Bojana Pavlović: Primer uspešne borbe za radnu inkluziju

Bojana je, kako kaže, greškom lekara još kao beba doživela kliničku smrt, izgubila čulo sluha i centar za ravnotežu. Ipak, Bojana je preživela i uprkos predviđanjima da će imati ograničene mogućnosti za razvoj, ona govori, hoda pravo, radi na menadžerskoj poziciji i trenutno pohađa multidisciplinarne doktorske studije iz oblasti veštačke inteligencije.

Ovaj tekst je dostupan i u audio formi koju možete aktivirati klikom na audio sadržaj ispod:

Profesionalni razvoj i borba za inkluziju

Prema popisu iz 2022. godine u Srbiji živi 356.404 osobe sa invaliditetom (OSI). Međutim, Izveštaj o radu Nacionalne službe za zapošljavanje za 2024. godinu pokazuje da je na evidenciju prijavljena 15.931 osoba, dok ih je 10.715 nezaposleno. Tačan broj zaposlenih, kao i OSI uopšte, nepoznat je jer mnoge nisu registrovane.

Jedna od onih koje su uspele da se izbore za svoje mesto na tržištu rada jeste i naša sagovornica. Nakon što je završila osnovne studije na Fakultetu organizacionih nauka za tri i po godine, a zatim i master studije, dobila je i prvi posao u agenciji. Skroman i slabo plaćen, ali navodi da „negde mora da se počne”.

Ozbiljnije iskustvo stekla je u banci u sektoru za finansijsku kontrolu, ali ono je donelo i suočavanje sa realnim preprekama. „Banka nije obezbeđivala pristupačnost radnog mesta za koju mora da postoji individualan pristup. Ja nisam imala pristupačne procedure rada jer je kod mene situacija takva da ne mogu istovremeno da pišem i čitam sa usana, a dešavalo se da mi tri osobe objašnjavaju istu stvar u isto vreme ili traže da vodim zapisnik sa sastanka. Za nekoga ko ne čuje to je haotično. Tako nastaju problemi koje poslodavci često ne vide – pristupačnost nije samo rampa na ulazu, to su i procedure, komunikacija, način rada”, objašnjava Bojana.

Diskriminaciju na poslu bez ikakvih posledica po one koji je vrše, Bojana je osetila mnogo puta – od otvorenih predrasuda do suptilnog uskraćivanja mogućnosti za napredovanje.

„Nije dovoljno samo zaposliti OSI da biste se hvalili kako vam je kompanija inkluzivna, dok ona to zapravo i nije. Ako već zaposlite OSI onda joj morate dati i jednaku priliku da napreduje. To je ono što nedostaje. Kada imaš potencijal, a ne daju ti da rasteš, ostaje ti ili da se gušiš ili da se pomeriš. Ako nisi zadovoljan mestom na kojem si, nisi drvo – pomeri se”, poručuje Bojana, objašnjavajući zašto je menjala industrije – od bankarstva i prodaje, preko državne službe kao savetnica Republičkog ombudsmana, do IT sektora.

Jedan od ključnih faktora koji joj omogućava da bude produktivna u modernom radnom okruženju je tehnologija. „Kada sam počinjala da radim, nije postojala kultura pisanja imejlova već su se poslovi ugovarali preko telefonskog poziva. Sastanci sa više učesnika su takođe bili izazovni za praćenje. Danas, uz žive titlovane komunikacije mogu efikasno da komuniciram sa timovima širom sveta. Promenila se i poslovna komunikacija. Sada je učestalije korišćenje Outlook-a, Teams-a, Zoom-a i to mi znatno olakšava rad”, kaže ona.

Inkluzija kao emocionalan čin i organizaciona sposobnost

Svoju ulogu lidera u kompaniji Bojana posmatra kroz sposobnost da prepozna potencijal, a ne ograničenja. „Ja sam lider koji čuje srcem. Empatija i sposobnost da razumem tišinu su kvaliteti koji me čine boljom u ovoj poziciji. Mnoge studije pokazuju da se upravo empatični lideri više cene”, objašnjava ona.

Kao ekspertkinja čiji poslovni put karakteriše kombinacija borbe i liderstva, Bojana želi da se profesionalno usmeri na kreiranje strategija u različitim industrijama kombinujući empatiju i strukturu.

„Inkluzija nije u tome da nekoga primimo u tim, već da mu damo prostor da bude svoj. Kada se osoba oseća sigurno da izrazi sebe, tada se događa magija kroz inovacije, lojalnost, deljenje znanja i poverenje. DEI (Različitost, Jednakost, Inkluzija) u modernim kompanijama više nije luksuz — to je investicija. Dobro sproveden DEI program smanjuje fluktuaciju zaposlenih, povećava produktivnost i ROI (povraćaj ulaganja). Kada osobe sa različitim iskustvima i pristupima učestvuju u razvoju proizvoda i procesa, kompanija dobija širi skup rešenja i bolju otpornost na promene”, ističe Bojana.

Marginalizovane grupe nisu opterećenje, već izvori inovacija

Iako Zakon o poslovnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, postoji već više od deceniju i po, tačnije od 2009. godine, njegova primena u Srbiji je, kako kaže Bojana Pavlović, više na papiru nego u stvarnosti, dok ga uz to prati i „niz rupa”.

