Konzul Grčke u Nišu Jorgos Psiauhas ispunio je obećanje iz jula meseca. Kada mi se tada ljubazno javio telefonom i izvinio „zbog neprijatnosti koje sam opisao u Danasu čekajući sa ostalim građanima s juga Srbije u redu za vizu“, obećao mi je da će „otvoriti šampanjac kada stanovnici naše zemlje dobiju pravo na korišćenje belog šengena“.
I stvarno je tako bilo! Gospodin konzul organizovao je prijem u Nišu odmah nakon što je usledila odluka o liberalizaciji viznog režima u Srbiji.
Srbi i Albanci sa juga centralne Srbije i Kosova putovali su avionom ka Albaniji bez i sa predrasudama. Daleki put u Tiranu, a odatle ka Draču, Valoni i drugim morskim izletištima za pojedine se graničio sa suludom hrabrošću. „Samo su loši putevi“, govorio mi je Miodrag Stajković, preduzetnik iz Vladičinog Hana koji je sa porodicom proveo više od dve nedelje u izletištima oko Valone. On navodi da je u Albaniji „briga za Kosovo gotovo nikakva“. Prema njegovim rečima, svi Albanci tamo govore više engleski i italijanski, a najmanje maternji jezik. „Njih interesuje bolji život, a manje politika i to je iskrenost“, navodi Stajković.
Nedžat Beljulji iz sela Lučane u bujanovačkoj opštini, koga više interesuje biznis, a manje politika, kritikuje svoje sunarodnike u Albaniji kako „nemaju dovoljno informacija o turističkoj ponudi u toj zemlji“. On kao Albanac ukazuje na to da rešavanje statusa srpske južne pokrajne „najviše pogađa biznis“, jer i on tvrdi da „samo evro ima vrednost“, a „ne bilo kakav nacionalni miris i ukus“.
Na putu prema Perniku, nekada „baljšom“ rudarskom centru u Bugarskoj samo kao „polomljeni zubi“ moćne rudarske industrije sada zjape čeljusti prošlosti. Veliki rudarski kompleksi su zapušteni.
Desetak kilometara ispred glavnog grada Makedonije je veliki kompleks koji je nazvan „Slobodna zona“. Otkad tim putem prolazim ništa se ne gradi, kao ni ispred Vladičinog Hana, jedne od najsiromašnijih opština na jugu centralne Srbije gde oči bode bilbord sa natpisom „Ovde novac uspeva“. Od Skoplja ka Atini vode loši putevi. Rekonstruišu se više kao opravdanje vlasti a manje kao stvarna potreba. Od Vranja ka makedonskoj granici to izgleda slično od vlasti do vlasti. To nije slučaj kada sam putovao preko Bosilegrada – Strezimirovca – Ćustendila ka Perniku i Sofiji.
Najviše Srba sa juga zemlje odlazi u nekadašnja sela, a sada gradove solunske regije – Stavros, Olimpikbič, Paraliju, Volos. „To su nama sagradili srpski turisti i oni su uvek doborodošli“, govorio mi je letos gospodin Tomas koji drži kuću hotel u nekadašnjem selu punom komaraca, a sada predgrađu varoši Paralija – Olimpik biču. Taksisti u Atini vas voze od centra do luke Pirej sa fiskalnim računom. U Sofiji to ne postoji, u Skoplju ima pojedinaca koji to čine kada govorite stranim jezikom. U Srbiji štrajk taksista protiv fiskalizacije. Jedinstvo kontrasta. Na ravnom putu koji od Soluna vodi ka grčkoj prestonici u oči padaju velike vetrenjače postavljene na okolnim brdima, jer u ovoj zemlji se posebna pažnja poklanja obnovljivim izvorima energije. Kod nas to je još uvek ambiciozna ideja. U Bugarskoj o tome i ne razmišljaju.
A kada od Gnjilana krenete ka Prištini uočićete velike kolone kamiona koji voze robu iz Srbije. U Gračanici dominiraju obeležja koja ukazuju na srpski identitet. U Prištini u kojoj sam boravio nakon deset godina sve je u znaku „amerikanizacije“. U Gračanici veliki bilbord sa slikom Vojislava Šešelja, u Prištini na privatnom hotelu replika Kipa slobode. Na zgradi nekada zvanoj Dom Boro i Ramiz sada slika Adema Jašarija, a tu je i spomenik Bilu Klintonu, uz grafite „Euleks made in Srbia“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
