Cene veće za 30 odsto: Hoće li državni domovi za starije ostati bez korisnika?

Do zaključenja ovog teksta Ministarstvo nije odgovorilo koji su bili razlozi za poskupljenje i šta će biti sa korisnicima koji finsijski ne budu mogli da isprate porast cena.

Ono što se pak zna je da nisu sva mesta skuplja za 30 odsto, neka su otišla i više. Prema novim cenovnicima, pojedina mesta u domovima za starije sada koštaju mesečno i preko 100.000 dinara, poput dvosobnog apartnama sa jednokrevetnim sobama u Domu „Bežanijska kosa“ koji je namenjen korisnicima sa I stepenom podrške, odnosno nepokretnim osobama kojima je potrebna potpuna pomoć drugog lica u obavljanju dnevnih životnih aktivnosti.

Stare i nove cene: Dom Bežanijska kosa

Međutim, mnoge će iznenaditi da za istu kategoriju korisnika najskuplje mesto ipak nije u Beogradu, već u Gerontološkom centru Kragujevac gde smeštaj, u dvokrevetnom apartmanu u objektu IV -a, mesečno košta čak 123.942,03 dinara.

Sa druge strane, najteži korisnici koji sebi ne mogu da priušte mesto u jednokrevetnim apartmanima moraće da se zadovolje u višekrevetnim sobama, a u Beogradu najpovoljnija varijanta je u Domu “Karaburma”, gde mesto za I stepen podrške košta 59.658,69 dinara.

Miloš Grabundžija, predsednik Sindikata penzionera Srbije „Nezavisnost“ smatra da je skok cena za smeštaj u državnim domovima veliki udar na penzionere.

„Oni su zvanično objavili da su poskupeli domovi za 30 odsto, ali to je samo na osnovnu cenu, koja je recimo uzeta na dvokrevetne i trokrevetne sobe. A ako neko hoće da bude u jednokrevetnoj on ima dodatna poskupljenja, tako da je tu poskupljenje i 50 odsto. Mislim da će vrlo brzo državni domovi da ostanu prazni. U neka srećnija vremena postojale su liste čekanja za državni dom, jer su ljudi više birali državne domove – sada to nije slučaj. Za dom sada treba da izdvoji više od 600 evra, pa onaj ko danas ima toliku penziju to je premija. Šta će tek da rade oni koji nemaju toliku penziju, a nemaju ni članove porodice, rodbinu da plate, nemaju ništa. To je problem“, ukazuje naš sagovornik.

Smatra da bi bila tragedija ako bi se korisnicima domova, koji ne budu mogli finasijski da podnesu udare poskupljenja, otkazivali ugovori o korišćenju.

„Gde će ti ljudi onda? Ostaju bez ikakve zaštite, pogotovo oni nepokretni. Muka je to. Jedino bi u predizbornoj kampanji vlasti mogle možda da se nateraju da smanje cenu državnih domova“, kaže Grabundžija.

I Gradski odbor pokreta „Mi – snaga naroda“ Niš ukazao je da je cena smeštaja u državnom Gerontološkom centru u Nišu viša od 83.0000 dinara, zbog čega su zatražili od institucija da hitno obrazlože razlog poskupljenja, kao i da se uradi nezavisna kontrola kvaliteta ishrane i uslova boravka, da se objave strukture troškova poslovanja Gerontološkog centra, kao i konkretne mere za poboljšanje života korisnika.

„Šta tačno građani i njihove porodice dobijaju ovim poskupljenjem? Sigurno ne kvalitetniju ishranu, niti bolje uslove boravka, jer se korisnici ove ustanove godinama žale na nedovoljne obroke, lošu higijenu i neadekvatnu uslugu“, naveli su u saopštenju. Prema njihovim navodima, izjave korisnika da se „jedan batak deli na tri tanjira i da tokom čitavog meseca ne pojedu ni kilogram mesa“ predstavljaju sramotu za državnu ustanovu socijalne zaštite, dok se ishrana svodi na paštete, makarone, pasulj, griz i poparu.

„U isto vreme, cena smeštaja povećana je i do gotovo 20.000 dinara po korisniku, bez ikakvog javnog obrazloženja, plana za unapređenje uslova ili odgovora na ranije primedbe i nalaze inspekcija koje su ukazivale na lošu higijenu, neprijatne mirise, probleme sa džeparcem i nedovoljan kvalitet hrane“, istakli su u saopštenju.

„Pokret ‘Mi – snaga naroda’ smatra da je nedopustivo da se državne ustanove socijalne zaštite vode po tržišnoj logici, umesto po principima socijalne pravde, brige i poštovanja ljudskog dostojanstva, jer kako kažu, naši roditelji, bake i deke nisu brojke u cenovniku.

Za Brankicu Janković, ekspertkinju za ljudska prava i bivšu poverenicu za zaštitu ravnopravnosti skok cena državnih domova za starije je očekivan, ali nije adekvatno izbalansiran, te imamo situaciju da je poskupljenje domova “pojelo” efekte povećanja penzija. Ona ocenjuje da je dugo vremena pitanje socijalne politike, kao važnog aspekta ekonomske, bilo zapostavljeno.