„Ako pogledamo koliko imamo realno zaposlenih OSI i koliko firmi plaća penale, videćemo veliku disproporciju. Kompanije se često radije odlučuju da plate kaznu nego da nas zaposle. Novac od plaćenih penala bi trebalo da se iskoristi za zapošljavanje OSI i prilagođavanje radnih mesta, imamo i fondove za to. Koliko se tog novca iskoristi za te namene? Na primer, za osobu koja ne čuje elementarno sredstvo za rad je slušni aparat. Slušni aparat treba da spada u prilagođavanje radnog mesta. Mi slušni aparat ne dobijamo. Interesantno je i da državni sektor nije u obavezi da plaća penale i automatski nije u obavezi da zaposli OSI”, objašnjava Bojana.

Prema rečima naše sagovornice, inkluzija nije formalno ispunjavanje kvota, administracija i statistika, već stvar kulture i načina razmišljanja. „Globalne kompanije su već prešle sa ’zapošljavanja radi kvote’, na ’zapošljavanje radi vrednosti’. To znači da OSI nisu više ’društvena odgovornost’, već dodatna vrednost poslovanju. Često imamo izuzetne organizacione i analitičke sposobnosti jer moramo više da planiramo, više da komuniciramo vizuelno, da predviđamo. Sve su to ključne kompetencije u savremenom biznisu. Kada kompanije u Srbiji prihvate princip da OSI nisu problem, već resurs — otvoriće se nova tržišta, povećaće se konkurentnost”, objašnjava ona.

Osim biznisu, OSI doprinose i unapređenju društvene kohezije. „Kako društvo može da napreduje ako u svom okruženju ne vidi OSI? Kako može da razvije empatiju i da zna da se ponaša prema nečemu što ne vidi. Ako društvo redovno viđa OSI, to postaje normalno, postaje normalno da smo deo radnog okruženja. Mi menjamo percepciju društvu, učimo ga empatiji, pokazujemo nove načine razmišljanja”, kaže naša sagovornica.

Saslušati, uključiti, prilagoditi i meriti rezultate

Položaj OSI na tržištu rada u Srbiji i dalje oscilira između formalne zaštite i stvarne borbe za jednakost. Postoje zakoni, fondovi, programi, ali ono što najviše nedostaje jesu doslednost i empatija.

„Sam proces ulaska na tržište za nas je veoma kompleksan i stresan i da bismo se prilagodili jedni drugima potrebna je kvalitetna komunikacija. Tu govorimo samo o mogućnosti da se zaposlimo, a šta je sa činjenicom da ćete OSI uglavnom videti na niže plaćenim pozicijama, a gotovo nikad na menadžerskoj? Mislite li da ne želimo da budemo menadžeri, da osoba koja ima fakultetsku diplomu želi godinama da pakuje robu bez mogućnosti napretka? Mi imamo drugačije intelektualne potencijale i ako se razvijaju na pravi način možemo da vidimo drugačije tokove biznisa od standardnih”, objašnjava naša sagovornica.

Kako bi se poboljšao položaj OSI na tržištu rada, osim komunikacije i razumevanja njihovih potreba, za našu sagovornicu je ključno nekoliko konkretnih koraka. „Postojeći zakoni se moraju sprovoditi i kontrolisati. Potrebna je i brža isplata subvencija i uvođenje dodatnih beneficija za kompanije koje zapošljavaju OSI na kvalifikovanim pozicijama. Edukacija poslodavaca i mentorski programi su takođe važni, a ne smemo zaboraviti ni uvođenje digitalne pristupačnosti kao standarda, odnosno uvođenje obaveznih titlova, zvučnih opisa, pristupačnih platformi i asistencije veštačke inteligencije u svim većim kompanijama i institucijama. Ne tražimo sažaljenje, već šansu da pokažemo koliko znamo i možemo. Kada se to dogodi – menjamo svet oko sebe”, navodi Bojana Pavlović.

Ona ujedno ističe da diploma i znanje nisu dovoljni, kao i da promene ne donose samo zakoni, već organizacije koje integrišu inkluziju u svoje procese, poslodavci koji ulažu u prilagođavanje i država koja obezbeđuje transparentnu primenu propisa i sredstva tamo gde su najpotrebnija.

„Nepravde su me oblikovale”

Bojana Pavlović je od druge do šeste godine tri puta dnevno odlazila na rehabilitaciju govora. Dok su se druga deca igrala, ona je učila kako da govori i čita sa usana.
Susreti sa diskriminacijom počeli su još u vrtiću i nastavili se kroz dalje školovanje. „Vaspitačice su me tretirale drugačije, vršnjaci su me izbegavali, a pritisak da ’budem kao svi’ bio je ogroman”, objašnjava naša sagovornica.

Učestvovanje u dečjim igrama bilo je nemoguće jer nije mogla da čuje, pa je zabavu našla u čitanju enciklopedija. Nije joj bilo teško da uči, bilo je teško prilagoditi se društvu. „Desilo mi se da niko ne dođe na moj rođendan, kao i da me ne pozivaju na rođendane. Možete da zamislite tu vrstu isključenosti”, priseća se.

Kako kaže, kroz ceo ovaj proces roditelji je nisu štitili od sveta, već to iskustvo iskoristili da je ojačaju. „Uprkos omalovažavanju profesora, završila sam i srednju školu. Bilo je onih koji su želeli da me izbace jer sam osoba sa invaliditetom i nisu želeli da mi posvećuju pažnju, odnosno da budu okrenuti ka meni dok drže predavanje”, kaže Bojana. Dodaje da je zahvalna na svim nepravdama jer su je one oblikovale. „Kada ne čujete, naučite da primećujete ono što drugi ne vide. Tišina me je naučila da posmatram, da razumem, osećam.”

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Inkluzija koja inspiriše: Uspešne poslovne priče osoba sa invaliditetom” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.