa bi trebala da obrati pažnju na Zakon Bazalja, kako bi usavršavala svoje zakonodavstvo vezano za zdravlje i integraciju građana. Današnja italijanska vlada, opet, želi da menja ovaj zakon i da vrati ludnice. To je veoma opasno. Ne treba zaboraviti da su u Sovjetskom Savezu u ludnici završili ne samo ludaci, nego i disidenti. Političari mogu vrlo lako da diktiraju granicu između ludosti i mentalnog zdravlja. To je Bazalja znao, pa ne čudi da je njegov projekat ostao na granici.

Granica u Goriciji više ne postoji. Ljudi mogu slobodno da se kreću između Italije i Slovenije, između Goricije i Nove Gorice. Do pre 20 godina, Goričani su mislili da to neće nikada biti moguće, da je nestajanje granica san ludaka. Ludaci koji su živeli u psihijatrijskoj bolnici koja danas, zahvaljujući Bazalji, više ne postoji, nikad nisu znali ili prepoznali ovu granicu. Kaže se da je ludost odsustvo smisla realnosti, mi dodajemo da ništa uspešnije nije izmišljeno od granica koje postoje samo u glavama čak i najnormalnijih ljudi.