“Trebalo bi pažljivije voditi socijalne politike i računa o svim aspektima i kako se sve to odražava na starije. Posebno imati politike koje štite one nasiromašnije. Ne možete da zanemarite činjenicu da će postojati ljudi koji će ući u kategoriju da ne mogu da plate. Istina je da postoji i opcija da ako korisnik ne može da plati da se traži srodnik, pa tek na kraju ako nema srodnika koji bi po zakonu bio obveznik plaćanja, da plati država. Međutim, bila bih nerealna ako bih samo iskritikovala meru, jer je povećanje cena domova nužno, s obzirom na to da nije lako ni ljudima koji upravljaju domovima. Sve im je teže da, u aktuelnim uslovima, organizuju rad. Fale im ljudi, ali i drugi materijalni resursi da bi ispunili standarde u pružanju usluga zbog čega im je država i dala licencu za rad. Pitanje je sada ko uopšte i ispunjava standarde”, navodi naša sagovornica.

Prema njenom mišljenju, dobar mehanizam bio bi kada bi Ministarstvo pre odluke o povećanju cena sagledalo i šta ima da kažu uprave domova, jer ovako “upadamo u začarani krug”.

“To je vrlo kompleksno pitanje. Sa jedne strane, domovi se dovode na ivicu rentabilnosti, da upadaju u dugove, jer bez povećanja cena kako da plate dobavljače za meso, voće, povrće…a sa druge strane ako imate poskupljenje koje korisnici ne mogu da dostignu stvara se ozbiljan problem i njima ugrožava kvalitet života. Ne možete iz doma da izbacite nepokretnog čoveka. Ne mogu da tvrdi, ali nije mi poznato, bar iz medija, da se tako nešto dešavalo i da do rešavanja statusa korisnici ostanu bez zaštite, da ne kažem na ulici. To bi zaista bilo van svake pameti, jer princip socijalne zaštite je podrška u trenucima kada je potrebna i uvek se posmatraju stvari na dobrobit korisnika”, naglašava ona.

Sve je to posledica vođenja politike preko noći, ističe Janković, podsećajući da naša zemlja spada u demografski najstarije države u Evropi i da bi više trebalo da se ulaže u državne domove.

„Ako imamo sredstava za neke druge stvari možemo onda imati i za naše najstarije sugrađane, jer to je odnos društva prema ljudima koji su ranjiviji. Svi mi možemo u jednom trenutku da budemo ranjivi. Nekada su državni domovi bili i motivator za privatnike kada je podizanje kvaliteta usluga u pitanju. To je bilo zdravo takmičenje. Čak su privatnici dolazili kod nas po znanje, a neretko su ukazivali i sami na ilegalne domove, a sve u cilju pružanja kvalitetnije usluge najstarijim sugrađanima”, priseća se Janković, koja je svojevremeno vodila beogradski gerontološki centar.

Komentarišući to što se cene državnih domova sve više približavaju cemana u privatnim, Janković ne očekuje da može da dođe do potpunog pražnjenja državnih domova, jer se potrebe za tom vrstom usluge povećavaju.

“Teško bi mi bilo da zamislim da dođe do takve situacije na tržištu. Ako se cene državnih domova približe cenama u privatnim može da dođe do toga da se ljudi lakše odluče za privatne, i očekivano mi je s obzirom na politiku koja se vodi poslednjih 12,13 godina. Međutim, smatram da država treba visoko da drži standarde jer na taj način štiti položaj svih korisnika i drži kvalitet usluga. Trebalo bi da ima više kontrole i u privatnim, ali i u državnim domovima”, dodaje ona.

Posebno skreće pažnju na nedostatak negovateljskog kadra u socijalnoj zaštiti, koji je u Evropi već gorući problem. Ozbiljno vođenje politike u ovom domenu, kako kaže Janković, značilo bi i povećanje plata negovateljima.

“To je human ali i veoma fizički zahtevan posao, koji nije kod nas ispoštovan, a najčešće ga rade žene preko 45 godina. Ako ne budemo vodili adekvatne politike može da nam se desi da ćemo morati da uvozimo i negovatelje, samo ne znam odakle. Biće uvek zemalja koje će moći više da plate taj kadar”, zaključuje Brankica Janković.

Šta je koliko poskupelo

Cene su za 50 odsto uvećane ako su korisnici smešteni u jednokrevetnim garsonjerama jednokrevetnim apartmanima, 45 odsto ako su smešteni u dvosobnim apartmanima sa jednokrevetnim sobama, 35 odsto ako su smešteni u dvokrevetnim garsonjerama dvokrevetnim apartmanima i za 30 odsto ako su u dvosobnim apartmanima, i 30 odsto ako su smešteni u dvosobnim apartmanima sa dvokrevetnim sobama, a 20 odsto ako su smešteni u jednokrevetnim sobama.