Biti zvezdaš – znači biti Srbin

PRE { text-indent: 2.5cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }PRE.western { }PRE.cjk { font-family: „Droid Sans Fallback“,monospace; }PRE.ctl { font-family: „FreeSerif“,monospace; }P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Kolika je snaga tog narativa, i u kojoj meri se i do današnjih dana on reprodukuje, vidljivo je iz sledećih primera. Tako je, recimo, na konstitutivnoj skupštini ovog fudbalskog kluba 21. juna 2012. godine akademik i pesnik Matija Bećković naglasio: „Prilika je da obnovimo gradivo. Najvažnije srpske institucije su Srpska pravoslavna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Crvena zvezda i list Politika. Uvek su ono što je na rod i verovao da jesu“ (Sportski žurnal, 21. 06. 2012). U sličnom tonu, predsednik beogradskog kluba Vladan Lukić u jednom obraćanju navijačima Zvezde je objasnio: „Kada god je bilo dobro Zvezdi, bilo je dobro i Srbiji. Crvena zvezda je najveći srpski brend po kome se prepoznajemo u svetu. Biti zvezdaš – znači biti Srbin. Probali su da nas unište, da kao srpski brend nametnu neke jugoslovenske klubove, da prevare ljude. Nije im uspelo zahvaljujući milionima zvezdaša. Nije im uspelo jer udariti na Zvezdu znači udariti na Srbiju, a zna se kako su u istoriji prolazili oni koji su napadali Srbiju!“ (Blic, 4. 5. 2010).

Primeri o kojima je dosad bilo reči imali su za cilj da ukažu na svu kompleksnost odnosa fudbala i šireg društveno-političkog okruženja, kao i na dinamiku kojom su se određeni događaji odigravali. Navijači u službi nacionalističkih političkih elita u Srbiji i Hrvatskoj imali su važnu ulogu da na velikoj sceni, uživo, pokažu da je nacija u srcu naroda. Iako je među njima postojala izrazita heterogenost političkih stavova, a svakako i izvesna zbunjenost, simbol poput ogromne srpske zastave na stadionu u Bariju ili zviždanje himni sopstvene države, bili su, posle svega, ono što je kao njihova poruka išlo u javnost. Eksploatacija ovih upečatljivih momenata u medijima u korist u to vreme dominantnog nacionalističkog diskursa, nije ostavljala prostor za eventualne drugačije interpretacije. Tako je fudbal na prostoru bivše Jugoslavije, a pre svega u Srbiji i Hrvatskoj, postao trajno kolonizovan politikom. Navijači u Hrvatskoj, nakon „istorijskog“ Maksimira, postali su heroji nacije, oni koji su započeli rat i borbu za nezavisnu i slobodnu državu, dok je Crvena zvezda, s druge strane, dobila ulogu „stuba srpstva“, simbola koji bezuslovno okuplja, na diskurzivnom nivou ujedinjujući „večito podeljenu“ naciju. Na taj način, od trenutka raspada Jugoslavije navijači su sticali značajan politički kapital i legitimitet, pre svega oličen u patriotskoj auri koja postaje neupitna, kako za njih same tako i za širu javnost. Upravo u tom ključu treba tumačiti vezu između fudbala i nacionalnog identiteta u devedesetim godinama dvadesetog veka, kad su navijači i fudbal uopšte igrali važnu ulogu u političkim dešavanjima, kako u Srbiji tako i u Hrvatskoj.

Fudbal u „krnjoj Jugoslaviji“, sastavljenoj od Srbije i Crne Gore, veoma je brzo osetio efekte sankcija koje su ovoj državi uvedene u maju 1992. godine. Pored niza mera, koje su se pre svega odnosile na politički i ekonomski domen, novostvorenoj državi uvedene su i tzv. „sportske sankcije“, čija posledica je bila zabrana učešća jugoslovenskih klubova i reprezentativnih selekcija u bilo kom međunarodnom takmičenju. Praćen teškom ekonomskom krizom, ratnim okruženjem i sveden isključivo na domaća takmičenja, fudbal u SR Jugoslaviji doživeo je nagli pad, praćen sve slabijim kvalitetom usled odlaska najboljih igrača u inostranstvo, i sve manjom i manjom posetom fudbalskih utakmica.

S druge strane, odlazak „viđenijih navijača“ u rat u Hrvatskoj i Bosni takođe je uslovio smanjene aktivnosti na fudbalskim stadionima. Takva situacija se, međutim, može posmatrati i iz drugačije perspektive. Naime, politička instrumentalizacija navijačkog pokreta s kraja osamdesetih i s početka devedesetih godina je raspadom Jugoslavije ispunila svoj cilj. Kada su navijači ostvarili svoj zadatak kao predstavnici „nacionalne avangarde“ i dobrovoljci u različitim vojnim i pre svega paravojnim formacijama, potreba za njihovim angažmanom naglo je prestala. Režim Slobodana Miloševića je u tom periodu vodio na momente krajnje ambivalentnu „nacionalnu politiku“, koja se protezala od političke i vojne potpore otcepljenoj Republici Srpskoj Krajini i Srbima u Bosni i Hercegovini, do potpunog uskraćivanja podrške.

Nastavlja se