„Bio je pošten i tih“

– Imaju li neke novine poster gospodina Pavla – pita stariji čovek prodavačicu u trafici na Terazijama. Kupuje više komada dnevnog izdanja. Red se stvorio očas posla. Milanka Subotić kaže da je potegla s juga Srbije, da nije „neki vernik“, ali da će da kupi papirne maramice „za svaki slučaj“.

Povorka je nešto posle deset krenula ka Slaviji, a nepregledno more ljudi je u tišini nastavilo da šeta do Hrama svetog Save gde je održano opelo. Stari, mladi, žene s decom, mlađom i starijom, srednjoškolci, studenti, monasi… Bez povika, guranja, nervoze ispratili su kovčeg s telom patrijarha.

Mnogi su poslušali preporuke da slobodno odu na sahranu, a neki su na svoju ruku zatvorili radnje. „Otvorićemo čim se sve završi“, kaže radnica u pekari u Kralja Milana.

Kada je oko 11 počelo opelo ispred Hrama, parkovi, ali i terase i krovovi okolnih stambenih zgrada i bolnica bili su puni ljudi koji su juče zapucali put Beograda ne bi li odali počast „najvećem od svih živih svetaca“.

– Bio je vredan, pošten i tih – sa suznim očima priča Savka Radonjić, bivša urednica i novinarka. Sa kćerkom je često išla u crkvu, a Pavla je do pre desetak godina često sretala u komšiluku.

– Viđala sam ga u trolejbusu, uvek je silazio na Terazijama. Bio je običan, a opet nešto tako iskonsko bilo je u njemu, nešto veliko sa čim se čovek rađa. Nikada nismo imali sveca ovakvog ranga – kaže Savka, koja je davnih dana bila i na Sinaju. Svuda unaokolo ljudi su na novembarskom suncu gledali preda se, povremeno se krsteći. Neki su tiho izgovarali dobro poznat tekst, drugi čitali iz malih crkvenih knjiga, poput momka sa žutom minđušom u uhu, ne starijim od 20 godina. Deca su nestrpljivo čekala da krenu kućama, dok su ih majke učile kako da se prekrste. Jedan srednjovečni čovek upalio je sveću i ne skidajući pogled sa plamena zurio u nju dok.

Na sahranu su došli iz svih krajeva Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, ali i BiH, Makedonije, Rumunije. Pod drvetom na travi Vesna Kalajić je sela da se odmori, a na sahranu je, kaže, došla iz Sombora, organizovanim prevozom.

– Nisam veliki vernik, ali sam patrijarha poštovala. Moj muž je vernik i ovo je zaista tužno jer verujem da neće imati dostojnog naslednika – kaže Vesna. Većina je došla sa nekim, da l’ porodično ili sa društvom, kao učenice sedmog razreda Tina i Teodora. Kamenka Veličković iz Kaluđerice, sa bedžom na kom je lik patrijarha, došla je sama. Život joj je mnogo tužan i zato voli da ode u crkvu. Tek onda joj, kaže, bude lakše.

– Kad mi je loše odem u crkvu, poljubim sliku, ostavim koji dinar ako imam, poprskam kuću vodicom i bude mi lakše – priča Kamenka i plače. Dolazila je na službe i najmanje što može da učini je da se oprosti od „ovakvog svetog čoveka“ na ovaj način.

Kola Hitne pomoći stajala su sve vreme opela na ulici, a ljudi su prilazili da se odmore, izmere pritisak, potraže savet. Najviše ih se gurkalo oko cisterne za piće. Nije bilo mnogo priče. Tek po koji mobilni telefon i sa razglasa glasovi govornika koji su se smenjivali. Pojedini u masi, iako ništa nisu mogli da vide, dobro su znali ko je ko. Oko 12.15 zvona na Hramu su se oglasili. Kraj opela. Ljudi su se ćutke mimoilazili ne znajući da li mogu da idu dalje, do manastira u Rakovici gde će patrijarh biti sahranjen. Neki su, da bi izbegli gužvu, krenuli odmah ka Slaviji, drugi su se duž žute trake u Bulevaru ređali jedni preko drugih ne bi li bar pogledom ispratili državni vrh. Na desetine automobila sa zatamnjenim staklima pola sata nakon toga uputilo se ka Rakovici.

– Hajde, sine, još da vidimo da l’ će kralj da prođe da mu mahnemo – kaže baka unuku koji nezainteresovan za sve što se događa jurio za pticom koja je sletela kraj njega. Već oko jedan sat, sve ulice osim Bulevara oslobođenja, bile su prohodne za saobraćaj. Bulevar je otvoren pola sata kasnije, a desetak autobusa iz drugih gradova Srbije i RS je oko tri sata popodne otvorenih vrata čekalo i poslednje putnike da se ukrcaju.

Ljiljana Bukvić

Lakše lekarske intervencije

Prema rečima Nade Macure, PR menadžera Hitne pomoći, njihove četiri ekipe imale su oko dvadesetak lakših intervencija, dok su četiri osobe prevezene do Urgentnog centra zbog malaksalosti i nesvestice, a jedna zbog povrede arkade.

Muke sa „propusnicama“

Da li će novinarima biti dopušteno da prisustvuju ukopu u Rakovičkom manastiru juče se nije znalo do poslednjeg trenutka. Iako je pre tri dana iz Odbora za patrijarhovu sahranu zvanično najavljeno da je za predstavnike medija obezbeđen prevoz od Svetosavskog hrama do Rakovice, tek posle opela novinarima je definitivno rečeno da oni ne idu na poslednji čin sahrane. Probleme, ali sa ulaskom u Sabornu crkvu, imala je i rodbina patrijarha Pavla, koja nije imala „propusnice“, pa pripadnici MUP-a nisu hteli da ih puste, te je intervenisao „crkveni protokol“.